Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Ustavni sud je utvrdio da Vrhovni sud nije proizvoljno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev za naknadu izgubljene dobiti, s obzirom na protivpravno postupanje podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Miloradovića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Miloradovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2912/07 od 13. marta 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Miloradović iz Kragujevca je 11. juna 2008. godine izjavio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2912/07 od 13. marta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi je Vrhovni sud Srbije osporenom presudom preinačio nižestepene presude na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te da prilikom odlučivanja nije uzeo u obzir činjenice koje su sa sigurnošću utvrđene u nižestepenim postupcima, čime je „potpuno izmenio utvrđeno činjenično stanje“, posebno tvrdnjom da je podnosilac ustavne žalbe protivpravno postupao pri uvozu i upotrebi predmetnih vozila kojima je obavljao prevozničku delatnost. Dalje se navodi da je na taj način Vrhovni sud Srbije sam utvrdio bitno drugačije činjenično stanje, a nije omogućio podnosiocu da se izjasni o tome, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Podnosilac ustavne žalbe navedenu povredu prava na imovinu zasniva na činjenici da dve godine nije mogao da ostvaruje prihode korišćenjem vozila koja su mu nepravilnim i nezakonitim postupkom organa tužene Republike Srbije bila oduzeta. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu naznačenih prava, te da poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenog akta, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spis predmeta Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2830/97 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2830/97 od 1. decembra 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Kragujevac – Filijala Kragujevac da isplati tužiocu iznos od 2.693.791 dinara na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja šlepera marke „Mercedes“ sa specijalnom prikolicom marke „Kaeswbohrer“ u periodu od 27. marta 1993. godine do 29. marta 1995. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. septembra 2005. godine pa do konačne isplate, iznos od 9.832 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. marta 1995. godine pa do konačne isplate, na ime amortizacije šlepera marke „Mercedes“ za period od 27. marta 1993. godine do 29. marta 1995. godine i iznos od 1.523 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. marta 1995. godine pa do konačne isplate, na ime amortizacije specijalne prikolice marke „Kaeswbohrer“ za period od 27. marta 1993. godine do 29. marta 1995. godine, a sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, dok je stavom drugim izreke presude obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je sud utvrdio da je tužilac kupovinom spornih vozila 9. marta 1992. godine u inostranstvu svojim sredstvima postao njihov vlasnik, te da registracija vozila na privatno Auto-transportno preduzeće „TS“ iz Jagodine nije značila i svojinu ovog preduzeća na predmetnim vozilima, kao i da je utvrđeno da je tužilac organima tužene, po saznanju za postojanje rešenja Inspektora javnih prihoda Republičke uprave javnih prihoda – Područna jedinica – Centar Kragujevac broj 41-218/92-04 od 17. novembra 1992. godine kojim je Preduzeću „TS“ iz Jagodine bilo privremeno zabranjeno raspolaganje svim sredstvima, prezentirao dokumentaciju kojom je dokazivao svoje vlasništvo na ovim vozilima, tražeći da ista budu izuzeta od izrečene zabrane navedenim rešenjem. Dalje je navedeno da organi tužene nisu izuzeli sporna vozila od zabrane korišćenja, sve dok nije doneta presuda Vrhovnog suda Srbije U-3474/93 od 27. aprila 1994. godine. Po prijemu ove presude, tužilac je 29. marta 1995. godine vozila registrovao na svoje ime. Istaknuto je da je nepravilnim postupanjem organa tužene u odnosu na tužiočeva vozila, njemu pričinjena materijalna šteta u vidu izgubljene dobiti i da je stoga tužena dužna da tužiocu naknadi štetu, saglasno odredbama čl. 154, 155, 172. i 189. Zakona o obligacionim odnosima.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Jagodini doneo je presudu Gž. 1553/06 od 12. decembra 2006. godine kojom je odbio žalbu, a presudu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2830/97 od 1. decembra 2005. godine potvrdio. U obrazloženju presude je navedeno da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tužilac bio vlasnik predmetnih vozila i u vreme kada je organ tuženog, vršeći kontrolu Auto-transportnog preduzeća „TS“ iz Jagodine zbog nepravilnosti u radu tog preduzeća, doneo rešenje broj 41-218/92-04 od 17. novembra 1992. godine kojim je zabranio raspolaganje vozilima tužiocu, te mu zbog toga i pripada tražena naknada štete u visini koju je prvostepeni sud pravilno utvrdio iz nalaza veštaka.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2912/07 od 13. marta 2008. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Jagodini Gž. 1553/06 od 12. decembra 2006. godine i presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2830/97 od 1. decembra 2005. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tužena obaveže da tužiocu isplati iznos od 2.693.791 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. septembra 2005. godine pa do konačne isplate, na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja šlepera marke „Mercedes“ sa specijalnom prikolicom marke „Kaeswbohrer" za period od 27. marta 1993. godine do 29. marta 1995. godine, iznos od 9.832 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. marta 1995. godine pa do konačne isplate, na ime amortizacije šlepera marke „Mercedes“ za period od 27. marta 1993. godine do 29. marta 1995. godine, kao i iznos od 1.523 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. marta 1995. godine pa do konačne isplate, na ime amortizacije specijalne prikolice marke „Kaeswbohrer" za period od 27. marta 1993. godine do 29. marta 1995. godine. Stavom drugim izreke ove presude je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju osporene presude je, inter alia, navedeno da je izraženo pravno stanovište nižestepenih sudova pogrešno i da je u konkretnom slučaju zabrana raspolaganja teretnim vozilom preduzeću – uvozniku dovela do nemogućnosti da tužilac registruje i koristi vozilo, te da je sa tim tužilac morao računati kada je ušao u građanskopravni odnos angažovanjem privatnog preduzeća za uvoz vozila u vreme kada fizička lica nisu imala pravo uvoza, kao i to da je tužilac obavljao auto-prevozničku delatnost vozilom koje je bilo registrovano na ime preduzeća – uvoznika sve do isteka registracije, kada zbog izrečene mere zabrane raspolaganja vozilom isto nije mogao registrovati na svoje ime. Vrhovni sud smatra da se rizik od ovakvog posla ne može prevaliti na državu, odnosno na organ uprave, i to samo zbog ocene Vrhovnog suda Srbije u upravnom sporu da je rešenje o zabrani raspolaganja sredstvima nezakonito, s obzirom da su predmet zabrane mogla biti samo novčana sredstva na žiro-računu preduzeća, a ne i ostala sredstva. Posebno je istaknuto da nezakonitost izrečene mere zabrane raspolaganja sredstvima predstavlja zakonski osnov za vraćanje stvari, a ne i za amortizaciju i izgubljenu dobit, posebno u situaciji kada tužilac zbog svog protivpravnog postupanja u vezi sa uvozom i upotrebom vozila registrovanog na ime uvoznika u spornom periodu, prema redovnom toku stvari, nije ni mogao osnovano očekivati dobit.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbama Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju („Službeni list SFRJ“, broj 63/89) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuje spoljnotrgovinsko poslovanje koje obuhvata spoljnotrgovinski promet i obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu, da je spoljnotrgovinski promet - promet robe i usluga između pravnih lica sa sedištem u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i lica sa sedištem u inostranstvu koji se vrši na osnovu ugovora zaključenih u skladu sa propisima Jugoslavije i međunarodnim ugovorima, kao i da spoljnotrgovinski promet, pored ostalog, obuhvata izvoz i uvoz robe i usluga (član 1. st. 1. do 3.); da spoljnotrgovinski promet mogu vršiti preduzeća i druga pravna lica, kao i njihovi oblici udruživanja koji obavljaju privrednu delatnost, u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuje osnivanje preduzeća, ako ispunjavaju uslove propisane ovim zakonom (član 3. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, kao i da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1. i 3.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava. Pri tome, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni sud Srbije svoju odluku doneo imajući u vidu navedene odredbe člana 172. stav 1. i člana 189. st. 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, ali i postupanje samog podnosioca ustavne žalbe, koji je kao fizičko lice izvršio uvoz na ime ovlašćenog pravnog lica i upotrebljavao vozila registrovana na ime uvoznika - Auto-transportnog preduzeća „TS“ iz Jagodine u spornom periodu, što je bilo suprotno navedenim odredbama tada važećeg Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, dajući pri tome jasne razloge zbog kojih smatra da u takvoj situaciji, prema redovnom toku stvari, podnosilac nije ni mogao osnovano očekivati dobit iz sopstvenih protivpravnih radnji. Dakle, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju primenjeno relevantno materijalno pravo i da su u obrazloženju osporene presude za to dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Stoga se ne može smatrati da je zauzeto pravno stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava zasnovanog na promenjenom činjeničnom stanju.

Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe prema kojima je Vrhovni sud Srbije „promenio činjenično stanje“. Sud napominje da je osporena presuda zasnovana na činjeničnom stanju koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom, na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je osporenom odlukom „promenjeno činjenično stanje“ i da mu je zbog toga povređeno pravo na pravično suđenje, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o postupanju nadležnog revizijskog suda zbog različite primene materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava.

6. Ocenjujući navode o povredi prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, te imajući u vidu zaključke iz prethodnog dela ove odluke, Ustavni sud smatra da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni to Ustavom zajemčeno pravo.

Naime, Vrhovni sud Srbije je, kao sud treće instance, ispitao osnovanost tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe i zauzeo različit stav od prvostepenog i drugostepenog suda, te utvrdio da nema zakonskog osnova za dosuđenje naknade materijalne štete u vidu izgubljene dobiti. S obzirom da podnosilac povredu prava na imovinu vidi u tome što je sud najviše instance, navodno, „promenio činjenično stanje“ i pogrešno primenio materijalno pravo, Ustavni sud nije našao bilo kakve elemente koji bi upućivali na proizvoljnost suda kod utvrđivanja činjenica i primene materijalnog prava. Zbog toga, Ustavni sud zaključuje da su navodi podnosioca o povredi prava na imovinu neosnovani.

7. Polazeći od svega navedenog, Sud je ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07). te je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti