Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši da je u parničnom postupku dugom 16 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, utvrđena je i povreda prava na pravično suđenje jer apelacioni sud nije obrazložio odluku o zakonskoj kamati.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. U. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. U. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 2988/94, a zatim pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 26022/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Đ. U. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3566/10 od 8. decembra 2010. godine, u delu u kome je odlučeno o zakonskoj kamati, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3566/10 od 8. decembra 2010. godine, u delu u kome je odlučeno o zakonskoj kamati, i određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku po žalbi protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 492/06, P. 3896/06 i P. 3983/06 od 2. marta 2009. godine i dopunske presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 26022/10 od 1. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. U. iz K. je 14. februara 2011. godine, preko punomoćnika D. L, advokata iz K, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3566/10 od 8. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 26022/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3566/10 od 8. decembra 2010. godine preinačena prvostepena presuda, te je odbijen njegov tužbeni zahtev, a usvojen protivtužbeni zahtev tužene te je podnosilac obavezan na plaćanje troškova spora; da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, s obzirom na to da je u obrazloženju svoje odluke drugostepeni sud naveo da je tužilac, kao kupac vozila, svoju savesnost kod te kupoprodaje mogao dokazivati isključivo u odnosu na prodavca, a ne u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, čiji su organi predmetno vozilo oduzeli tužiocu; da u situaciji kada postoji očigledna savesnost podnosioca ustavne žalbe, koji je kupio registrovan automobil u ovlašćenoj auto-kući, proveravao podatke o vozilu kod nadležnog SUP-a, i pri tome nije mogao doći do podataka o tome da je sporni automobil nelegalan, povreda prava na pravično suđenje očigledna, s obzirom na to da sud upućuje tužioca da svoje pravo na naknadu štete može ostvariti prema prodavcu, a ne prema onome ko je, evidentno, vozilo oduzeo i time mu pričinio štetu, dakle prema tuženoj Republici Srbiji; da je povređeno i pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, jer je postupak, bez opravdanih razloga, trajao 15 godina; da je povređen član 58. Ustava Republike Srbije, a posebno stav 4. ovog člana, prema kome je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom jer je u osporenoj presudi sud, usvajajući protivtužbeni zahtev tužene Republike Srbije, obavezao tužioca da plati kamatu, od dana kada je on kao savestan sticalac, naplatio svoje potraživanje koje mu je od strane sudova dosuđeno. Zahtevao je da Ustavni sud poništi osporenu presudu. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 26022/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. septembra 1994. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv tužene Republike Srbije – MUP Kragujevac, Gradski SUP Beograd, radi utvrđenja. Predmet je dobio broj P. 2988/94. Na ročištu od 22. novembra 1994. godine, na predlog tužioca povučena je tužba u odnosu na MUP-Kragujevac.

Pred Opštinskim sudom u Kragujevcu bilo je održano četiri ročišta za glavnu raspravu, dok četiri ročišta nije bilo održano i to tri iz procesnih razloga, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u celokupnu dokumentaciju u vezi registracije spornog vozila, izvedeni su dokazi veštačenjem od strane veštaka saobraćajne struke.

Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2988/94 od 20. juna 1995. godine usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je tužilac savestan i zakonit vlasnik konkretnog putničkog vozila, što je tužena dužna da prizna i dozvoli tužiocu nesmetano korišćenje vozila, pa je obavezana tužena da tužiocu preda navedeni automobil ili mu isplati određeni novčani iznos na ime protivvrednosti istog, kao i da mu naknadi troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 31/96 od 15. januara 1996. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2988/94 od 20. juna 1995. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 677/96.

Zatim je održano četiri ročišta, na kojima su saslušane parnične strane, izvršen je uvid u spise predmeta i izvršeno je veštačenje od strane veštaka saobraćajne struke, dok 17 ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga, i to zbog neuredne dostave poziva nekoj od parničnih stranaka.

Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 677/96 od 15. maja 2003. godine ponovo je usvojen tužbeni zahtev tužioca, a odlučujući o žalbi tužene, rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1480/03 od 12. januara 2004. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 380/04, održano je jedno ročište i presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 380/04 od 5. aprila 2004. godine ponovo je usvojen tužbeni zahtev. U odlučivanju o žalbi tužene, presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 808/04 od 13. avgusta 2004. godine potvrđena je prvostepena presuda i odbijena je žalba tužene kao neosnovana.

Odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 1122/05 od 20. oktobra 2005. godine ukinuo presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 808/04 od 13. avgusta 2004. godine i Opštinskog suda u Kragujevcu P. 380/04 od 5. aprila 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Tužbeni zahtev je preciziran 13. februara 2007. godine.

Zatim je pred prvostepenim sudom predmet dobio broj P. 492/06 i tri ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok je održano četiri ročišta, na kojima je izvršen uvid u spise predmeta i saslušane su parnične stranke. U toku postupka tužena Republika Srbija je podnela tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe radi sticanja bez osnova i sud je doneo rešenje P. 492/06 da se parnice P. 3896/06 i P. 3983/06 spoje radi blagovremenog odlučivanja jer se radi o istovrsnim tužbenim zahtevima.

Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 492/06, P. 3896/06 i P. 3983/06, od 2. marta 2009. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena Republika Srbije, da tužiocu na ime naknade štete zbog oduzetog konkretnog putničkog vozila plati iznos od 569.799,46 dinara, sa zakonskom kamatom od 7. marta 2003. godine do isplate; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužene Republike Srbije kojim je traženo da se obaveže tužilac da tuženoj isplati iznos od 569.799,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 7. marta 2003. godine; stavom trećim izreke obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocu plati troškove parničnog postupka u iznosu od 63.750,00 dinara.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 26022/10 od 1. septembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužene Republike Srbije da se obaveže tuženi da tuženoj isplati 204.485,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20. decembra 2004. godine do isplate.

U postupku po žalbi tužene protiv navedene prvostepene presude i dopunske prvostepene presude, osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3566/10 od 8. decembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, preinačene su presuda Opštinskog suda u Kragujevcu, P. 492/06, P. 896/06, P. 3983/06 od 2. marta 2009. godine i dopunska presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P. 26022/10 od 1. septembra 2010. godine, tako da presuda glasi: „Odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena Republika Srbija, MUP Srbije, Gradski SUP Beograd, da tužiocu na ime naknade štete zbog oduzetog konkretnog putničkog vozila plati iznos od 569.799,46 dinara sa zakonskom kamatom od 7. marta 2003. godine do isplate. Usvaja se protivtužbeni zahtev tužene Republike Srbije, MUP RS Beograd, pa se obavezuje tužilac da tuženoj po osnovu sticanja bez osnova isplati iznos od 774.285,02 dinara sa zakonskom kamatom od 20. decembra 2004. godine do isplate. Preinačuje se rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu tri izreke prvostepene presude, pa se obavezuje tužilac da tuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 75.700,00 dinara“. U obrazloženju osporene presude je navedeno sledeće:

U sprovedenom postupku je utvrđeno da je tužilac preko ovlašćenog Preduzeća za trgovinu, komisione i renta-kar poslove "Mladost" iz Aranđelovca, 27. decembra 1993. godine kupio predmetno putničko vozilo za kupoprodajnu cenu od tadašnjih 799.472.102,00 dinara, i da je navedeni kupoprodajni ugovor izvršen u celini jer je putničko vozilo predato tužiocu kao kupcu, a on je isplatio kupoprodajnu cenu. Utvrđeno je i da je predmetno vozilo od strane nadležne službe registrovano tri puta, te da je 31. avgusta 1994. godine tužiocu oduzeto od strane MUP-a. Takođe je utvrđeno i da je protiv D. P. vođen krivični postupak, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 166. Krivičnog zakonika na štetu B. K, oduzimanjem predmetnog vozila, koje je po nalogu zamenika javnog tužioca vraćeno njegovom vlasniku. Preko veštaka, prvostepeni sud je utvrdio da je vrednost vozila 6. marta 2003. godine iznosila 569.799,46 dinara, koji je iznos tužilac Đ. U. naplatio od tužene Republike Srbije, sa pripadajućom zakonskom kamatom od 179.285,56 dinara, tačnije za period od 7. marta 2003. godine do 20. decembra 2004. godine, zajedno sa troškovima izvršnog postupka u iznosu od 25.200,00 dinara, u izvršnom predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 1954/04, po rešenju od 14. decembra 2004. godine, nakon donošenja presude Opštinskog suda u Kragujevcu, P. 380/04, od 5. aprila 2004. godine, koja je od strane Okružnog suda u Kragujevcu potvrđena odlukom Gž. 808/04 od 13. avgusta 2004. godine. Takođe je utvrđeno i da su obe pomenute presude, od strane Vrhovnog suda Srbije, rešenjem Rev. 1122/05 od 20. oktobra 2005. godine ukinute i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Kod ovako pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je izveo pogrešan pravni zaključak da je tužbeni zahtev osnovan i da je tužena Republika Srbija u obavezi da tužiocu isplati protivvrednost vozila po cenama na dan veštačenja 7. marta 2003. godine. Po nalaženju toga suda, tužilac je kao kupac vozila svoju savesnost kod navedene kupoprodaje mogao dokazivati isključivo u odnosu na prodavca, a ne u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, čiji su organi predmetno vozilo oduzeli tužiocu, kao predmet izvršenja krivičnog dela i vratili ga njegovom vlasniku, što proizlazi iz njihovih zakonskih ovlašćenja. Stoga se osnovano žalbom tužene ističe da je prvostepeni sud pogrešio kada je utvrdio odgovornost tužene Republike Srbije za štetu koju je tužilac pretrpeo, jer izvedenim dokazima prvostepenog suda nije utvrđeno da postoji propust u postupanju organa tužene, da bi bilo mesta primeni člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu koga bi se utvrdila odgovornost tužene za nastalu štetu po tužioca. Proizlazi da je tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženu Republiku Srbiju neosnovan, zbog čega je i odlučeno kao u stavu drugom izreke. Imajući u vidu da je kao nesporno utvrđena činjenica da je tužilac od tužene na ime naknade štete naplatio iznos od 774.285,02 dinara dana 20. decembra 2004. godine u postupku izvršenja I. 1954/04, od čega je 569.099,46 dinara vrednost vozila, 179.285,56 dinara zakonska zatezna kamata na ovaj iznos za period od 7. marta 2003. do 20. decembra 2004. godine, a 25.000,00 dinara su troškovi postupka, to je pogrešno prvostepeni sud odbio protivtužbeni zahtev tužene Republike Srbije za povraćaj ovog neosnovano isplaćenog iznosa tužioca, što se osnovano ističe žalbom tužene, kako na presudu od 2. marta 2009. godine, tako i na dopunsku presudu od 1. septembra 2010. godine. Imajući u vidu da nema osnova za ovakvu isplatu, odnosno da je otpao i osnov koji je predhodno postojao u navedenim presudama, koje su od strane Vrhovnog suda ukinute, a odbijen je tužiočev zahtev u ponovnom postupku, to je i odlučeno preinačenjem ovakve odluke prvostepenog suda, kao u stavu trećem izreke. Imajući u vidu da tužilac u sporu nije uspeo za razliku od tužene, to je ovaj sud preinačio i odluku o troškovima postupka, tako što je tuženoj priznao nužne i stvarne troškove.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 58. Ustava utvrđeno je pravo na imovinu, da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenim na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti manja od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.):

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom (član 508. stav 1.); da se pravo kupca po osnovu pravnih, nedostataka gasi sa istekom godina dana od saznanja za postojanje prava trećeg, ali, ako je treće lice pre isteka toga roka pokrenulo spor, a kupac pozvao prodavca da se u spor umeša, pravo kupca se gasi tek istekom šest meseci po pravnosnažno okončanom sporu (član 515.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko 12 godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 22. septembra 1994. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, nakon podnošenja tužbe prvostepeni sud je posle nepunih godinu dana odlučio i u tom periodu je bilo održano četiri ročišta, dok četiri ročišta nisu bila održana, drugostepeni sud je posle šest meseci ukinuo prvostepenu odluku i predmet vratio na ponovni postupak. Dalje, u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bilo je održano četiri ročišta, dok 17 ročišta nije bilo održano i prvostepeni sud je posle sedam godina i pet meseci odlučio, dok je drugostepeni sud posle nepunih godinu dana ponovo ukinuo prvostepenu presudu. Nakon toga, u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom sud je odlučio posle četiri meseca, dok je drugostepeni sud posle pet meseci odlučio. Zatim je revizijski sud odlučio posle godinu dana ukinuvši i prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet je vratio prvostepenom sudu, koji je posle tri i po godine odlučio a drugostepeni sud je odlučio posle godinu dana.

Dakle, parnični postupak je trajao 16 godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Po oceni Suda, isključivu odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud, koji je u ponovnom postupku odlučio posle skoro sedam i po godina, i u tom sedmogodišnjem periodu je bilo održano samo četiri ročišta, dok 18 ročišta nije bilo održano zbog neuredne dostave poziva strankama što predstavlja odgovornost suda koja se ničim ne može opravdati.

