Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za isplatu duga koji je trajao skoro 17 godina. Povreda je rezultat kako neaktivnosti suda, tako i šestogodišnjeg prekida postupka na koji su stranke pristale.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. z . r . U . u N . S . „T .“, u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z . r . U . u N . S . „T .“, u stečaju, i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2225/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5038/96) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z . r . U . u N . S . „T .“, u stečaju, iz Novog Sada, je 6. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika Č. N, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2225/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5038/96).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 27. avgusta 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog D. M, radi vraćanja novčanih sredstava nenamenskog zajma i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Gž. 4474/13 od 6. juna 2013. godine, dakle posle 17 godina, iako predmet nije bio posebno složen da bi toliko dugo trajao, a sam podnosilac ničim nije doprineo odugovlačenju postupka; da mu je zbog nedelotvornog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

Podneskom od 10. januara 2014. godine punomoćnik podnosioca je ponovo obavestio Ustavni sud da je postupak koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu pod brojem P. 2225/11 pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4474/13.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2225/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. avgusta 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženih D.M, N.S. i D.K, radi isplate duga. Predmet je zaveden pod brojem P. 5038/96.

Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu prvo ročište je bilo zakazano tek za 19. februar 1998. godine, dakle posle godinu i po dana od podnete tužbe i na tom ročištu su saslušane parnične stranke. Sledeće ročište je bilo zakazano tek za 29. januar 2001. godine, na tom ročištu tužilac je povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog N. S. i D. K. i sud je na tom ročištu doneo rešenje kojim je postupak obustavljen u odnosu na tužene N. S. i D. K. Takođe, na tom ročištu je određeno finansijsko veštačenje u predmetu.

Tužilac je 12. novembra 2001. godine preinačio tužbu tako što je povećao tužbeni zahtev, u skladu sa nalazom veštaka.

Pred prvostepenim sudom bilo je ukupno održano četiri ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušan je veštak i izvršen je uvid u normativna akta tuženog.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5038/96 od 5. aprila 2002. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 794.966,39 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3439/02 od 4. decembra 2003. godine usvojena je žalba tuženog, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5038/96 od 5. aprila 2002. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 1092/04 i rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1092/04 od 10. maja 2004. godine, na saglasan predlog stranaka, prekinut je predmetni postupak i određeno je da će se postupak nastaviti na predlog jedne od stranaka.

Podnosilac je 3. septembra 2010. godine tražio od tada nadležnog Osnovnog suda u Novom Sadu nastavak postupka i rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1092/04 od 15. septembra 2010. godine nastavljen je postupak i određeno je da će se postupak dalje voditi pod brojem P. 56328/10.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 56328/10 od 8. decembra 2010. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari i odredio da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik tužioca preuzme postupak ili kada ga sud na predlog protivne strane pozove to da učini, imajući u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak nad tužiocem.

Stečajni upravnik tužioca je podneskom od 28. februara 2011. godine obavestio parnični sud da preuzima postupak, te je Osnovni sud u Novom Sadu 7. marta 2011. godine doneo rešenje P. 56328/10, kojim je nastavio parnični postupak i odredio da se predmet dalje vodi pod brojem P. 2178/11.

Rešenjem P. 2178/11 od 14. septembra 2011. godine Osnovni sud u Novom Sadu se oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje i odredio da se predmet dostavi Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Spisi su 29. septembra 2011. godine dostavljeni Privrednom sudu u Novom Sadu na dalje postupanje i predmet se dalje vodio pod brojem P. 2225/11.

Zatim je pred Privrednim sudom u Novom Sadu održano četiri ročišta na kojima je izvršeno ekonomsko finansijsko veštačenje, saslušan je veštak, i izvršen je uvid u celokupnu dokumentaciju. Tužbeni zahtev je preciziran 25. februara 2013. godine.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2225/11 od 26. februara 2013. godine obavezan je tuženi da isplati tužiocu iznos od 15.007,28 dinara, za zakonskom zateznom kamatom, počev od 26. januara 1994. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 170.240,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4474/13 od 6. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je ožalbena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 2225/11 od 26. februara 2013. godine, u delu kojim je obavezan tuženi da plati tužiocu iznos od 15.007,28 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. avgusta 1996. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 170.540,00 dinara; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda, u delu kojim je obavezan tuženi da plati tužiocu zakonsku zateznu kamatu na iznos od 15.007,28 dinara, u periodu od 26. januara 1994. do 26. avgusta 1996. godine i u tom delu tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan; u stavu trećem izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina i dva meseca tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 27. avgusta 1996. godine, pa do pravsnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o podnetoj tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe 27. avgusta 1996. godine do donošenja presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4474/13 od 6. juna 2013. godine, kojom je postupak pravnosnažno okončan, prošlo je 16 godina i deset meseci, što znači da dužina trajanja postupka u znatnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku koji je prihvaćen u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Ustavni sud nalazi da je nerazumno dugom trajanju postupka prvenstveno doprineo prvostepeni sud odnosno Opštinski sud u Novom Sadu koji je imao dva perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to prvo u periodu od godinu i po dana (od 27. avgusta 1996. do 19. februara 1998. godine), zatim u periodu od tri godine (od 19. februara 1998. do 29. januara 2001. godine), dok je meritorno odlučio nakon skoro šest godina od podnete tužbe.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenja odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti i opravdanje za skoro sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Takođe, i određene objektivne okolnosti su dovele do produženja trajanja postupka, kao što je prekid postupka u trajanju od tri meseca usled otvaranja stečajnog postupka nad podnosiocem.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku, jer je u pitanju bio zahtev za isplatu duga za podnosioca značajnog novčanog iznosa. Međutim, Ustavni sud nalazi da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka povlačeći tužbu u odnosu na dvoje tuženih. Osim toga, na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka, postupak je prekinut 10. maja 2004. godine, dok je punomoćnik podnosioca tek nakon šest godina i četiri meseca tražio nastavak postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5038/96, a okončan je pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2225/11, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu, zatim složenost postupka, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti