Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu o sticanju svojine održajem na nepokretnosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na imovinu. Sud je potvrdio da sudovi nisu proizvoljno primenili pravo kada su utvrdili da je tuženi održajem stekao svojinu, uprkos zemljišno-knjižnom stanju koje je ukazivalo na podnosioce.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. T. i M. T, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. T. i M. T. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10241/10 od 4. maja 2012. godine i presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 614/08 od 10. februara 2009. godine, zbog povrede prava na mirno uživanje imovine iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. T. i M. T., obojica iz Beograda, podneli su, 2. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na nepristrasan sud kao elementa prava na pravično suđenje i prava na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava .

Povredu prava na mirno uživanje imovine podnosioci vide u navodno pogrešnoj oceni sudova o ispunjenosti uslova na strani tuženog za sticanje prava svojine održajem na delovima zemljišta čiji su oni suvlasnici. Naime, podnosioci osporavaju zaključak sudova da je tuženi savestan držalac nepokretnosti, jer su mišljenja da je tuženom, s obzirom na načela zemljišno-knjižnog prava, morala biti poznata činjenica da su kao vlasnici predmetne nepokretnosti upisana druga lica. Kako je osporenim presudama odbijen njihov zahtev za predaju u posed spornog zemljišta, smatraju da im je na taj način nezakonito oduzeta imovina. U odnosu na istaknutu povredu prava na nepristrasan sud, podnosioci navode da je tuženog u predmetnom parničnom postupku zastupao advokat koji je prethodno postupao kao predsednik sudskog veća u drugom parničnom postupku koji je vođen između njih i tuženog. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Postupak koji je prethodio ustavnosudskom pokrenut je tužbom ovde podnosilaca ustavne žalbe protiv tuženog Ž. P, radi predaje u posed dela katastarskih parcela br. 853 i 846, upisanih u KO T. Tužbeni zahtev je zasnovan na navodima da je tuženi zauzeo delove pomenutih parcela tužilaca i da ih drži bez pravnog osnova.

Tuženi je istakao prigovor da je na spornim delovima parcela stekao pravo svojine održajem.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10241/10 od 4. maja 2012. godine potvrđena je osporena prvostepena presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 614/08 od 10. februara 2009. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za predaju u posed spornog zemljišta. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku: da su tužioci suvlasnici katastarskih parcela br. 853 i 846, a da je tuženi držalac katastarske parcele broj 847, sve upisane u KO T; da na međi između parcela parničnih stranaka postoji ograda i da tuženi drži sporne delove pomenutih parcela tužilaca koji sa njegovom parcelom predstavljaju jedinstvenu celinu; da je tuženi parcelu 847 stekao kupovinom od D. R. 1986. godine, kada je stupio i u posed spornih delova parcela 853 i 846; da je pravni prethodnik tužilaca, D. T, sporne delove k. p. br. 853 i 846 posle Drugog svetskog rata prodao M. R, koje je posle njega nastavio da koristi njegov sin D. R; da su M. i D. R. bili savesni držaoci spornih delova parcela 853 i 846, jer ih njihovi susedi i vlasnici ovih parcela nisu uznemiravali u posedu; da je tuženi kupovinom parcele 847 uveden u posed zemljišta do ograde, koja na terenu čini među između, s jedne strane parcele 847 sa spornim delovima parcela 853 i 846, i s druge strane preostalih delova parcela 853 i 846, postavši na taj način njihov savestan držalac. Po oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da su na strani tuženog ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine održajem propisani članom 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, budući da je sporno zemljište bilo u savesnoj državini pravnih prethodnika tuženog oko 40 godina, a zatim od 1986. godine i u njegovoj savesnoj državini, te da je iz tog razloga, saglasno članu 45. pomenutog zakona, prestalo pravo svojine tužilaca na spornim delovima parcela 853 i 846. Ističući da je savestan držalac onaj koji drži nepokretnost u uverenju da je njen vlasnik, bez obzira na to što je nepokretnost u zemljišnim knjigama upisana na drugo lice, te ukazujući na to da pravne prethodnike tuženog u držanju spornog zemljišta i podizanju objekta na njemu, vlasnici parcela 853 i 846 nisu uznemiravali, kao i na činjenicu da je tuženi kupovinom parcele 847 stupio i u posed spornih delova parcela 853 i 846 u granicama u kojima su ih koristili njegovi prethodnici, drugostepeni sud je ocenio neosnovanim žalbene navode tužilaca o pravnoj valjanosti ugovora o kupoprodaji parcele 847, nalazeći da nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost zaključka nižestepenog suda u pogledu savesnosti državine tuženog i njegovih prethodnika.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", br oj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) propisano je: da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.); da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. stav 4.); da pravo svojine koje određeno lice ima na stvar prestaje kad drugo lice stekne pravo svojine na tu stvar (član 45.); da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i da se s avesnost državine pretpostavlja (član 72. st. 2. i 3.).

Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije ("Službeni list FNRJ", br. 86/46, 105/46 i 96/47) propisano je: da su pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koji su bili na snazi na dan 6. aprila 1941 godine, izgubili pravnu snagu (član 2.); da se pravna pravila sadržana u zakonima i drugim pravnim propisima pomenutim u članu 2 . ovog zakona, koja u smislu čl ana 3 . ovog zakona nisu proglašena obaveznim, mogu po ovom zakonu primenjivati na odnose koji nisu uređeni važećim propisima, i to samo ukoliko nisu u suprotnosti sa Ustavom FNRJ, ustavima narodnih republika, zakonima i ostalim važećim propisima donetim od nadležnih organa nove države, kao i sa načelima ustavnog poretka Federativne Narodne Republike Jugoslavije i njenih republika , kao i da državni organi ne mogu svoja rešenja i druge akte zasnivati neposredno na ovim pravnim pravilima (član 4.).

5. Razmatrajući osnovanost tvrdnje o povredi prava na mirno uživanje imovine, koju podnosioci obrazlažu time da im je, navodno, zbog pogrešne primene materijalnog prava povređeno tj. oduzeto pravo svojine, Ustavni sud pre svega ukazuje da se članom 58. Ustava štiti mirno uživanje imovine od akata javne vlasti kojim bi pravo svojine pojedinca bilo oduzeto ili ograničeno. U slučaju zadiranja u imovinu od strane drugih pravnih subjekata (fizičkih i pravnih lica) , radi se o imovinskim sporovima privatnog prava. Međutim, i u takvim sporovima može doći do povrede navedenog ustavnog prava u slučaju kada je sudska ili odluka drugog državnog organa zasnovana na proizvoljnom tumačenju i/ili primeni merodavnog prava.

Dalje, Ustavni sud podseća da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), delokrug člana 1. Protokola 1 primenjuje samo na postojeću imovinu (videti presudu u predmetu Marckx protiv Belgije, od 13. juna 1979. godine) ili potraživanja u pogledu kojih podnosilac ima "legitimno očekivanje" da će biti ostvareno (videti presude Pine Valley Developments Ltd i drugi protiv Irske, od 29. novembra 1995. godine , Jantner protiv Slovačke, od 4. marta 2003. godine i Gasus Dosier und Fördertechnik GmbH protiv Holandije, od 23. februara 1995. godine) . Dakle, podnosioci ustavne žalbe mogu se pozvati na povredu prava na mirno uživanje imovine samo ukoliko su osporene odluke donete povodom njihove postojeće imovine, odnosno njihovog dovoljno utemeljenog potraživanja.

Stoga, prvo pitanje na koje treba da odgovori Ustavni sud, jeste da li se sporni delovi predmetnih parcela mogu smatrati imovinom podnosilaca. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se prema članu 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pravo svojine održajem stiče po samom zakonu u trenutku nastupanja pravnih činjenica propisanih članom 28. pomenutog zakona, u kom slučaju je presuda, kojom se to pravo utvrđuje, deklaratornog karaktera. Polazeći od iznetog i sadržine osporenih odluka, podnosiocima je pravo svojine na spornom zemljištu prestalo onog momenta kada su se, prema nalaženju redovnih sudova, na strani tuženog stekli uslovi za sticanje prava svojine održajem. Međutim, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci, kao suvlasnici zemljišta, pokrenuli predmetni parnični postupak radi predaje u državinu spornih delova parcela, smatrajući da ih tuženi drži bez pravnog osnova, dok je tuženi, s druge strane, istakao prigovor da je na tom zemljištu stekao pravo svojine održajem. O osnovanosti istaknutog materijalnopravnog prigovora tuženog, od koje ocene je zavisila i odluka o osnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca kao legitimisanih suvlasnika, i pored toga što se radi o sticanju svojine originernim putem, odlučeno je osporenim presudama. Stoga, Ustavni sud smatra da se sporni delovi zemljišta mogu smatrati imovinom podnosilaca, u smislu člana 58. Ustava.

Polazeći od prethodne ocene, Ustavni sud smatra da je osporenim presudama, kojima je, istina ne izrekom, već kroz obrazloženje, utvrđeno da je podnosiocima prestalo pravo svojine na spornom zemljištu, jer je to pravo stekao tuženi održajem, došlo do mešanja u njihovo pravo svojine.

Dalje, kako bi se utvrdilo da li je mešanje bilo opravdano, sledeće pitanje koje se postavlja jeste da li je ono bilo zasnovano na zakonu. U odgovoru na ovo pitanje, Ustavni sud je pošao od navoda podnosilaca na kojima zasnivaju tvrdnju o povredi prava na mirno uživanje imovine. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi zaključak o savesnosti državine tuženog zasnovali na činjenici da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe, još posle Drugog svetskog rata, sporne delove katastarskih parcela br. 853 i 846, zajedno sa katastarskom parcelom broj 847 prodao M. R, koga je i uveo u posed ovog zemljišta i nije ga uznemiravao u njegovom korišćenju, a od čijeg sina je tuženi 1986. godine kupio parcelu 847 i takođe bio uveden u posed spornih delova parcela 853 i 846, nalazeći da su tuženi i lica koja su prethodno bila u posedu spornog zemljišta, upravo zbog ponašanja pravnog prethodnika podnosilaca, bila u uverenju da su vlasnici istog. Dakle, iz datog obrazloženja proizlazi da su sudovi ocenili da tuženi prema objektivnim okolnostima konkretnog slučaja nije imao razloga za sumnju da sporno zemljište nije deo katastarske parcele 847 koju je kupio od sina M. R. Po oceni Ustavnog suda, redovni sudovi su izneli jasne, argumentovane i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoj zaključak o savesnosti državine tuženog, koji ne upućuju na proizvoljnost u primeni odredaba merodavnog materijalnog prava - člana 28. stav 3. i člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer kod savesne državine držalac iz opravdanih (objektivnih) razloga veruje da je stvar koju drži njegova. Iz tog razloga nije od uticaja pozivanje podnosilaca na načela zemljišno-knjižnog prava, jer sama okolnost da su sporni delovi zemljišta sastavni deo k. p. br. 853 i 846 koje su upisane kao vlasništvo podnosilaca, a ne k. p. broj 847, ne znači automatski nesavesnost državine tuženog i isključenje prava na sticanje svojine održajem, jer se u konkretnom slučaju, u periodu dužem od 40 godina, međa na terenu i međe po katastru razlikuju.

Međutim, i pored iznetog, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže na načelan stav Zajedničke sednice Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda održane 14. i 15. decembra 1983. godine, prema kojem se Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima (tadašnji naziv ovog zakona) od stupanja na snagu primenjuje na rokove održaja koji su počeli teći pre njegovog stupanja na snagu ako do tog momenta nisu istekli. Polazeći od toga da je u predmetnom postupku utvrđeno da su pravni prethodnici tuženog u državinu spornog zemljišta stupili posle Drugog svetskog rata, a da je Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima stupio na snagu 1. septembra 1980. godine, treba imati u vidu da je prema pravnim pravilima imovinskog prava sadržanim u paragrafu 929. Srpskog građanskog zakona iz 1844. godine, koja su se primenjivala saglasno članu 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, rok za sticanje prava svojine održajem na nepokretnostima iznosio 24 godine, što bi značilo da su pravne činjenice relevantne za sticanje prava svojine održajem, u konkretnom slučaju, nastupile pre nego što su podnosioci tražili sudsku zaštitu svog prava i pre nego što je tuženi stupio u posed spornog zemljišta.

Dalje, po oceni Ustavnog suda, mešanje u pravo svojine podnosilaca imalo je legitiman cilj u opštem/javnom interesu. Naime, kako se kroz institut održaja dugo postojeće faktičko stanje prevodi u režim zakonom priznatog prava, mešanje u pravo svojine podnosilaca - ocenom sudova da je njihovo pravo, saglasno članu 45. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prestalo upravo zbog činjenice da je to pravo steklo drugo lice dugotrajnim vršenjem faktičke vlasti na stvari, uz ispunjenje uslova propisanih zakonom, imalo je legitiman cilj u opštem interesu, a to je zaštita prava drugih i potreba za obezbeđivanjem izvesnosti postojećih pravnih odnosa.

Imajući u vidu da je u predmetnom postupku utvrđeno da je sporno zemljište izašlo iz državine pravnog prethodnika podnosilaca posle Drugog svetskog rata, i to njegovim dobrovoljnim raspolaganjem u korist trećih lica, te da nema naznaka o tome da je pravni prethodnik podnosilaca u periodu od 40 godina polagao bilo kakvo pravo na sporno zemljište, to, po oceni Ustavnog suda, na podnosioce ustavne žalbe nije stavljen prekomeran teret radi postizanja legitimnog cilja u opštem interesu.

S obzirom na sve prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10241/10 od 4. maja 2012. godine i Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 614/08 od 10. februara 2009. godine podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na imovinu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na nepristrasan sud kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili unapred formiranog utvrđenog stava prema strankama u postupku. Stoga su navodi podnosilaca da im je pomenuto pravo povređeno time što je tuženog zastupao advokat koji je prethodno postupao kao član sudskog veća u drugom postupku koji je vođen između njih i tuženog, ratione materiae nespojivi sa sadržinom utvrđenog prava na nepristrasan sud, jer pomenuto lice koje je sada advokat nije bilo u poziciji da u tom svojstvu donosi bilo kakvu odluku u konkretnom sporu, pa se stoga ne može ni postaviti pitanje pristrasnosti suda.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Ustavni sud napominje da nije cenio navode podnosilaca o ispunjenju uslova za prekid održaja, jer se s tim u vezi, podnosioci pozivaju na sadržinu iskaza svedoka koji je saslušan u drugom postupku.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.