Odbacivanje ustavne žalbe banke u sporu o troškovima obrade kredita

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu banke izjavljenu protiv presude kojom je utvrđena ništavost odredbe o naplati troškova obrade kredita. Sud je ocenio da su nižestepene odluke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju prava i u skladu sa stavovima Vrhovnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6422/2023
26.06.2025.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi „E.“ a.d. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba „E.“ a.d. Beograd izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7800/2021 od 27. aprila 2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „E.“ a.d. Beograd izjavila je Ustavnom sudu 29. maja 2023. godine ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7800/2021 od 27. aprila 2023. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 3, člana 20. stav 3, člana 26, člana 32. stav 1, člana 36. stav 2, člana 58. stav 1, te čl. 90. i 145. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno poziva na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju. Kako su označene odredbe Konvencije i Protokola sadržinski gotovo identične odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je postojanje eventualne povrede tih prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom je osporena drugostepena presuda doneta u parničnom postupku vođenom protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđivanja ništavosti odredaba ugovora koji se odnose na troškove obrade kredita i sticanje bez osnova u iznosu od 25.442,86 dinara.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored navođenja sudske prakse i aktuelnog pravnog stava tada Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja naknade za obradu kredita, za koji smatra da je „stao na kraj određenim nezakonitostima u sudskoj praksi“, ipak izražava nezadovoljstvo načinom na koji navedeni stav nižestepeni sudovi sprovode u praksi, zbog čega, po njegovom mišljenju nedosledna praksa i dalje postoji. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe vidi u tome što sud „nije održao objektivnost, zbog agresivne medijske kampanje određenog broja udruženja potrošača“, kao i da je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, dok povredu prava na pravno sredstvo zasniva na činjenici da drugostepeni sud „očigledno uopšte nije preispitao osnovanost prvostepene presude“. Povredu prava na imovinu podnosilac zasniva na tvrdnji da je osporenom presudom „povređeno njegovo legitimno očekivanje uživanja imovinskih prava“, dok povredu prava na pravnu sigurnost i načela vladavine prava, u suštini, vidi kao posledicu proizvoljne primene materijalnog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

3. Za rešavanje konkretnog slučaja od značaja je i dosadašnja praksa Ustavnog suda u vezi bitno sličnih ustavnih žalbi više različitih banaka. Po pravilu, Ustavni sud je u ovoj grupi predmeta, a u delu u kome su osporene odluke sudova zbog utvrđene ništavosti odredbe ugovora o troškovima kredita i posledično sticanje bez osnova, odbacivao ustavne žalbe.

Ovakva ocena Ustavnog suda je zasnovana na sledećim razlozima:

- da su obrazloženja osporenih presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99);

- da je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 22. maja 2018. godine prihvaćen pravni stav prema kome (1) banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava, pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita i (2) da se troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope;

- da je, u vezi sa navodima o različitom postupanju sudova u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud smatrao, imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo pravni stav povodom spornog pravnog pitanja, da je zauzimanje pravnog stava najvišeg suda u Republici Srbiji o spornom pravnom pitanju adekvatan mehanizam za ujednačavanje sudske prakse, te se stoga nije upuštao u ocenu postojanja povrede prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje.

Za rešavanje ovog ustavnopravnog predmeta od značaja je i Dopuna pravnog stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita usvojena na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 16. septembra 2021. godine.

Naime, s obzirom na činjenicu da je nakon usvajanja pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 22. maja 2018. godine podneto više od sto hiljada tužbi kojima su korisnici kredita, kao tužioci, tražili utvrđenje ništavosti odredaba koje se odnose na obavezu plaćanja naknade troškova obrade kredita iz ugovora o kreditima zaključenim nakon 2011. godine, Vrhovni kasacioni sud je, u skladu sa svojom zakonom ustanovljenom nadležnošću, našao da je potrebno da se usvojeni pravni stav preispita i dopuni sa stanovišta važećih propisa, a pre svega Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/11 i 39/14) i Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“, broj 62/14). Kao drugi razlog za ponovno razmatranje i dopunu usvojenog pravnog stava, Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju Dopune pravnog stava od 16. septembra 2021. godine naveo način na koji je pravni stav od 22. maja 2018. godine protumačen i primenjen u sudskoj praksi.

Analizirajući postupanje ne samo nižestepenih sudova, već i sopstveno postupanje, Vrhovni kasacioni sud je u navedenoj dopuni pravnog stava zaključio da je on sam u najvećem broju odluka dosledno primenjivao usvojeni pravni stav. Međutim, u pojedinim odlukama revizijski sud je stao, odnosno podržao stanovište nižestepenih sudova da određivanje vrste troškova (npr. troškova obrade kredita) i visine troškova (npr. 1,00 % od vrednosti odobrenog kredita ili 4.400,00 dinara), u ponudi i ugovoru o kreditu, koji padaju na teret korisnika kredita, nije dovoljno da bi banka imala pravo na naplatu troškova (to su odluke donete u predmetima: Rev. 3901/2020, Rev. 4508/2020, Rev. 4057/2020, Rev. 4620/2020 i Rev. 1055/2021). U tim odlukama izražen je stav da banka ima pravo na naplatu troškova obrade kredita ukoliko dokaže da su oni stvarni i ukoliko su ti troškovi specificirani, odnosno ako je u ponudi banke prikazana i njihova struktura.

Nakon analize navedenih propisa i aktuelne prakse sudova, Vrhovni kasacioni sud je 16. septembra 2021. godine dopunio postojeći pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, prema kome banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu. Revizijski sud je posebno naglasio da izvršena dopuna pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22. maja 2018. godine ne zadire u prava korisnika kredita koja su već ostvarena izvršenjem ranije donetih pravnosnažnih presuda, jer dopunjeno pravno shvatanje ne predstavlja osnov za ponavljanje postupaka u tim predmetima. Stoga ne postoji ni pravni osnov za vraćanje naplaćenog iznosa po osnovu glavnice, kamate i troškova spora u postupku dobrovoljnog ili prinudnog izvršenja već donetih pravnosnažnih presuda. Takođe, istaknuto je da dopunjeni pravni stav nije od uticaja ni na ostvarenje sudske zaštite korisnika kredita u pokrenutim parničnim postupcima u kojima se zahtev za utvrđenje ništavosti odredbe o troškovima kredita temelji na tvrdnji da:

1. zaključenju ugovora nije prethodila pisana ponuda u kojoj je jasno i nedvosmisleno određena visina i obaveza plaćanja troškova kredita;

2. je njihova naplata izvršena mimo efektivne kamatne stope;

3. su troškovi kredita naplaćeni u dvostrukom iznosu zadržavanjem jednokratnog nominalnog iznosa iz odobrenog kredita i njihovim istovremenim uračunavanjem u efektivnu kamatnu stopu.

Primena dopunjenog pravnog stava je moguća samo u slučaju kada se uprkos postojanju nesporne pisane ponude i u njoj označene visine troškova kredita koji se naplaćuju u jednokratnom iznosu kroz efektivnu kamatnu stopu, zahteva utvrđenje ništavosti takve ugovorne odredbe samo iz razloga što njome nije izvršena specifikacija strukture i visine pojedinačnog iznosa troškova koji su u zbirnom iznosu navedeni u ponudi i prihvaćeni od strane korisnika kredita.

4. Pre ispitivanja navoda podnosioca o povredi istaknutih prava, Ustavni sud konstatuje da je u dosadašnjoj praksi povodom sličnih ustavnosudskih predmeta koje je rešavao pre donošenja navedene dopune pravnog stava iz 2021. godine, kao i ustavnosudskih predmeta primljenih u Ustavni sud nakon donošenja dopune pravnog stava iz 2021. godine, visina vrednosti tužbenog zahteva kojom je odlučivano u presudama „redovnih“ sudova bila značajno ispod vrednosti ovog konkretnog ustavnosudskog predmeta – po pravilu oko 10.000,00 dinara, dok su dosuđivani troškovi sudskih postupka bili značajno veći.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se takva činjenična, ali i pravna struktura predmeta, po pravilu i uz uvažavanje eventualnog značaja za stranke, pred Ustavnim sudom ne smatra pitanjem od ustavnopravnog značaja i ne može imati težinu povrede Ustavom zajemčenih prava. Međutim, imajući u vidu brojnost istovrsnih i bitno sličnih predmeta pred Ustavnim sudom, Ustavni sud smatra da je zbog garancija vladavine prava, poštovanja načela pravne sigurnosti i očuvanja poverenja u rad sudova, od značaja da se u referentnoj odluci ispitaju tvrdnje o povredi označenih prava.

Ispitujući tvrdnje o arbitrarnoj primeni prava i povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je uvidom u osporeni akt utvrdio da on sadrži dovoljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnog prava, koje je u skladu sa sadržinom stava i dopunom stava Vrhovnog kasacionog suda od 22. maja 2018. godine i 16. septembra 2021. godine, te je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud treće instance oceni zakonitost osporene presude.

U vezi sa tvrdnjama podnosioca ustavne žalbe da osporena presuda ne ispunjava standarde obrazložene sudske odluke, Ustavni sud podseća da se jedna od garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, koja nije izričito predviđena, odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku, i to pravo je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je, u ovom slučaju drugostepeni sud, ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Imajući u vidu da je Ustavni sud već ocenio da osporena presuda sadrži dovoljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnog prava, stoga se ni navodi o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno relevantni sa stanovišta ovog elementa prava na pravično suđenje, pri čemu je žalbeni sud u osporenoj presudi ispitao i dao detaljne i jasne odgovore na relevantna pitanja i odlučne žalbene razloge.

Što se tiče navoda o povredi prava na pravnu sigurnost, kao još jednog elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da je jedan od osnovnih vidova vladavine prava načelo pravne sigurnosti, koje je implicitno sadržano u Konvenciji (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Beian protiv Rumunije, broj predstavke 30658/05, od 6. decembra 2007. godine, st. 36-39). Ako nema mehanizma koji osigurava doslednost, suprotne odluke u sličnim predmetima koje je doneo isti sud poslednje instance u dotičnoj pravnoj stvari, mogu dovesti do povrede tog načela i time potkopati poverenje javnosti u pravosuđe (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Tudor Tudor protiv Rumunije, broj predstavke 21911/03, od 24. marta 2009. godine, stav 29, kao i presudu Iordan Iordanov i drugi protiv Bugarske, broj predstavke 23530/02, od 2. jula 2009. godine, st. 47. do 53.), a to poverenje je jedan od bitnih elemenata države zasnovane na vladavini prava. Države ugovornice imaju obavezu da organizuju svoje pravne sisteme na način da se izbegne donošenje suprotnih presuda (presuda Evropskog suda za ljudska prava Vrioni i drugi protiv Albanije, broj predstavke 2141/03, od 24. marta 2009. godine, stav 58.). Međutim, zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. Takve razlike se mogu javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne mora smatrati uvek povredom označenog prava (videti rešenja Ustavnog suda Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine i Už-4911/2011 od 11. jula 2014. godine). Dakle, razvoj sudske prakse, sam po sebi, nije u suprotnosti sa pravom na pravično suđenje, jer bez dinamičnog i evolutivnog pristupa, sudska praksa bi mogla postati prepreka reformama ili poboljšanjima. Međutim, dobro ustanovljena sudska praksa nameće obavezu sudovima da detaljnije obrazlože razloge zbog kojih odstupaju od dotadašnje prakse (presuda Evropskog suda za ljudska prava Atanasovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj predstavke 36815/03, od 14. januara 2010. godine, stav 38.).

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je jedna od nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda ujednačavanje sudske prakse, koja je tom sudu data odredbom člana 31. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11-dr. zakon, 101/11, 101/13, 40/15-dr. zakon, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18-Odluka US, 87/18 i 88/18-Odluka US), koji se primenjivao u vreme donošenja predmetnog stava i dopune istog, prema kojoj Vrhovni kasacioni sud obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima.

U ovom slučaju je sam Vrhovni kasacioni sud prepoznao da postoje određena - manja odstupanja u tumačenju pravnog stava od 22. maja 2018. godine i njegovoj primeni u sudskoj praksi, te da postoji dodatna potreba da svoj stav preispita i dopuni i sa stanovišta propisa koji su u međuvremenu stupili na snagu. Iako je u jednom trenutku postojala bojazan da bi Vrhovni kasacioni sud i sam mogao postati izvor nesigurnosti, taj sud je svojim proaktivnim pristupom otklonio sumnje donošenjem dopune predmetnog stava 16. septembra 2021. godine i na taj način odredio jasan pravac u kome sudska praksa treba da se kreće povodom dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita. U prilog navedenom je i više odluka koje je, nakon 16. septembra 2021. godine, doneo Vrhovni kasacioni sud povodom spornog pitanja, dosledno se držeći svog stava. Najviša sudska instanca je to uglavnom činila koristeći svoje pravo kroz postupak po posebnoj reviziji iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20). Navedenom odredbom, pored ostalog, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Ratio legis ovakve odredbe je davanje najvišoj sudskoj instanci mogućnost postupanja i u onim situacijama u kojima obična revizija najčešće ratione valoris nije dozvoljena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je zauzimanje (dopune) pravnog stava najvišeg suda u Republici Srbiji o spornom pravnom pitanju adekvatan mehanizam za ujednačavanje sudske prakse, dok osporena presuda Privrednog apelacionog suda, zapravo, predstavlja njegovu implementaciju. Stoga se ni navodi podnosioca o povredi prava na pravnu sigurnost ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi.

Što se tiče navoda ustavne žalbe da „sud nije održao objektivnost, zbog agresivne medijske kampanje određenog broja udruženja potrošača“, Ustavni sud najpre ukazuje da u demokratskom društvu nije neuobičajeno da mediji, odnosno u ovom slučaju, kako to navodi podnosilac, udruženja potrošača, iznose svoja mišljenja ili daju svoje komentare o određenim za njih bitnim pitanjima. Ipak, sudija pojedinac koji je postupao u prvostepenom postupku, kao i drugostepeno veće, bili su sastavljeni isključivo od sudija izabranih na tu funkciju (profesionalnih sudija), za koje postoji snažna pretpostavka da se na njih ne može uticati negativnim pisanjem medija o predmetu ili neprijateljskim stavom javnosti prema određenim pitanjima (presuda Evropskog suda Craxi protiv Italije, broj predstavke 34896/97, od 5. decembra 2002. godine, st. 103-104.). Imajući u vidu navedeno, te činjenice da osim citiranih navoda, podnosilac nije dostavio druge dokaze u prilog svojim tvrdnjama, Ustavni sud nalazi da se, u konkretnom slučaju, ovakvi navodi o „neobjektivnosti suda“ ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno relevantni.

U vezi istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim pravom ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, pri čemu je osporena drugostepena presuda dokaz da je podnosilac imao i iskoristio pravo žalbe u parničnom postupku u kome mu je sud meritorno rešavao i u kome mu je bilo obezbeđeno pravično suđenje.

Vezano za navodnu povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, to ne postoje ni relevantni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu.

Ustavni sud ukazuje da se odredbama člana 3. Ustava ne jemče konkretna ljudska i manjinska prava i slobode, već se njima utvrđuje ustavno načelo vladavine prava, što dalje znači da, u konkretnom slučaju, označene odredbe Ustava ne mogu biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe. Takođe, odredbe člana 20. stav 3, te čl. 26, 90. i 145. Ustava, ne mogu se dovesti u vezu sa sadržinom osporenog akta.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković s.r.

Odbacivanje ustavne žalbe banke u sporu o troškovima obrade kredita

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti