Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom poreskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu privrednog društva i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je upravni postupak za utvrđivanje poreskih obaveza trajao osam godina. Posebno su istaknuti dugi periodi neaktivnosti poreskog organa i Upravnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „A.“ d.o.o. Šabac, iz Šapca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „A.“ d.o.o. Šabac i utvrđuje da je u upravnom postupku koji j e vođen pred Ministarstvom finansija - Poreska uprava - Filijala Šabac u predmetu broj 47-00576/2007-0099-051 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „A.“ d.o.o. Šabac , iz Šapca , je 12. avgusta 2016. godine, preko punomoćnika Svetlane Žabaljac, advokata iz Šapca, Ustavnom sudu izjavilo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 13830/13 od 17. juna 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava. Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji se vodio pred Ministarstvom finansija - Poreska uprava - Filijala Šabac u predmetu broj 47-00576/2007-0099-051.

Ustavnom žalbom je osporena presuda kojom su podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno utvrđene neprijavljene poreske obaveze.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je u toku upravnog postupka došlo do niza povreda i procesnog i materijalnog prava, da je pogrešno utvrđeno činjenično stanje, te da je Upravni sud samo prihvatio obrazloženje dato u prvostepenom i drugostepeno m rešenju; da je predmetni postupak trajao deset godina.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Filijala Šabac broj 47-00576/2007-0099-010 od 4. aprila 2008. godine podnosiocu su utvrđene poreske obaveze, bliže navedene u tom rešenju.

Rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd broj 47-00576/2007-0099-010 od 22. oktobra 2008. godine odbijena je žalba koju je podnosilac izjavio protiv prvostepenog rešenja.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je podneo tužbu, koja je uvažena presudom Vrhovnog suda Srbije U. 7425/08 od 10. septembra 2009. godine, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd broj 7311-136/09 od 10. septembra 2009. godine poništeno je prvostepeno rešenje, pa su u ponovnom postupku rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd broj 47-00576/2007-0099-051 od 1. marta 2010. godine podnosiocu ponovo utvrđene poreske obaveze.

Protiv prvostepenog rešenja podnosilac je 9. marta 2010. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd broj 4700-353/2010-20 od 4. jula 2013. godine, te je u obrazloženju navedeno da je prvostepeni organ, u ponovnom postupku kontrole, u svemu postupio po primedbama iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 7425/08 od 10. septembra 2009. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 28. avgusta 2013. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 13830/13 od 17. juna 2016. godine. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da je pravilno prvostepeni organ odbio zahtev podnosioca za ponovno održavanje usmene rasprave, te saslušavanje svedoka, jer su pojedini od njih izjave davali i po dva puta, sve izjave se nalaze u spisima predmeta, a podnosiocu nije uskraćeno pravo da se izjasni o činjenicama i okolnostima od značaja za donošenje rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak u odnosu na podnosioca započet sredinom 2008. godine, podnošenjem žalbe podnosioca protiv prvostepenog rešenja od 4. aprila 2008. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 13830/13 od 17. juna 2016. godine. Iz navedenog proizlazi da je predmetni postupak trajao osam godina.

Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca kao što su : složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje organa uprave, odnosno sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kojima se u p ostupku odlučuje za podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo donekle složeno, ali da se nisu postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao legitiman int eres da se o utvrđivanju njegovih poreskih obaveza odluči u razumnom roku . Ocenjujući ponašanje samog podnosioca, Ustavni sud konstatuje da, imajući u vidu da nije bilo dužih perioda neaktivnosti organa uprave, može se zaključiti da eventualno korišćenje procesnopravnih sredstava od strane podnosioca ne bi doprinelo bržem okončanju predmetnog postupka , osim što je o žalbi izjavljenoj 9. marta 2010. godine odlučeno tek rešenjem drugostepenog organa uprave od 4. jula 2013. godine.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije utvrdio da su za osam god ina u predmetnom postupku doneta dva rešenja prvostepenog organa, tri rešenja drugost epenog organa i da su vođena dva upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka br. 70767/01, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br. 17271/04 , od 10. juna 2008. godine). Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Upravni sud o tužbi podnosioca podnetoj 28. avgusta 2013. godine odlučio osporenom presudom od 17. juna 2016. godine, dakle nakon skoro tri godine.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke, saglasno odredbama člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Kako podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud konstatuje da je samo donošenje ove odluke vid pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u ustavnoj žalbi istakao da su mu osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 13830/13 od 17. juna 2016. godine povređena načela i prava iz čl. 21, 32, 58. i 67. Ustava.

Detaljno obrazloženom ustavnom žalbom podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nedostatke sprovedenog postupka pred organima uprave i sudom, a iz čega je, po mišljenju podnosioca, proizašla ustavnopravno neprihvatljiva primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedenu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje je isticao u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od toga da podnosilac povredu prava na pravično suđenje obrazlaže i time da osporena presuda nije obrazložena, jer je Upravni sud samo preuzeo obrazloženje rešenja organa uprave, Ustavni sud još jednom ukazuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi jeste obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u poreskom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je Upravni sud dao i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje o tome zbog čega u konkretnom slučaju nije održana usmena rasprava. Naime, Ustavni sud konstatuje da je, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, Upravni sud rešio predmet spora bez održavanja usmene rasprave, smatrajući da je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja .

Polazeći od toga da podnosilac povredu prava iz člana 58. Ustava izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao. Pri tome, Ustavni sud podseća da odlučivanje o postojanju poreske obaveze fizičkog ili pravnog lica ne predstavlja odlučivanje o njegovom pravu svojine ili drugom imovinskom pravu, već do povrede prava na imovinu eventualno može doći u postupku prinudnog izvršenja prethodno utvrđene poreske obaveze preduzimanjem mera oduzimanja ili ograničenja imovine radi naplate poreskog duga, u situaciji kada te mere nisu propisane zakonom, kada ne služe legitimnom cilju ili kada su neproporcionalne, a u konkretnom slučaju ustavnom žalbom se osporava odluka kojom je pravnosnažno oko nčan postupak utvrđivanja poreskih obaveza podnosi ocu.

U odnosu na pozivanje podnosioca na povredu prava iz člana 67. Ustava, Ustavni sud nalazi da se, imajući u vidu sadržinu osporenog akta, navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom ovog prava.

U odnosu na pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno samostalno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se takođe utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava i slobode, te da do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog određenog ljudskog prava ili slobode, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu, a što ovde nije slučaj.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.