Po oceni Suda, dužini trajanja postupka je doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi kako ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao "neopravdana aktivnost sudova", s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog premeta pred sudom niže instance, sama po sebi može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presuda „Pavlylynets protiv Ukrajine “, od 6. septembra 2005. godine).

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu, a takođe, predmet spora je za njega bio od značaja, imajući u vidu da je u pitanju bio zahtev za isplatu za podnosioca značajnog novčanog iznosa. Po oceni Suda, predmetni postupak nije bio posebno složen da bi trajao 16 godina.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 2988/94, a zatim pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 26022/10, pa je krećući se u granicama ustavne žalbe na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. U vezi osporavanja presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3566/10 od 8. decembra 2010. godine sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, u suštini, zasniva na tome da su sudovi prilikom donošenja osporene presude pogrešno primenili materijalno pravo.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Međutim, s obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome samom sudskom odlukom može biti povređeno nečije pravo na pravično suđenje ukoliko postoji očigledna nelogičnost, nerazumnost ili samovoljnost u postupanju suda prilikom donošenja odluke (videti presudu „Canela Santiago protiv Španije“, od 4. oktobra 2001. godine). U navedenom kontekstu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje je i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku.

Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: „Georgiadis protiv Grčke“, 29. maj 1997. godine, § 43; „ Higgins i ostali protiv Francuske“, 19. februar 1998. godine, § 43.).

Po oceni Ustavnog suda, u delu osporene presude u kome je odlučeno o zakonskoj zateznoj kamati postupajući sud nije dao bilo kakve razloge za svoju odluku, te taj deo osporene presude ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Dakle osporena drugostepena presuda ne sadrži obrazloženje za odlučivanje drugostepenog suda u pogledu dosuđene zakonske kamate od 20. decembra 2004. godine kao dana kada je podnosilac ustavne žalbe naplatio svoje potraživanje na ime naknade štete, te je navedenom presudom u delu u kome je odlučeno o kamati povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3566/10 od 8. decembra 2010. godine, u delu u kome je odlučeno o zakonskoj kamati, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem dela presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3566/10 od 8. decembra 2010. godine i određivanjem da isti sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi protiv ožalbenih prvostepenih presuda, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona odlučio kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu ostalog dela osporene presude, po oceni Ustavnog suda, nadležni postupajući drugostepeni sud je u osporenoj presudi dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, kada je polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u postupku, ocenio da tužena Republika Srbija nije odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo, jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, odgovornost tužene za štetu u smislu navedene zakonske odredbe bi postojala samo u slučaju da su organi tužene prekoračili svoja ovlašćenja prilikom oduzimanja vozila podnosiocu, što ovde nije slučaj. Naime, u obrazloženju osporene presude istaknuto je da odgovornost za štetu snosi samo pravno lice čiji je organ štetu prouzrokovao, a da šteta na koju se podnosilac poziva u konkretnom slučaju nije posledica protivpravne radnje, odnosno nezakonitog ili nepravilnog rada državnih organa da bi tužena država bila u obavezi da štetu naknadi.

Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda u tom delu zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava u smislu stanovišta drugostepenog suda da je podnosilac kao kupac vozila svoju savesnost kod predmetne kupoprodaje mogao dokazivati isključivo u odnosu na prodavca, a ne u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, čiji su organi predmetno vozilo oduzeli podnosiocu kao predmet izvršenja krivičnog dela i vratili ga njegovom vlasniku, u skladu njihovih zakonskih ovlašćenja. Po oceni ovog suda, drugostepeni sud je dao jasne i dovoljne razloge kojima je obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, za koje se ne može oceniti da je posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive ili arbitrerne primene materijalnog prava.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac navode o povredi ovog prava zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje svoj stav da je u nadležnosti redovnih sudova da u imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Po oceni Ustavnog suda, ovaj stav se, u načelu, primenjuje i u imovinskopravnim postupcima radi rešavanja privatnopravnog spora između države i pojedinca (odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Investylia Public Company Limited protiv Kipra“, od 17. septembra 2009. godine, broj aplikacije 24321/05). To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči da se neko imovinsko pravo ne može izgubiti, odnosno u svom obimu ili sadržini umanjiti kroz pravnosnažnu odluku nadležnog suda donetu u zakonito sprovedenom postupku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u drugom delu tačke 2. izreke odbacio ustavnu žalbu zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti