Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je u parničnom postupku povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Radni spor pokrenut zbog otkaza ugovora o radu trajao je preko deset godina, što je neprihvatljivo dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Olivera Vučić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „F. k . l. i k. F.“ a.d, sa sedištem u T, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „F. k . l . i k . F .“ a.d. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7996/02 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „F. k . l . i k . F .“ a.d, sa sedištem u T , je 12. decembra 2011. godine, preko punomoćnika D . K, direktora pravnog i opšteg sektora i sekretara privrednog društva, podnelo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7996/02, povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava i načela zabrane diskriminacije, utvrđenog odredbom člana 21. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je u odnosu na povredu prava na suđenje u razumnom roku istakao da je predmetni parnični postupak u kom je bio tuženi, iako je u pitanju radni spor, trajao više od deset godina, da je za sve vreme trajanja postupka održano osam ročišta od ukupno 13 koliko ih je zakazano, da su i drugostepeni i Vrhovni kasacioni sud odugovlačili sa donošenjem odluka – pa se tako na drugostepenu odluku i odluku po reviziji čekalo po dve i više godina.

U odnosu na povredu prava na pravično suđenje podnosilac je naveo da je u toku postupka istakao dva kompenzaciona prigovora koji su odbijeni, na šta se žalio, ali da „u odnosu na ovaj žalbeni i revizijski razlog sudovi u obrazloženju pobijanih presuda nisu dali nikakvo obrazloženje“. Drugi argument koji podnosilac ističe u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje je da je postupajući sud „pogrešno ocenio izvedene dokaze“, da tuženom „nije omogućeno da raspravlja pred sudom“ s obzirom na to da sud „uopšte nije odlučivao o sadržini 2 podneska tuženog“.

U odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava podnosilac je naveo da je „Vrhovni kasacioni sud u identičnim radnim sporovima zasnovanim na identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo potpuno različite odluke“. Međutim, podnosilac za te svoje tvrdnje nije dostavio dokaze, odnosno odluke revizijskog suda na koje se poziva.

Ističući povredu načela zabrane diskriminacije, podnosilac je samo sumarno naveo da su „osporene presude očigledno diskriminacione na štetu fabrike F.“, dalje ne obrazlažući ovu svoju tvrdnju.

Podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7996/02 (sada predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 5770/10), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Grupa od 14 tužilaca, među kojima i V.L, podneli su 8. juna 2001. godine Opštinskom sudu u Temerinu tužbu protiv tuženog privrednog društva „D. društvo za p . k . l . k . F . T .“, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa i isplate zarada. Opštinski sud u Temerinu je rešenjem P1. 15/01 od 20. juna 2001. godine razdvojio postupke po tužbi 14 tužilaca protiv podnosioca ustavne žalbe i predmet tužioca V.L. protiv podnosioca ustavne žalbe dobio je broj P1. 22/01. Presudom Opštinskog suda u Temerinu P1. 22/01 od 29. oktobra 2001. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca (stav 1. izreke), poništeno je rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i naloženo je tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe da tužioca vrati na rad (stav 2. izreke). Međutim, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1980/02 od 2. oktobra 2002. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem predsednika Opštinskog suda u Temerinu Su. 37/02 od 12. novembra 2002. godine, na njihov zahtev, izuzete su sve sudije tog suda od postupanja u predmetima u kojima su radnici tužili podnosioca ustavne žalbe. Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Su. 37/02-71 od 14. novembra 2002. godine, na njegov zahtev, izuzet je predsednik Opštinskog suda u Temerinu od postupanja u navedenim predmetima. S obzirom na navedeno, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem R. 135/02 od 5. decembra 2002. godine odredio da u predmetu tužioca V.L. protiv podnosioca ustavne žalbe postupa Opštinski sud u Novom Sadu, kao stvarno nadležan sud.

U Opštinskom sudu u Novom Sadu predmet je dobio broj P. 7996/02.

Opštinski sud u Novom Sadu je presudom P. 7996/02, od 6. februara 2007. godine, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca (stav 1. izreke), poništio rešenje kojim je tužiocu prestao radni odnos (stav 2. izreke), obavezao tuženog da tužioca vrati na rad i isplati mu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade određeni iznos (stav 3. izreke), obavezao tuženog da tužiocu isplati regres za godišnji odmor (stav 4. izreke), obavezao tuženog da tužiocu uplati pripadajuće doprinose za socijalno i penzijsko osiguranje (stav 5. izreke), obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav 6. izreke), odbio prigovore prebijanja izjavljene od strane tuženog (stav 7. izreke) i odbio tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog (stav 8. izreke). Sud je ovakvu svoju odluku obrazložio time da je osporeno rešenje doneto nezakonito, jer tuženi nije nikada dokazao da je tužilac neopravdano izostao sa posla, „te da je ocena tuženog da je tužilac nedovoljno radio u spornom periodu, mogla biti eventualno osnov za pokretanje disciplinskog postupka (...) ali ne i za otkaz ugovora o radu. Imajući u vidu nezakonitost otkaza ugovora o radu, sud je, saglasno nalazima veštaka tužiocu dosudio i određene iznose na ime naknade štete zbog izgubljene zarade, regrese za godišnje odmore i pripadajuće poreze i doprinose. Odluku o odbijanju prigovora kompenzacije sud je obrazložio činjenicom da je tuženi navedeni prigovor u zakonom propisanoj formi izjavio tek podneskom od 21. oktobra 2006. godine, što je posle više od tri godine od nastanka njegovog potraživanja prema tužiocu. Pošto je tužilac izjavio prigovor zastarelosti tih potraživanja tuženog, sud je, imajući u vidu navedeno, našao da je taj prigovor osnovan. Pored toga, sud je ovakvu svoju odluku potkrepio i činjenicom da se potraživanje tuženog prema tužiocu iz prvog kompenzacijskog prigovora ne može ni ispitati, jer je, po navodima tuženog, štetu čiju naknadu tuženi potražuje, napravilo 20 zaposlenih i za nju su solidarno odgovorni, a da se u tom postupku nije ni moglo raspravljati o odgovornosti lica čija imena se ni ne navode.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4988/07 od 4. novembra 2009. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda u njenom stavu 4. izreke, i to tako što je odbijen zahtev tužioca za isplatu regresa za godišnje odmore, i u stavu 6. izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 203.200 dinara (umesto 317.450 dinara), dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Pored ostalog, u obrazloženju ove odl uke drugostepenog suda na str. 8 . i 9 . sud je detaljno i jasno obrazložio zašto su prigovori prebijanja izjavljeni od strane tuženog zastareli, pozivajući se na člna 339. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer su „do isticanja prigovora kompenzacije i subjektivni i objektivni rok protekli, a tužilac je istakao prigovor zastarelosti potraživanja“.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1416/10 od 21. septembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog. Punomoćnik tuženog je ovu presudu primio 24. novembra 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 21. Ustava utvrđeno je da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.), da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.), i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Zakonske odredbe koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari su sledeće :

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj parnični postupak, odredbama člana 10. propisivao je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbom člana 435. navedenog istog zakona bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom člana 339. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) propisano je da se d ug može prebiti sa zastarelim potraživanjem samo ako ono još nije bilo zastarelo u času kad su se stekli uslovi za prebijanje (stav 1.), i da ak o su uslovi za prebijanje nastali pošto je jedno od potraživanja zastarelo, prebijanje ne nastaje ako je dužnik zastarelog potraživanja istakao prigovor zastarelosti.

Odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da p otraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.), te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj parnični postupak pokrenut 8. juna 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Temerinu, a da je punomoćnik tuženog primio revizijsku odluku, čime je ovaj radni spor okončan, 24. novembra 2011. godine, dakle posle deset godina i šest meseci.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe , pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor trajao deset godina i šest meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, desetogodišnje trajanje ovog radnog spora ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na sve okolnosti, ne može prihvatiti da je razumno da jedan radni spor nastao povodom otkaza ugovora o radu traje deset godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova. Pri tome, zakon koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca kao (bivšeg) zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem vremenskom roku. Istovremeno je utvrđeno i da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, ničim nije doprineo dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, podnosilac je istakao dva argumenta: kao prvo, da žalbeni i revizijski sud na njegove navode o istaknutim kompenzacijskim prigovorima nisu odgovorili; kao drugo , da sud u toku postupka uopšte nije uzeo u obzir dva njegova podneska, pri tome ne navodeći od kakvog bi značaja „uzimanje tih podnesaka u obzir“ od strane suda imalo za ishod samog postupka, pa čak ni ne navodeći u ustavnoj žalbi prirodu ni sadržaj tih podnesaka.

Ispitujući odluke redovnih sudova u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da je postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Takođe, formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, međutim, utvrdio da navodi podnosioca ustavne žalbe o navodnom propuštanju drugostepenog i revizijskog suda da se bave njegovim žalbenim i revizijskim navodima o kompenzacijskim prigovorima, ne odgovaraju činjenicama, jer su se i drugostepeni sud (vrlo iscrpno, na str. 8 . i 9 . drugostepene odluke) i revizijski sud (na strani 2 . odluke) bavili ovim njegovim navodima, te dali jasno, na zakonu zasnovano (član 339. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima) i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odluku kojom su kompenzacioni prigovori odbijeni.

U odnosu na argument podnosioca da mu je pravo na pravično suđenje povređeno jer „sud nije konstatovao (njegova) dva podneska“, Ustavni sud ističe da postupak dokazivanja obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, pri čemu sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica. Nadležni sud je dominus litis u parničnom postupku, pa nije dužan da izvede sve dokaze koje stranke predlože. Dakle, sud uživa diskreciono ovlašćenje da sam odluči da izvede dokaze za koje mu se čini da će mu pomoći u utvrđivanju istine, pazeći da se ne naruše smisao i cilj prava na pravično suđenje. Takođe, po oceni Ustavnog suda, tokom prvostepenog parničnog postupka je bilo omogućeno podnosiocu ustavne žalbe da odgovori na tužbu, te da predlaže dokaze i sudeluje u njihovom izvođenju, kao i da se izjasni na navode tužioca, dokazne predloge i dokaze koji su izvedeni na njegov predlog i izjavi redovni pravni lek, tj. da učestvuje u postupku na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na suprotnu stranu.

Ustavni sud nalazi da se ovakvi navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze, odnosno odluke sudova, za svoje tvrdnje o nejednakom postupanju u sličnim slučajevima , čime mu je, navodno, povređeno pravo na jednaku zaštitu prava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe ni jednom rečju nije obrazložio svoju tvrdnju o povredi načela zabrane diskriminacije.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti