Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je proizvoljno i bez adekvatnog obrazloženja odbio zahtev za naknadu materijalne štete, zasnovavši odluku na neprihvatljivim razlozima u vezi sa stranom valutom i cesijom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6417/2012
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Pf. P. iz Beča, Republika Austrija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Pf. P . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1593/12 od 7. juna 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1593/12 od 7. juna 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi koju je tužilac izjavio protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 10522/10 od 9. februara 2012. godine, ispravljene rešenjem od 19. marta 2012. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Pf. P . iz Beča, Republika Austrija, podneo je Ustavnom sudu, 1. avgusta 2012. godine, preko advokata D. U. iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1593/12 od 7. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, iznoseći ceo tok parničnog postupka, vođenog po njegovoj tužbi protiv tuženog „D. N. S.“ ADO iz N. S, radi naknade materijalne i nematerijalne štete , nastale kao posledice saobraćajne nesreće koja se dogodila 10. decembra 1989. godine, istakao povredu označenog ustavnog prava donošenjem osporene drugostepene presude, kojom je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev u celini. Dalje navodi, da su u sporu na strani tuženog, kao umešači, učestvovali zakonski naslednici poginulog učesnika saobraćajne nesreće, tuženikovog osiguranika, te da je krivični postupak koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe, odnosno tužioca, okončan oslobađajućom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu u predmetu K. 175/89, zbog nedostataka dokaza. Podnosilac smatra da u osporenoj presudi nije pravilno prime njeno materijalno prav o, te da je njegovom tužbenom zahtevu trebalo udovoljiti po svim osnovima i vidovima štete, s obzirom na to da na njegovoj strani nije bilo krivice, a ni doprinosa za nastanak saobraćajne nesreće u kojoj je pretrpeo štetu značajnijeg obima. Naime, iako su sudovi obe instance odbili tužbeni zahtev tužioca u celini, to su učinili iz različitih razloga, a da pri tom u osporenoj presudi nisu dati jasni i adekvatni razlozi odbijanja, koji odgovaraju činjenicama. Po mišljenju podnosioca, stanovište drugostepenog suda iz osporene presude povodom nematerijalne štete - da je trebalo usvojiti prigovor zastarelosti potraživanja, a koji je prvostepeni sud odbio, „nije utemeljena kvalifikacija“, s obzirom na to da je tužilac još u tužbi za naknadu štete od 10. decembra 1992. godine tražio da mu se prizna i isplati i naknada nematerijalne štete. Prema navodima podnosioca, „u uvodnom delu tužbe je ovo iskazao kada je tražio da mu se naknada štete prizna u tri vida: šteta zbog zadobijenih povreda, šteta zbog uništenog putničkog automobila BMW 520 i uništenog i teško oštećenog alata stolarske radionice vlasništvo tužioca“. Takođe, i u odnosu na zahtev tužioca za naknadu materijalne štete je zaključak suda iz osporene presude nepravilan , jer taj sud nalazi, opet za razliku od prvostepenog suda, da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca, zato što je postavljen u evrima. Po mišljenju podnosioca, stanovište Apelacionog suda u Novom Sadu da podnosilac nema pravo potraživanja u stranoj valuti, jer ovu naknadu nije tražio u domaćem novcu je neprihvatljivo, a kod činjenice da se radi o stranom državljaninu koji ima pravo na naknadu štete u valuti koja važi u njegovoj zemlji i koja je članica Evropske unije. Pored iznetog, podnosilac ukazuje da mu je uskraćeno označeno ustavno pravo i neobrazloženom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu , jer se drugostepeni sud „uopšte ne osvrće na žalbene navode upućene prvostepenoj presudi u odnosu na probijanje limita osiguranja“ - što je bio razlog prvostepenog suda za odbijanje tužbenog zahteva tužioca, već nalazi da je razlog za nepriznavanje prava na naknadu materijalne štete za uništeno vozilo to što je u pitanju cedirano potraživanje, koje je tužilac stekao u pravnom odnosu sa svojim osiguravačem „W.“. Drugostepeni sud je u osporenoj odluci zaključio da je ova cesija protivna prinudnom propisu u Republici Srbiji, a da pritom u svojoj odluci ne navodi o kojem se to prinudnom propisu radi. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1593/12 od 7. juna 2012. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta O snovnog suda u Novom Sadu P. 10522/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe podneo je tužbu, u ime tužioca, 10. decembra 1 992. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu, telegramom, u kome su označeni: „tužilac P. Pf . koga zastupa advokat D. U. iz Novog Sada, a tuženi ZOIL N. S.“, te koji je sledeće sadržine: „Podnosim ovu tužbu radi naknade štete nastale u saobraćajnoj nezgodi i tražim da sud obaveže tuženog ZOIL N. S . da tužiocu isplati iznos od 80 miliona dinara sa pripadajućim kamatama računajući od 10. decembra 1992. godine do isplate, kao i da nadoknadi parnične troškove. Opširnije obrazloženje sledi u zakonskom roku“. Podneskom od 14. decembra 1992. godine tužilac je u tužbi naveo da je u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 10. decembra 1989. godine, za koju je isključivi krivac drugi učesnik u nezgodi , osiguran kod tuženog, pretrpeo štetu u visini vrednosti vozila i uništenog i izgubljenog alata, te oštećene odeće. Kako tuženi D. N. S. ne želi mirnim putem da tužiocu naknadi štetu nastalu na tužiočevom vozilu, te stvarima u putničkom automobilu, tužilac podnosi tužbu i predlaže sudu da donese presudu kojom će obavezati tuženog da mu iz osnova naknade štete plati iznos od 60.000,00 DM sa kamatom od 1. maja 1990. godine, te naknadi troškove parničnog postupka.

Podneskom tužioca od 30. januara 1996. godine traženo je od tuženog da tužiocu isplati stvarnu štetu na vozilu u iznosu od 365.601,03 ATS i iznos od 150.000,00 ATS na ime uništenog alata, ali je tražena i naknad a nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i pretrpljeni strah u iznosu od 10.000,00 dinara, sve sa kamatom od 26. januara 1996. godine (kada je pisan ovaj podnesak) . Takođe, u ovom podnesku je učinjena nespornom tvrdnja tuženog da je tužilac naplatio štetu za uništeno vozilo od svog osiguravača u iznosu od 226.170,00 ATS, što, po njegovim navodima, predstavlja samo deo štete na vozilu, dok je stvarna šteta bila 365.601,03 ATS . Po daljim navodima tužioca, zbog njegovog nezadovoljstva visinom odštete, osiguravač „W.“ je svoje regresno potraživanje preneo – cedirao na tužioca i to potvrdio svojim izjašnjenjem od 30. marta 1994. godine. Iz zapisnika sa ročišta održanog 9. februara 1996. godine, posle prispeća u sud ovog podneska, proizlazi da je punomoćnik tužioca u reči na ročištu naveo sledeće: „ostajem kod tužbe i preinačenog tužbenog zahteva iz podneska od 30. januara 1996. godine“. Iz dopisa „W.“ od 21. aprila 1997. godine proizlazi da oni saopštavaju, na zahtev tužioca, da su 1. septembra 1992. godine cedirali njihov zahtev za regresom iz spornog slučaja na tužioca, a u iznosu od 226.170,00 ATS, što su i potvrdili dopisom od 30. marta 1994. godine .

Podneskom od 11. decembra 1998. godine punomoćnik tužioca je precizirao tužbeni zahtev u odnosu na nematerijalni deo štete, tako što je, pored ranije istaknutog zahteva na ime naknade za pretrpljeni strah i fizičke bolove u određenim iznosima, istakao i nove zahteve za naknadu nematerijalne štete , zbog opšteg umanjenja životnih aktivnosti i naruženosti u određenim iznosima.

Podneskom od 27. decembra 2011. godine tužilac je, konačno, pre presuđenja, precizirao tužbeni zahtev na sledeći način: „Usvaja se tužbeni zahtev tužioca u celosti pa se obavezuje tuženi da tužiocu iz osnova naknade štete isplati, i to: 1. na ime naknade za uništeno putničko vozilo BMW, bliže određeno u izreci, iznos od 24.872,00 evra sa kamatom Centralne Evropske Banke za evro , računajući od 19. avgusta 2011. godine do isplate; 2. iznos od 7.000,00 evra na ime uništenog stolarskog alata i odeće sa kamatom za evro Banke iz tačke 1. ovog stava, računajući od 21. decembra 2010. godine, pa do isplate; 3. iznos na ime neimovinske štete i to na ime umanjenja opšte životne aktivnosti od 700.000,00 dinara, na ime naknade za naruženi estetski izgled iznos od 400.000,00 dinara, na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove iznos od 400.000,00 dinara, na ime naknade za pretrpljeni strah iznos od 250.000,00 dinara ili ukupno 1.750.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od dana presuđenja pa do konačne isplate; 4. da plati prouzrokovane troškove, sve prednje (1-4), u roku od 15 dana pod pretnjom prinudne naplate“.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 10522/10 od 9. februara 2012. godine , koja je ispravljena rešenjem od 19. marta 2012. godine, u prvom stavu izreke odbio precizirani tužbeni zahtev tužioca koji je glasio „Usvaja se tužbeni zahtev tužioca u celosti pa se obavezuje tuženi da tužiocu iz osnova naknade štete isplati, i to: 1. na ime naknade za uništeno putničko vozilo BMW, bliže određeno u izreci, iznos od 24.872,00 evra sa kamatom Centralne Evropske Banke, računajući od 19. avgusta 2011. godine do isplate; 2. iznos od 7.000,00 evra na ime uništenog stolarskog alata i odeće sa kamatom Banke iz tačke 1. ovog stava, računajući od 21. decembra 2010. godine, pa do isplate; 3. iznos na ime neimovinske štete i to na ime umanjenja opšte životne aktivnosti od 700.000,00 dinara, na ime naknade za naruženi estetski izgled iznos od 400.000,00 dinara, na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove iznos od 400.000,00 dinara, na ime naknade za pretrpljeni strah iznos od 250.000,00 dinara ili ukupno 1.750.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od dana presuđenja pa do konačne isplate; 4. da plati prouzrokovane troškove, sve prednje (1-4), sve ovo u roku od 15 dana pod pretnjom prinudne naplate“. U stavu dva izreke odbijen je prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tuženog, a u trećem stavu izreke je odbijen prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog, dok je u četvrtom stavu odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju presude, povodom odbijajućeg dela u odnosu na tužbeni zahtev tužioca, prvostepeni sud je stanovišta da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete na vozilu, kao i nematerijalne štete, zbog iscrpljen osti limita osiguranja u vreme nastanka štetnog događaja - predmetnog saobraćajnog udesa, tako i kasnije. U vezi sa odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete na ime uništenog alata i stvari tužioca, prvostepeni sud je naveo da je i ovaj zahtev odbio kao neosnovan, jer osim iskaza tužioca, nema drugih činjenica kojima bi se ovaj deo njegovog iskaza učinio osnovanim.

Nezadovoljan ishodom parničnog postupka pred prvostepenim sudom, tuži lac je izjavio žalbu protiv presude O snovnog sud a u Novom Sadu je P. 10522/10 od 9. februara 2012 . godine, koja je ispravljena rešenjem od 19. marta 2012. godine, sa obrazloženjem da prvostepeni sud pogrešno zasniva svoju odluku o odbijanju zahteva tužioca za naknadu štete, po bilo kom osnovu i u bilo kom iznosu, na činjenici „iscrpljenosti“ limita, odnosno sume osiguranja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1593/12 od 7. juna 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda u pobijanom delu kojim je tužbeni zahtev odbijen i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka (stav 1. i stav 4. izreke). U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da odbijajuća odluka prvostepenog suda o tužbenom zahtevu tužioca nije nepravilna sa stanovišta primene materijalnog prava, pošto iz relevantnih činjenica proizlazi da je tužbeni zahtev u celosti valjalo odbiti kao neosnovan. Naime, drugostepeni sud, prema utvrđenom, nalazi sledeće: da je tužilac bio učesnik u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 10. decembra 1989. godine; da je sudar vozila kojim je upravljao tužilac marke BMW, bliže određenog u izreci presude, i vozila marke „Zastava Jugo“, kojim je upravljao P.P, koji je poginuo na licu mesta, uzrokovan prelaskom vozila „Jugo“ na levu polovinu kolovoza kojom se kretalo tužiočevo vozilo; da je protiv tužioca vođen krivični postupak u kome je tužilac presudom Opštinskog suda u Novom Sadu K. 1754/89 od 21. marta 1995. godine oslobođen od optužbe za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. KZRS u vezi sa članom 195. stav 1. u vezi stava 1. KZRS; da je tužilac prethodno pokrenuo ovaj postupak radi naknade štete, podnoseći 10. decembra 1992. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu, telegramom, u kome se govori da tužilac podnosi tužbu protiv ZOIL Novi Sad radi naknade štete nastale u navedenom saobraćajnom udesu i traži obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 80.000.000,00 dinara sa kamatom od 10. decembra 1992 . godine do isplate i troškova parničnog postupaka; da je podneskom od 14. decembra 1992. godine, sa prilogom punomoćja za advokata Dušana Uzelca, traženo da se tuženi obaveže da mu naknadi štetu na vozilu i stvarima u putničkom vozilu u iznosu od 60.000,00 DM, sa kamatom od 1. maja 1990. godine, te naknadi troškove parničnog postupka ; da je na ovaj način, telegramom i podneskom podnetim u roku od tri dana, što je tadašnji Zakon o parničnom postupku omogućavao, tužilac postavio tužbeni zahtev za naknadu štete na vozilu i drugim tužiočevim stvarima; da je tužilac proširio tužbu i na zahtev za naknadu nematerijalne štete podneskom od 30. januara 1996. godine isticanjem zahteva za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i pretrpljeni strah, te podneskom od 11. decembra 1998. godine isticanjem zahteva za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i zbog naruženosti; da su zahtevi za naknadu materijalne i nematerijalne štete u daljem toku postupka opredeljivani u pogledu visine do konačno postavljenih, kao što je to navedeno u izreci pobijane presude; da je tužilac, prema nalazu veštaka, koje je prihvatio i prvostepeni sud, pretrpeo nematerijalnu štetu po više vidova; da je tužiocu u saobraćajnom udesu prouzrokovana materijalna šteta i to totalna šteta na vozilu i troškovi šlepanja, što po vrednostima na dan 19. avgusta 2011. godine iznosi 24.872,00 evra ili u dinarskoj protivvrednosti 2.545.055,00 dinara; da je tužilac za uništeno vozilo naplatio 226.170,00 ATS dana 8. februara 1990. godine od osiguravajućeg društva „WIENER ALLIANZ“ iz kasko osiguranja; pored ove isplate dana 1. septembra 1992. godine „WIENER ALLIANZ“ je na tužioca cediralo zahtev za regres u iznosu od 226.170,00 ATS, te da navedeno upućuje da je tužiocu isplaćen deo naknade iz kasko osiguranja, a deo naknade je obuhvaćen cesijom u međusobnom odnosu između osiguravača i tužioca kao imaoca kasko osiguranja; da je sud prema nalazu veštaka utvrdio vrednost mašina, alata, odeće i ostalih stvari o kojima je spisak sačinio tužilac; da je tužilac, prema poslednjem preciziranom tužbenom zahtevu, pre presuđenja, za uništeno putničko vozilo tražio iznos od 24.872,00 evra sa kamatom Centralne evropske banke za evro počev od 19. avgusta 2011. godine do isplate, a za uništeni stolarski alat i odeću iznos od 7.000,00 evra sa kamatom Centralne evropske banke za evro počev od 21. decembra 2010. godine do isplate, te da je, po pojedinim vidovima neimovinske štete, naknadu tražio u dinarskim iznosima. Iznoseći razloge prvostepenog suda za odbijanje tužbenog zahteva tužioca, drugostepeni sud je zauzeo stanovište da je pravno neodrživ zaključak prvostepenog suda da početak toka zastarelosti potraživanja vezuje za isplatu i prenos potraživanja iz kasko osiguranja, nalazeći da nije osnovan prigovor zastarelosti potraživanja tuženog. Pozivajući se na odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, kojima su propisani rokovi za potraživanje naknade štete, drugostepeni sud analizira koliko je vremena od dana nastanka štete 10. decembra 1989. godine, do dana isticanja tužbenih zahteva povodom nematerijalne i materijalne štete proteklo. Po nalaženju ovog suda, tužilac je tužbu za naknadu materijalne štete podneo 10. decembra 1992. godine, dok je zahtev za naknadu nematerijalne štete istakao 30. januara 1996. godine, odnosno 11. decembra 1998. godine. Po nalaženju ovog suda, do dana isticanja zahteva za naknadu nematerijalne štete, gledajući od nastanka štete, pa i od isplate osiguranja i cesije u tužiočevom odnosu sa inostranim osiguravajućim društvom, proteklo je više od tri godine. Drugostepeni sud, i pored ovako izvedenog zaključka, iznosi da je prvostepeni sud pravilno odlučio odbijanjem zahteva u pogledu nematerijalne štete, iako je izveo pogrešan zaključak da potraživanja naknada nematerijalne štete nisu zahvaćena zastarelošću. U pogledu materijalne štete, drugostepeni sud navodi da, iako prava iz kasko osiguranja ne isključuju pravo na obeštećenje iz obaveznog osiguranja iz odgovornosti po osnovu krivice, po domaćem pravu ne mogu biti predmet cesije prava iz kasko osiguranja, odnosno ostvarena ili neostvarena naknada iz takvog osiguranja, jer se po svojoj prirodi takvo potraživanje protivi prenošenju na drugog. Pozivajući se na odredbu člana 436. stav 1. Zakona o obligacionom odnosima, kojom je uređeno koja se potraživanja mogu preneti ugovorom, drugostepeni sud je zauzeo stanovište da ne može priznati dejstvo ugovora o cesiji jer je ovo prenošenje potraživanja protivno prinudnom propisu, te ne proizvodi pravno dejstvo. Takođe, tužilac nema pravo na potraživanje u stranoj valuti, a naknadu materijalne štete nije tražio u domaćem novcu, te je, i po mišljenju toga suda, tužbeni zahtev neosnovan u pogledu tražene naknade za uništeno putničko vozilo, alat i odeću. Po shvatanju drugostepenog suda, odbijanjem postavljenih zahteva tužioca u evrima sa kamatom Centralne evropske banke za evro, prvostepeni sud je pravilno odlučio.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) , a na koje se pozvao drugostepeni sud u osporenoj odluci, je propisano: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1.); da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. stav 2.); da poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim preneti na ovoga svoje potraživanje, izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga (član 436. stav 1.).

Odredbom člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava.

5. Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred nadležnim prvostepenim sudom. Sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je prvostepenu odluku pobijao prevashodno zbog neslaganja sa činjenicom da je iscrpljen limit osiguranja. Međutim, kako je osporena sudska odluka, kojom je potvrđena prvostepena odluka u odbijajućem delu tužbenog zahteva , doneta iz sasvim drugih razloga nego prvostepena odluka, na šta podnosilac i ukazuje u ustavnoj žalbi, Ustavni sud nalazi da je za ocenu da li su u ovom slučaju ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka , uz ustavnopravno prihvatljivu primenu procesnog i materijalnog prava, takođe zaključio da tužbeni zahtev tužioca treba odbiti. Ovo pogotovu, jer je drugostepeni sud kontradiktoran u svom obrazloženju, zato što se u osporenoj presudi navodi „da odbijajuća odluka o tužbenom zahtevu prvostepenog suda nije nepravilna sa stanovišta primene materijalnog prava, pošto iz relevantnih činjenica proizlazi da je tužbeni zahtev u celosti valjalo odbiti“, dok za odbijanje tužbenog zahteva tužioca Apelacioni sud u svojoj presudi nalazi sasvim druge razloge u odnosu na one iz prvostepene presude, i u materijalnom i procesnom smislu, pozivajući se na odredbe materijalnog prava na koje se nije pozivao prvostepeni sud, ili propuštajući da se kod drugačijih razloga pozove na konkretne materijalnopravne propise koje je trebalo primeniti.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe kojima se pobija drugostepena odluka , Ustavni sud, najpre, povodom zahteva za naknadu materijalne štete, nalazi da je drugostepeni sud svoj zaključak za odbijanje zahteva za ovaj vid štete zasnovao na dva razloga . Prvi razlog - da sud ne priznaje dejstvo ugovora o cesiji odnosi se samo na jedan deo materijalne štete, i to za uništeno vozilo, dok je drugi razlog - da tužilac nema pravo potraživanja u stranoj valuti, obuhvatio celokupni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete: i za uništeno putničko vozilo, kao i uništeni alat i odeću prilikom saboraćajnog udesa.

Ustavni sud po pitanju pravičnosti odluke drugostepenog suda u pogledu zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, pre svega, podseća da je načelo obeštećenja (restitucije) osnovni princip kod nastupanja osiguranog rizika, što znači da se imovina oštećenog ima dovesti u stanje u kom se nalazila pre nastanka štetnog događaja. To znači da oštećeni ne može da naplati štetu u kumulativnom iznosu koji bi prevazilazio stvarnu visinu pretrpljene štete na stvarima. Konkretno, podnosilac je sa ino-osiguravačem imao zaključen ugovor o osiguranju imovine (autokasko osiguranje), te je u predmetnoj parnici utvrđeno da mu je nastala šteta na motornom vozilu isplaćena od stranog osiguravača u određenom iznosu tadašnjih austrijskih šilinga. Sporno je pitanje da li je isplatom tog iznosa on u potpunosti obeštećen za stvarno pretrpljenu materijalnu štetu ili samo delimično. Ukoliko isplaćeni iznos ne pokriva u celosti nastalu štetu na vozilu, podnosilac ima pravo da potražuje razliku do punog obeštećenja, i to bilo od svog autokasko osuguravača po ugovornom osnovu ili od osiguravajućeg društva kod kog je bilo obavezno osigurano vozilo štetnika, po osnovu krivice (deliktne odgovornosti). Podnosilac se opredelio za ovo drugo, pozivajući se pri tome na činjenicu da je ino-osiguravač na njega preneo (cedirao) svoje regresno potraživanje prema tuženom za iznos isplaćen podnosiocu po autokasko osnovu. Ustavni sud ukazuje da je stanovište izraženo u osporenoj drugostepenoj odluci u pogledu pravnog dejstva ovakvog ugovora o cesiji načelno potpuno prihvatljivo, jer je isplatom štete podnosiocu njegov osiguravač imovine stupio u sva prava podnosioca prema štetniku, odnosno njegovom osiguravaču od autoodgovornosti za isplaćeni iznos kao regresni poverilac, po principu subrogacije (zakonske cesije). Protivno je logici prava osiguranja da neko ko je isplatom naknade postao poverilac potraživanja po osnovu zakonske cesije, to svoje potraživanje sada kontracedira sopstvenom osiguraniku - oštećenom, dakle upravo onom sa koga je pravo prešlo na osiguravača isplatom štete (obeštećenjem). To bi zapravo vodilo dvostrukoj naplati iste (jedinstvene) štete od strane oštećenog, a što je nedopustivo sa aspekta bazičnih načela prava osiguranja. Međutim, nezavisno od pravnog dejstva navedenog ugovora o cesiji, kako je već rečeno, podnosilac ima prava na punu naknadu štete na vozilu koju je pretrpeo u predmetnoj saobraćajnoj nesreći, pa se kao ključno pitanje za odluku o ovom delu njegovog tužbenog zahteva postavlja to da li mu je isplatom naknade od ino-osiguravača po autokasko osnovu šteta nadoknađena u celini ili samo delimično. Ako je u pitanju ovo drugo, podnosilac bi imao pravo da od tuženog domaćeg osiguravača od autoodgovornosti potražuje naknadu, ali ne u visini već isplaćenog (cediranog) iznosa, već samo na ime eventualne razlike između prethodno naplaćenog dela štete i njenog punog obima, o čemu drugostepeni sud u osporenoj odluci nije vodio računa jer je isključivo cenio neprihvatljivost ugovora o cesiji kao osnova podnosiočevog odštetnog zahteva za uništeno vozilo.

Povodom drugog razloga drugostepenog suda - da šteta nije tražena u domaćoj valuti, i to datog povodom odbijanja tužbenog zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete u celosti (i za vozilo, alat i odeću), a ne samo za uništeno vozilo, Ustavni sud ocenjuje da je u ovom delu osporena odluka ostala suštinski neobrazložena i time proizvoljna. Ovo posebno, jer je u osporenoj presudi razlog za odbijanje ovako postavljenog tužbenog zahteva sasvim drugačiji u odnosu na razlog dat u prvostepenoj presudi. Pošto žalbeni sud nije naveo zakonske odredbe na kojima zasniva svoj zaključak, za podnosioca ustavne žalbe je ostalo nejasno i nerazumljivo koji su to razlozi uticali na ovakvu odluku drugostepenog suda, tim pre što, u sitaciji kada kod raspravljanja spornog odnosa naknade štet e pretrpljene u stranoj valuti, koju potražuje strani državljanin za stvari koje je i nabavio u inostranstvu, zahtev za naknadu štete koji glasi na određeni iznos novčanih jedinica u stranoj valuti sadrži u sebi, istovremeno i imanentno, i zahtev za isplatu protivvrednosti određenih novčanih jedinica u domaćoj valuti (dinarima) prema odgovarajućem intervalutnom kursu na dan isplate, a shodno više puta izraženom pravnom stavu kako Vrhovnog suda Srbije, tako i Vrhovnog kasacionog suda. Drugim rečima, postavljanje tužbenog zahteva za naknadu štete u stranoj valuti, ne može samo po sebi (automatski) da vodi ka odbijanju istog, bez raspravljanja o meritumu konkretne pravne stvari.

Pritom, Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni sud, zbog proizvoljnog stava o (ne)mogućnosti da se naknada štete potražuje u stranoj valuti, prenebregao konkretno obrazloženje prvostepenog suda dato za zaključak da treba odbiti zahtev tužioca za naknadu pretrpljene štete na ime uništenog alata i odeće, i to zato što tužilac nije na valjan način dokazao postojanje ovog vida štete, iako je bio dužan da se o takvom jasnom rezonu prvostepenog suda izjasni kroz ocenu žalbenih navoda.

Konačno, analizirajući osporenu presudu sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, povodom zahteva za naknadu nematerijalne štete, a imajući u vidu da je Ustavni sud u sprovedenom postupku utvrdio da navodi podnosioca ustavne žalbe o danu postavljanja tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete ne odgovaraju činjenicama, te da je osporena presuda u tom delu zasnovana na argumentovanoj i ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava, i obrazložena na zadovoljavajući način u pogledu osnovanosti prigovora zastarelosti predmetnog potraživanja , Sud nalazi da navodi podnosioca u ovom delu ustavne žalbe ne dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka i donete odluke .

Ustavni sud iz navedenih razloga , ne prejudicirajući pri tome kakav bi konačan ishod ove parnice trebalo da bude, ocenjuje da osporena presud a u delu odluke koji se odnosio na traženu naknadu materijalne štete ni je obrazložena na način koji zadovoljava garancije utvrđene odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim aktom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 2. izreke poništio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1593/12 od 7. juna 2012. godine i odredio da isti sud, kao nadležan, ponovo odluči o žalbi koju je tužilac izjavio protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 10522/10 od 9. februara 2012. godine, koja je ispravljena rešenjem od 19. marta 2012. godine, a u skladu sa pravnim shvatanjima izraženim u ovoj odluci.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti