Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava o naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio pravo i propustio da obrazloži odbijanje naknade štete za fizički bol i strah rehabilitovanom licu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. D . iz Kaća , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. D . i utvrđuje da je presudom Vrho vnog kasacionog suda Rev. 371/15 od 29. aprila 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 371/15 od 29. aprila 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 54/14 od 28. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. D . iz Kaća podneo je Ustavnom sudu, 12. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika N . T, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 371/15 od 29. aprila 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35. i 36. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je revizijska presuda kojom je odbijena kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete. Podnosilac smatra da mu je osporenom odlukom, imajući u vidu visinu dosuđene naknade, uskraćeno pravo na potpunu naknadu nematerijalne štete. Podnosilac je istakao i da revizijski sud ne primenjuje jednako propise prema svim žrtvama akta torture. U prilog navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni prava, podnosilac se pozvao i na stavove izražene u Odluci Ustavnog suda Už-2789/14 od 11. decembra 2014. godine. Podnosilac smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog propusta revizijskog suda da obrazloži svoju odluku. Podnosilac je naveo da je u reviziji izjavljenoj protiv drugostepene presude istakao da mu je zbog pogrešne primene materijalnog prava onemogućena jednaka zaštita prava i da je kao rehabilitovano lice diskriminisan u odnosu na građane koji danas ostvaruju prava na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode po osnovu Zakonika o krivičnom postupku. Povredu prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, podnosilac zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u pogledu visine dosuđene naknade nematerijalne štete. Podnosilac smatra i da je diskriminisan zbog nejednakog postupanja sudova prilikom odlučivanja o naknadi nematerijalne štete. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda zbog arbitrerne i proizvoljne primene prava i ustavnopravno neprihvatljivog stava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Delimičnom presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 86/13 od 6. novembra 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , pa je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 2.763.900,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, i to po osnovu: naknade za pretrpljeni fizički bol iznos od 200.000,00 dinara, naknade za pretrpljeni duševni bol zbog povrede slobode i prava ličnosti iznos od 2.363.900,00 dinara i naknade za pretrpljeni strah iznos od 200.000,00 dinara, dok je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štet e preko dosuđenog, a do traženih iznosa za svaki vid štete, odbijen. U obrazloženju delimične presude je, pored ostalog, navedeno: da je , u sprovedenom dokaznom postupku , utvrđeno da je tužilac presudom Vojnog suda u Novom Sadu broj 175/51 od 19. maja 1951. godine, a koja je potvrđena presudom Vrhovnog vojnog suda broj 945/51 od 30. avgusta 1951. godine, oglašen krivim za krivično delo iz lana 3. tačka 1. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, te je osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od deset godina i na gubitak građanskih prava na dve godine, te je utvrđeno da će mu se vreme provedeno u pritvoru i istražnom zatvoru uračunati u kaznu ( od 12. januara 1951. godine); da je tužilac, nakon suđenja, jedno vreme boravio u zatvoru u Novom Sadu, a zatim u zatvorima na Svetom Grguru i Ugljenu, u Bileći i na Golom otoku, gde je ostao do 29. novembra 1956. godine, kada je na osnovu pomilovanja osuđenih lica od 28. novembra 1956. godine oslobođen od daljeg izdržavanja kazne; da je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Reh. 45/07 od 18. aprila 2008. godine tužilac rehabilitovan; da je, po oceni prvostepenog suda, tužbeni zahtev delimično osnovan; da rehabilitaciono obeštećenje, u smislu odredbe člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, predstavlja jedinstven vid nematerijalne štete koja je nastala u sferi ličnih, neimovinskih dobara oštećenog, a koja je posledica povrede prava slobode, časti i ugleda; da prilikom odmeravanja rehabilitacionog obeštećenja, kao jedinstvenog vida naknade nematerijalne štete za čovekova lična dobra koja su povređena aktom neosnovane osude, sud vodi računa o svim okolnostima konkretnog slučaja; da uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, i to: da je tužilac bio osuđen na kaznu zatvora u trajanju od deset godina, da je na izdržavanju kazne proveo pet godina, deset meseci i sedamnaest dana, prirodu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, osećanje poniženosti, obespravljenosti, omalovažavanja i socijalne marginalizacije koje je zbog osude osećao, kako za vreme izdržavanja kazne, tako i u narednom periodu života, a što je delimično ublaženo postizanjem moralne satisfakcije činom rehabilitacije, ovaj sud smatra da se adekvatna novčana naknada za pomenuti vid štete može postići novčanim iznosom od 2.363.900,00 dinara; da je iznos tužbenog zahteva po ovom osnovu preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 17.636.100,00 dinara, sud odbio; da nehumani uslovi za život i rad koji su nesporno postojali na Golom otoku sada već predstavljaju notornu činjenicu, koji nije potrebno posebno dokazivati; da je sud mišljenja da je tužilac za vreme izdržavanja kazne, usled torture koju je evidentno doživeo za svo vreme dok je bio lišen slobode, a naročito tokom boravka na Golom otoku, i to u vidu batinjanja, izgladnjivanja, svakodnevnog rada od preko 10-15 sati dnevno u izuzetno teškim fizičkim uslovim, kao i psihičkog maltretiranja, trpeo kako fizički bol, tako i duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, kao i konstantni strah zbog svega navedenog što mu se dešavalo; da rehabilitovano lice može zbog neosnovanog lišenja slobode trpeti fizičke bolove i strah kao posledicu torture u pritvoru, odnosno zatvoru, što opravdava dosuđivanje naknade i za ove vidove nematerijalne štete; da je sud ocenio da je za pretrpljeni strah primeren iznos naknade od 200.000,00 dinara, a za pretrpljene fizičke bolove iznos od 200.000,00 dinara; da je sud odbio tužbeni zahtev tužioca u odnosu na zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog, a do traženog iznosa, i to za iznose od po 9.800.000,00 dinara za pretrpljeni strah i fizičke bolove.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 54/14 od 28. maja 2014. godine, u stavu prvom izreke, delimično su usvojene žalbe tužioca i tužene, pa je delimična presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 86/13 od 6. novembra 2013. godine preinačena u pobijanom odbijajućem delu, tako što je obavezana tužena da isplati tužiocu na ime novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava slobode i prava ličnosti, pored prvostepenom presudom dosuđenog iznosa od 2.363.900,00 dinara, još iznos od 636.100,00 dinara (ukupno 3.000.000,00 dinara), sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, a u pobijanom usvajajućem delu kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade za pretrpljeni fizički bol i strah isplati po 200.000,00 dinara, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbijen. U stavu drugom izreke presude, odbijene su žalbe stranaka u preostalom delu i potvrđena je delimična presuda u ostalom pobijanom nepreinačenom usvajajućem i odbijajućem delu. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da rehabilitaciono obeštećenje u vidi naknade štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, predstavlja jedinstven vid nematerijalne štete koja je nastala u sferi ličnih, neimovinskih dobara oštećenog, a koja je posledica povrede slobode, časti i ugleda; da i pored pravilnog zaključka o jedinstvenom vidu štete, prvostepeni sud pogrešno postupa kada dosuđuje tužiocu posebno novčanu naknadu po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova i straha; da je prvostepeni sud pogrešno prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu razdvojio osnove po kojima dosuđuje naknadu nematerijalne štete i što je za svaki osnov pojedinačno utvrdio visinu naknade; da fizički bolovi i strah nisu predviđeni kao poseban zakonski osnov za naknadu štete, u smislu člana 26. Zakona o rehabilitaciji, pa su osnovani žalbeni navodi tužene da tužilac nema pravo da posebno potražuje naknadu štete za pretrpljene fizičke bolove i strah; da je shodno tome ovaj sud preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kojem tužilac potražuje naknadu štete za pretrpljeni fizički bol i strah; da se osnovano žalbom tužioca osporava visina dosuđene novčane naknade po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode, te povrede časti i ugleda; da prilikom odmeravanja visine rehabilitacionog obeštećenja, kao jedinstvenog vida naknade nema terijalne štete za čovekova lična dobra koja su povređena aktom neopravdane osude, sud vodi računa o svim okolnostima konkretnog slučaja: vrsti krivičnog dela koje je oštećenom stavljeno na teret, kazni koja mu je izrečena, vremenu koje je proveo u zatvoru, ugledu koji je imao u sredini u kojoj je živeo, reakciji okoline na saznanje da je osuđen, njegovim porodičnim prilikama, godinama života, kao i svim okolnostima koje su uticale na nastanak i intenzitet duševnih bolova; da je sud, u tom smislu, vodeći računa o svim navedenim okolnostima, te uzimajući u obzir da je tužilac kao relativno mlada osoba proveo na izdržavanju kazne zatvora pet godina, deset meseci i sedamnaest dana, prirodu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, osećanje poniženosti, obespravljenosti i socijalne marginalizovanosti koje je zbog osude osećao, kako za vreme lišenja slobode, tako i u narednom periodu života, ovaj sud smatra da je adekvatna novčana naknade za pomenuti vid štete 3.000.000,00 dinara, zbog čega je i preinačio prvostepenu presudu kao u izreci.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 371/15 od 29. aprila 2015. g odine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 54/14 od 28. maja 2014. godine. U osporenoj revizijskoj presudi, pored ostalog, navedeno je: da je pobijanom presudom preinačena prvostepena delimična presuda u odbijajućem delu u pogledu naknade nematerijalne štete, pa je tužiocu dosuđeno još 636.100,00 dinara, dok je za već tužbeno traženje zahtev odbijen i u tom delu je potvrđena prvostepena presuda; da je protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava; da je Vrhovni kasacioni sud ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija neosnovana; da je drugostepeni sud, preinačujući prvostepenu presudu u odbijajućem delu (osnov naknade nije sporan), izrazio stanovište da naknada neimovinske štete za duševne bolove zbog lišenja slobode po članu 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji predstavlja jedinstven vid nematerijalne štete koja je nastala u sferi ličnih, neimovinskih dobara oštećenog, te da nije bilo nužno razdvajati osnove po kojima se dosuđuje naknada nematerijalne štete i utvrđivati za svaki osnov pojedinačno; da Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata argumentaciju žalbenog suda kako u pogledu kriterijuma za odmeravanje naknade, tako i u pogledu visine naknade odmerene prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima; da novčana naknada nematerijalne štete ne predstavlja cenu ljudskog dobra, već satisfakciju kojom se, odlukom o rehabilitacionom obeštećenju, ne otklanja u potpunosti, već ublažava duševni bol, te da ona zavisi od svih okolnosti konkretnog slučaja, ali i od društveno-ekonomskih i socijalnih uslova u državi; da, osim toga, u domaćem pravu novčana naknada nematerijalne štete nema kazneni karakter; da je vreme provedeno u zatvoru jedan od veoma važnih kriterijuma za dosuđivanje naknade, ali ne i jedini kriterijum, pa su neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da se u pojedinim slučajevima kod neosnovanog lišenja slobode po jednom danu dosuđuje veća novčana naknada; da Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu izloženo, smatra da bi dosuđivanje naknade u traženoj (većoj) visini bilo protivno prirodi i cilju kome ta naknada služi i da bi pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.); načelo zabrane diskriminacije (član 21); načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.) i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11), a koje su sve navedene u Odluci Ustavnog suda Už- 2789/2014 od 11. decembra 2014. godine (videti na veb stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

5. Ocenjujući navode podnosi oca ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o predmetnoj reviziji arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo i da je propustio da obrazloži osporenu odluku u skladu sa standardi ma prava na pravično suđenje.

Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

U predmetnom parničnom postupku utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe za vreme trajanja lišenja slobode i nakon izlaska iz zatvora trpeo duševne bolove zbog povrede prava na slobodu i čast i ugled. Pored toga, u postupku je utvrđeno da je podnosilac za vreme izdržavanja kazne zatvora, kao i za svo vreme lišenja slobode, bio izložen torturi, te da je zbog toga trpeo duševne i fizičke bolove i strah. Polazeći od tako utvrđenog činjenično stanja, prvostepeni sud je dosudio podnosiocu posebno za svaki vid štete (za pretrpljeni duševni bol zbog povreda sloboda i prava ličnosti, fizički bol i strah) naknadu u određenom novčanom iznosu. U žalbenom postupku, Apelacioni sud u Novom Sadu je ocenio da je u prvostepenom postupku činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno, ali da materijalno pravo nije pravilno primenjeno, te je preinačio prvostepenu presudu , i to u odbijajućem delu tako što je obavezao tuženu da pored dosuđenog iznosa na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog povrede sloboda i prava ličnosti dodatno isplati još i određeni novčani iznos, a u usvajujućem delu, tako što je odbio tužbeni zahtev za naknadu štete za pretrpljene fizičke bolove i za strah. Po oceni drugostepenog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da re habilitaciono obeštećenje u vidu naknade štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, predstavlja jedinstven vid nematerijalne štete koja je nastala u sferi ličnih, neimovinskih dobara oštećenog, a koja je posledica povrede slobode kretanja, časti i ugleda , ali je pogrešno taj sud prilikom odlučivanja razdvojio osnove po kojima je dosudio naknadu nematerijalne štete. Drugostepeni sud je zaključio da fizički bol i strah nisu predviđeni kao poseban zakonski osnov za naknadu štete, u smislu citiranih odredaba Zakona o rehabilitaciji, te je ocenio osnovanim žalbene navode tužene da tužilac nema pravo da potražuje naknadu štete za pretrpljene fizičke bolove i strah. U osporenoj revizijskoj presudi najpre je konstatovano da je pobijanom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu, dok je u preostalom delu potvrđena. Zatim je navedeno da je drugostepeni sud pr einačujući prvostepenu presudu u odbijajućem delu izrazio stanovište da naknada neimovinske štete za duševne bolove zbog lišenja slobode predstavlja jedinstven vid štete, te da nije bilo nužno razdvajati osnove po kojima se dosuđuje naknada nematerijalne štete i utvrđivati naknadu za svaki osnov pojedinačno. Konačno, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi istakao da u svemu prihvata argumentaciju žalbenog suda, kako u pogledu kriterijuma za određivanje naknade , tako i u pogledu visine naknade odmerene po članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, dodatno iznoseći argumente zbog kojih smatra da je visina naknade pravilno odmerena.

Polazeći od navedenog, proizlazi da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi propustio da utvrdi da je pobijanom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda i u usvajajućem delu – u delu u kojem je delimično usvojen tužbeni zahtev za naknadu štete za pretrpljene fizičke bol ove i strah , a ne samo u odbijajućem delu, a usled čega je propustio da ispita i oceni pobijanu drugostepenu presudu u celini. Naime, pobijanom drugostepenom presudom, u delu u kojem je preinačena prvostepena presuda u usvaj ajućem delu, pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova i straha, iz razloga što po oceni tog a suda rehabilitovano lice, na osnovu odredaba Zakona o rehabilitaciji, nema pravo da potražuje naknadu i za ove vidove štete, već samo za duševne bolove zbog lišenja slo bode. Međutim, Vrhovni kasacioni sud, kao što je već rečeno, nije to ni konstatovao, niti je uopšte razmatrao i cenio presudu u tom delu sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava , već je pobijanu presudu ispitivao samo u delu kojim je odlučivano o naknadi štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode, nalazeći da su pravilno cenjeni kriterijumi za određivanje visine naknade i da je ona pravilno odmerena za ovaj vid štete .

Ustavni sud ukazuje da je pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova i straha, a koje se postavlja i u ovom slučaju, već razmatrao u Odluci Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine, a na koju se poziva i podnosilac u ustavnoj žalbi. U navedenoj Odluci, Ustavni sud je, polazeći od odredaba člana 35. Ustava i odredaba člana 14. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN, kao i razloga pravičnosti, ocenio da podnosilac kao rehabilitovano lice, ima pravo ne samo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, kako je to propisano članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, već i na naknadu svih vidova nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora. Stoga je Ustavni suda zaključio da podnosilac ustavne žalbe kao žrtva akta torture ima pravo na naknadu nematerijalne štete i zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha, a u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je u navedenoj Odluci izrazio i stav da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište sudske prakse da se u određenim slučajevima može dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu - za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, za fizičke bolove i strah , i to u situaciji kada se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću tako da ih je nemoguće razlučiti. Međutim, iz sadržine drugostepene presude nesumnjivo proizlazi da fizički bolovi i strah koje je podnosilac pretrpeo kao žrtva akta torture, a što je utvrđeno u prvostepenom postupku, nisu uzeti u obzir, niti su cenjeni prilikom odmeravanja visine naknade, tj. da u konkretnom slučaju nije dosuđena jedinstvena naknada za sve tražene vidove nematerijalne štete. Naprotiv, drugostepeni sud je zauzeo stav da rehabilitovano lice nema pravo na naknadu štete za pretrpljene fizičke bolove i strah .

S obzirom na to da je osporenom revizijskom presudom revizija podnosioca odbijena kao neosnovana, a da se Vrhovni kasacioni sud uopšte nije izjasnio o delu pobijane presude kojim je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja. Takođe, Ustavni sud nalazi da iz svega iznetog proizilazi i da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno zaključio da je predmetna revizija neosnovana.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 371/15 od 29. aprila 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 54/14 od 28. maja 2014. godine, u delu u kome je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku nadležnog suda o visini naknade nematerijalne štete, jer odluku o tome donosi redovni sud, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj reviziji, to nije posebno cenio navode podnosioca o povredi načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 33, 35. i 36. Ustava.

6. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava o naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti