Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko šest godina. Podnosiocu se priznaje pravo na naknadu nematerijalne štete i nalaže se nadležnim sudovima da postupak okončaju hitno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Božovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Predraga Božovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1791/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Božović iz Beograda je 30. aprila 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1791/05.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1791/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. septembra 2005. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Pupin Telekom DKTS iz Zemuna, radi poništaja rešenja tuženog o upućivanju zaposlenog – podnosioca ustavne žalbe na plaćeno odsustvo i obavezivanja tuženog na isplatu izgubljene zarade za vreme trajanja plaćenog odsustva. Tužba je dostavljena na odgovor tuženom 10. oktobra 2005. godine i odgovor je primljen u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 4. novembra 2005. godine.

Nakon pet zakazanih pripremnih ročišta, od kojih je četiri održano (29. decembra 2005. godine, 31. marta 2006. godine, 7. jula 2006. godine i 5. decembra 2006. godine), Četvrti opštinski sud u Beogradu je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao i održao 21. marta 2007. godine. Do donošenja prvostepene presude, Četvrti opštinski sud u Beogradu je zakazao još sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je četiri ročišta održano (11. februara 2008. godine, 13. maja 2008. godine, 7. oktobra 2008. godine i 21. januara 2009. godine).

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1791/05 od 21. januara 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se utvrdi da je rešenje tuženog broj 31/05 od 28. juna 2005. godine nezakonito i da se isto poništi (stav 1.), odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati, na ime izgubljene zarade za vreme plaćenog odsustva, za jul 2005. godine neto iznos od 8.478,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. avgusta 2005. godine do konačne isplate i za avgust 2005. godine neto iznos od 8.803,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. septembra 2005. godine do konačne isplate (stav 2.) i obavezan je podnosilac ustavne žalbe da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati 97.000,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav 3.).

Protiv prvostepene presude podnosilac ustavne žalbe je 10. aprila 2009. godine izjavio žalbu. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2429/10 od 4. maja 2011. godine određeno je da se predmet P1. 1791/05 vraća Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dopunu postupka, sa obrazloženjem da nisu ispunjeni uslovi za donošenje drugostepene odluke jer predmetu nije združen Pojedinačni kolektivni ugovor o radnim odnosima tuženog, koji je bio važeći u spornom periodu. Spisi predmeta su vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu 5. jula 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09).

Zakonom o parničnom postupku je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama člana 195. Zakona o radu je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 26. septembra 2005. godine i ovaj postupak nije pravnosnažno okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao četiri godine, i da još uvek nije okončan, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja, jer je u tužbi istaknuto više tužbenih zahteva (utvrđivanje zakonitosti rešenja o upućivanju zaposlenog na plaćeno odsustvo, utvrđivanje naknade štete u vidu izgubljene zarade). U dokaznom postupku, Četvrti opštinski sud u Beogradu je saslušao tri svedoka, podnosioca ustavne žalbe kao parničnu stranku – tužioca i pročitao određene pismene dokaze.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije bitno doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, već se uglavnom uredno odazivao na ročišta za glavnu raspravu. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 11. jul 2007. godine je odloženo na predlog punomoćnika tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U pogledu interesa samog podnosioca ustavne žalbe, predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešavalo o zakonitosti rešenja o upućivanju zaposlenog na plaćeno odsustvo, kao i o naknadi štete u vidu izgubljene zarade zbog eventualno nezakonitog navedenog rešenja.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je najpre našao da je Četvrti opštinski sud u Beogradu u toku predmetnog parničnog postupka ispoljio neefikasnost u postupanju. Naime, sud je, saglasno navedenim odredbama Zakona o parničnom postupku, bio dužan da se stara da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, posebno imajući u vidu da je u pitanju parnica iz radnog odnosa, gde je sud dužan da prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obrati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja. Prvostepena presuda je doneta tek nakon tri godine i četiri meseca od dana podnošenja tužbe. Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Iako citirana odredba Zakona o radu ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, koji u periodu od tri godine i četiri meseca održavao četiri pripremna ročišta (pet zakazanih) i pet ročišta za glavnu raspravu (osam zakazanih), ne može se smatrati efikasnim. Pored toga, o žalbi podnosioca koja je 10. aprila 2009. godine podneta protiv prvostepene presude još nije odlučeno, iako je proteklo više od dve godine, već je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2429/10 od 4. maja 2011. godine predmet vraćen prvostepenom sudu na dopunu.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, i nalaganjem nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem roku, te je odlučio kao u tač. 2. i 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti