Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu koji je trajao skoro 17 godina. Kao glavni razlog navodi se neefikasnost sudova, uključujući višestruka ukidanja presuda, i dosuđuje naknadu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković , Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2414/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku o četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je Ustavnom sudu, 6. avgusta 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2414/12.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Dopisom Privrednog apelacionog suda R4 P. 101 /14 od 1. oktobra 2014. godine Ustavnom sudu su vraćeni spisi predmeta Už-6416/2013, jer je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4697/14 od 20. avgusta 2014. godine, nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova kojim je ustanovljena nadležnost redovnih sudova za postupanje po zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje 17 godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2414/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih B. M, Đ. V. i M. N, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 21.599,73 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5101/96 od 10. februara 2003. godine je konstatovano da je tužba povučena u odnosu na drugotuženog i trećetuženu.

Do donošenja presude održano je šest ročišta na kojima je izveden dokaz osnovnim i dopunskim ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5101/96 od 17. februara 2003. godine je, u stavu prvom izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati iznos od 13.130,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2003. godine do isplate, dok je preostali tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 13.130,07 dinara do traženog iznosa od 239.896,12 dinara, kao i zahtev za zakonsku zateznu kamatu od 31. oktobra 2000. do 1. januara 2003. godine, odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 19.550,00 dinara, a stavom trećim izreke je odbijen zahtev tužioca za dosudu zakonske zatezne kamate na dosuđene parnične troškove.

Odlučujući o žalbama, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2087/03 od 24. septembra 2004. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5101/96 od 17. februara 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku su, od donošenja rešenja kojim je određeno zastajanje u postupku od 24. jula 2006. godine do okončanja postupka pred Vrhovnim sudom Srbije, održana tri ročišta na kojim je izveden dokaz dopunskim veštačenjem, dok pet ročišta nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Postupak je nastavljen tako što su održana dva ročišta na kojima je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7757/04 od 12. juna 2007. godine je, u stavu prvom izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati iznos od 458.406,97 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. juna 2006. godine do isplate, dok je preostali tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 458.406,97 dinara do traženog iznosa od 1.502.144,39 dinara, odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 162.656,24 dinara.

Odlučujući o žalbama, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 6990/07 od 23. septembra 2009. godine ukinuo prvostepenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7757/04 od 12. juna 2007. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Do donošenja rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5699/10 od 27. decembra 2010. kodine, kojim je prekinut postupak zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, održana su dva ročišta na kojima je izveden dokaz dopunskim ekonomskim veštačenjem.

Postupajući po predlogu tužioca za nastavak postupka iz podneska od 3. avgusta 2011. godine, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 7942/11 od 5. septembra 2011. godine nastavio postupak, a istim rešenjem se oglasio stvarno nenadležnim za dalje postupanje i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno nadležnom sudu.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu je, nakon dva održana ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka na predlog punomoćnika tužioca, rešenjem P. 2507/11 od 12. aprila 2012. godine prekinut postupak do donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti.

Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2507/11 od 1. novembra 2012. godine nastavio postupak, postupajući po podnesku tužioca od 19. oktobra 2012. godine.

U nastavku postupka je, nakon tri održana ročišta, na kojima je izveden dokaz ekonomskim veštačenjem, na predlog punomoćnika parničnih stranaka, na ročištu od 20. oktobra 2013. godine određen zastoj u postupku do 20. decembra 2013. godine, radi vansudskog rešenja spora.

Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2414/12 od 24. decembra 2013. godine naložio tužiocu da obavesti sud da li je došlo do mirnog rešenja spora, a tužilac je podneskom od 26. decembra 2013. godine predložio sudu na nastavi postupak.

U daljem toku postupka održana su tri ročišta i izveden je dokaz saslušanjem sudskog veštaka.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2414/12 od 25. aprila 2014. godine je, u stavu prvom izreke, obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 12.369,39 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. avgusta 1996. godine do isplate, kao i da tužiocu na ime troškova parničnog postupka naknadi iznos od 297.587,16 dinara. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu za zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos od 12.369,39 dinara za period od 24. januara 1994. do 29. septembra 1996. godine, a stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da tuženi isplati iznos od 42.038,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. avgusta 1996. godine do isplate.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 4697/14 od 20. avgusta 2014. godine, u stavu prvom izreke, potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2414/12 od 25. aprila 2012. godine, stavom drugim izreke presude je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, a stavom trećim izreke je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja i da je sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 176.); da je Vrhovni kasacioni sud dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva (član 178. stav 1.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud može odrediti: ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) i ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja (poplava i sl.) odsečeno od suda (član 215.); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine , da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak i da će se u svim ostalim slučajevima prekinuti postupak nastaviti na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida (član 217. st. 1, 2. i 3.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 29. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4697/13 od 20. avgusta 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao gotovo 17 godina, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Ustavni sud nalazi da je u periodu od 20. oktobra do 20. decembra 2013. godine određen zastoj u postupku radi pokušaja vansudskog rešenja spora, ali da očigledno nije postojala zainteresovanost parničnih stranaka za ovaj vid okončanja postupka, te da je punomoćnik tužioca, po proteku roka u kome je određen zastoj, a postupajući po nalogu suda, isti obavestio da nije došlo do mirnog rešenja spora.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon šest godina i šest meseci od podnošenja tužbe doneo presudu, koja je u postupku po žalbi tužioca, ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je određen zastoj, 24. jula 2006. godine, do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije, koji je nastavljen 12. februara 2007. godine, nakon sedam meseci, iako je odredbom člana 178. stav 1. Zakona o parničnom postupku bilo propisano da je Vrhovni sud Srbije dužan da reši sporno pitanje u roku od 90 dana od dana prijema zahteva, te da samo u navedenom periodu postoji opravdanost za prekid postupka. U daljem toku postupka, doneta je i druga presuda, koja je u postupku po žalbi ukinuta, a predmet ponovo vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pre oglašavanja Osnovnog suda u Novom Sadu stvarno nenadležnim i ustupanja predmeta Privrednom sudu u Novom Sadu, postupak pred Osnovnim sudom je prekinut zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem 27. decembra 2010. godine. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, opravdanost prekida postupka postojala do odlučivanja prvostepenog suda o predlogu tužioca za nastavak postupka, odnosno za period od osam meseci. U nastavku postupka pred Privrednim sudom u Novom Sadu je nakon donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti doneta i treća presuda, koja je u postupku po žalbi potvrđena i konačno je rešeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prasva izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da višestruko vraćanje predmeta na nižu instancu radi ponovnog odlučivanja može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku o četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, činjeničnu i pravnu složenost predmeta spora i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić