Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 15 godina. Sud je konstatovao da je sporo i nedelotvorno postupanje sudova isključivi razlog za nerazumno dugo trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Markovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. juna 2011. godine doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Markovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 493/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Marković iz Beograda je 30. aprila 2009. godine, preko punomoćnika Milorada Matića i Ane Matić Alimpijević, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 493/04.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 30. maja 1995. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi poništaja odluke disciplinske komisije tuženog DD „DMB“ Holding kompanija kojom mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa. Dalje je naveo da je Okružni sud u Beogradu dva puta ukidao presude prvostepenog suda kojom je usvajan njegov tužbeni zahtev i predmet vraćao prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Takođe je naveo da je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 493/04 od 30. novembra 2006. godine ponovo usvojen njegov tužbeni zahtev, ali da o žalbi tuženog još uvek nije odlučeno. Prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, trajanje parničnog postupka u radnom sporu od preko 14 godina predstavlja povredu njegovog ustavnog prava na suđenje u razumnom roku, posebno ako se ima u vidu da je radni spor hitan spor, a da ni podnosilac niti njegov punomoćnik ni jednom radnjom nisu doprineli prolongiranju trajanja postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi da je u postupku koji se vodi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 493/04 povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku, da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i da naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak po njegovoj tužbi okončao u najkraćem mogućem roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 493/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. maja 1995. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog DD „DMB“ Holding kompanija, DOO „Hotelijerstvo i ugostiteljstvo – 21. maj“ iz Beograda, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa. Predmet je zaveden pod brojem P1. 251/95.

U toku postupka pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu zakazano je ukupno 15 ročišta za glavnu raspravu (8. septembra i 8. novembra 1995. godine, 2. februara i 12. novembra 1996. godine, 6. marta, 6. juna i 22. oktobra 1997. godine, 4. marta, 2. septembra i 14. oktobra 1998. godine, 12. februara, 26. maja, 12. jula, 26. oktobra i 29. oktobra 1999. godine). Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 2. februar 1996. godine i 2. septembar 1998. godine nisu održana zbog sprečenosti predsednika veća; ročište zakazano za 22. oktobar 1997. godine nije održano, jer nije pristupio tužilac koji je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnične stranke; ročište zakazano za 26. maj 1999. godine nije održano zbog oglašavanja vazdušne opasnosti; ročište zakazano za 26. oktobar 1999. godine nije održano, jer tužilac nije uredno pozvan.

Na ročište za glavnu raspravu zakazanom za 12. februar 1999. godine nisu pristupili ni tužilac niti tuženi, iako su uredno pozvani, te je sud doneo rešenje o mirovanju postupka.

Tužilac je 15. februara 1999. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Tužilac je podneskom od 7. juna 1999. godine predložio da se postupak nastavi. Postupak je nastavljen 12. jula 1999. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 29. oktobra 1999. godine doneo presudu P1. 251/95 kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je poništio kao nezakonitu odluku veća drugostepene disciplinske komisije DD „DMB“ Holding kompanija broj 4/95 od 15. maja 1995. godine i odluku veća disciplinske komisije DD „DMB“ Holding kompanija broj 5/95 od 31. marta 1995. godine, pa je obavezao tuženog da tužioca vrati u radni odnos, i to na radno mesto poslovođe restorana u hotelu „DMB“, a u stavu drugom izreke obavezao tuženog da tužiocu plati na ime parničnih troškova odgovarajući novčani iznos.

Okružni sud u Beogradu je 30. avgusta 2000. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo rešenje Gž. I 842/2000 kojim je ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 251/95 od 29. oktobra 1999. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem P1. 614/2000 zakazano je ukupno 16 ročišta za glavnu raspravu (2. aprila, 12. septembra i 10. decembra 2001. godine, 18. marta, 10. juna, 14. oktobra i 20. decembra 2002. godine, 24. marta, 20. maja, 16. septembra, 20. oktobra i 10. novembra 2003. godine, 26. januara, 24. februara, 14. aprila i 14. juna 2004. godine). Ročište zakazano za 2. april 2001. godine nije održano, jer tužilac nije uredno pozvan; ročišta zakazana za 12. septembar 2001. godine, 1. juni 2002. godine, 26. januar i 14. april 2004. godine nisu održana zbog sprečenosti predsednika veća; ročište zakazano za 16. septembra 2003. godine nije održano, jer tuženi nije uredno pozvan.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 14. juna 2004. godine doneo presudu P1. 614/2000 kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je poništio kao nezakonitu odluku veća drugostepene disciplinske komisije DD „DMB“ Holding kompanija broj 4/95 od 15. maja 1995. godine i odluku veća disciplinske komisije DD „DMB“ Holding kompanija broj 5/95 od 31. marta 1995. godine, pa je obavezao tuženog DD „DMB“ Holding kompanija, DOO „Hotelijerstvo i ugostiteljstvo – 21. maj“ iz Beograda da tužioca vrati u radni odnos i rasporedi na isto radno mesto koje je obavljao u vreme donošenja osporenih odluka, i to na radno mesto poslovođe restorana u hotelu „DMB“ ili neko drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, radnoj sposobnosti i iskustvu, a u stavu drugom izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka u odgovarajućem novčanom iznosu.

Okružni sud u Beogradu je 24. novembra 2004. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo rešenje Gž. I 2799/04 kojim je ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 614/2000 od 14. juna 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem P1. 493/04 zakazano je ukupno osam ročišta za glavnu raspravu (2. februara, 6. aprila, 20. maja i 20. juna 2005. godine, 20. marta, 26. aprila, 2. oktobra i 30. novembra 2006. godine). Ročišta zakazana za 20. maj 2005. godine i 26. april 2006. godine nisu održana zbog sprečenosti predsednika veća.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 493/04 od 20. juna 2004. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka finansijske struke.

Sudski veštak finansijske struke je 9. novembra 2005. godine dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 30. novembra 2006. godine doneo presudu P1. 493/04 kojom je: u stavu prvom izreke poništio odluku veća drugostepene disciplinske komisije DD „DMB“ Holding kompanija broj 4/95 od 15. maja 1995. godine i odluku veća disciplinske komisije DD „DMB“ Holding kompanija broj 5/95 od 31. marta 1995. godine; u stavu drugom izreke obavezao tuženog „21. maj Hotelijerstvo i ugostiteljstvo u restruktuiranju DOO“ iz Beograda da tužioca vrati na rad i rasporedi na isto radno mesto koje je obavljao u vreme donošenja osporenih odluka i to na radno mesto poslovođe restorana u hotelu „DMB“ ili neko drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, radnoj sposobnosti i iskustvu; u stavu trećem izreke delimično usvojio zahtev tužioca za naknadu troškova postupka, te je obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka u odgovarajućem novčanom iznosu; u stavu četvrtom izreke odbio zahtev tužioca za naknadu troškova postupka, od dosuđenog pa do traženog iznosa, kao neosnovan.

Okružni sud u Beogradu je 17. septembra 2008. godine doneo rešenje kojim je vratio Drugom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta P1. 493/04, radi dopune postupka.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 22. aprila 2009. godine doneo rešenje P1. 493/04 kojim je ispravio presudu istog suda P1. 493/04 od 30. novembra 2006. godine.

Okružni sud u Beogradu je 31. jula 2009. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo presudu Gž. I 2415/09 kojom je odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 493/04 od 30. novembra 2006. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P1. 493/04 od 22. aprila 2009. godine.

Vrhovni kasacioni sud je 30. marta 2011. godine, odlučujući o reviziji tuženog, doneo presudu Rev2 1491/10 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 2415/09 od 31. jula 2009. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, koje se odnose na efikasno postupanje i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima,

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 30. maja 1995. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije Rev2 1491/10 od 30. marta 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 15 godina i devet meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je našao da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je postupak u kome se odlučuje o vraćanju lica na rad od presudne važnosti za tužioca i da se kao takav mora hitno rešavati (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stevanović protiv Srbije od 9. oktobra 2007. godine, stav 55.). Ovaj zahtev je dodatno potkrepljen činjenicom da Zakon o parničnom postupku propisuje dužnost suda da u postupku u parnicama iz radnih odnosa vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, svojim ponašanjem nije u značajnijoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka.

Nasuprot prethodno iznetom, Ustavni sud smatra da je sporo i nedelotvorno postupanje sudova isključivi razlog neopravdano dugog trajanja ovog parničnog postupka. Najpre, Drugi opštinski sud u Beogradu nije poštovao odredbu člana 434. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku koja utvrđuje dužnost suda da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito pri određivanju rokova i ročišta, vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova. Naime, u periodu od 8. septembra 1995. godine do 14. juna 2004. godine, ročišta za glavnu raspravu su u 12 slučajeva zakazivana u intervalima dužim od tri meseca. Takođe, od ukupno zakazanih 39 ročišta za glavnu raspravu, 11 ročišta nije održano iz razloga koji se mogu pripisati u odgovornost sudu. Konačno, Okružni sud u Beogradu je dva puta ukidao prvostepene presude i predmet vraćao prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 493/04 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti