Odluka Ustavnog suda o slobodi izražavanja i odgovornosti medija

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu medijske kuće i urednika, potvrđujući da je ograničenje slobode izražavanja bilo opravdano. Sud je zaključio da mediji, iako prenose informacije iz službenih dokumenata, moraju sa dužnom pažnjom proveriti njihovu istinitost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. d . p . „B .“ a.d. B. i V . M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. d . p . „B .“ a.d. B. i V . M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1720/14 od 5. juna 2014. godine i presude Višeg suda u Beogradu P3. 69/12 od 23. oktobra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. d . p . „B .“ a.d. B. i V . M . iz Beograda, podneli su, 31. jula 2014. godine, preko zajedničkog punomoćnika K . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1720/14 od 5. juna 2014. godine i Višeg suda u Beogradu P3. 69/12 od 23. oktobra 2013. godine, zbog povrede slobode izražavanja iz člana 46. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe R. „B .“ obavezan da tužilji Z. P . naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede časti i ugleda nastale objavljivanjem informacija o otkrivanju zloupotreba prilikom nabavke vakcina protiv virusa H1N1 u emisiji „V .“ u periodu od 27. novembra do 14. decembra 2011. godine, kao i na internet strani televizije „B.“, dok je podnosilac ustavne žalbe V. M . obavezan da bez odlaganja i bez ikakvih komentara objavi pravnosnažnu presudu u određenim terminima emisije „V .“, koje se emituju na televiziji „B.“; da je podnosiocima ustavne žalbe povređena sloboda izražavanja, imajući u vidu da je osporenim presudama došlo do ograničenja te slobode u korist prava ličnosti tužilje; da takvo ograničenje nije bilo neophodno u demokratskom društvu i nije imalo legitiman cilj; da je šira javnost imala opravdani interes da se upozna sa spornim informacijama, do kojih su podnosioci ustavne žalbe došli u sklopu istraživanja za potrebe istraživačkog serijala „I.-K. z .“; da podnosioci ustavne žalbe nisu imali obavezu da tačnost spornih informacija proveravaju, s obzirom na to da su iste preuzete iz zvaničnog dokumenta Odeljenja za borbu protiv korupcije Ministarstva unutrašnjih poslova, iz kojeg je nesumnjivo utvrđeno da je to odeljenje, pod pritiskom Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, iz krivične prijave za zloupotrebe u postupku nabavke vakcina protiv „svinjskog gripa“, izostavilo 14 lica, među kojima se nalazila i tužilja, tada pomoćnica ministra zdravlja; da je u pitanju službena beleška broj 14/11 od 13. septembra 2011. godine, za koju su sudovi ocenili da se ne može smatrati dokumentom nadležnog državnog organa jer sadrži samo operativna saznanja MUP-a u fazi pretkrivičnog postupka, te da bi takav karakter mogla imati samo krivična prijava protiv tužilje, koja nikada nije podneta nadležnom tužilaštvu; da osporene presude nisu u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava u primeni člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pre svega, sa presudom u predmetu Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške , u kojoj je zauzet nedvosmislen stav da mediji i novinari, ako verno prenose sadržinu dokumenta nadležnog organa (što MUP svakako jeste), nisu obavezni da proveravaju istinitost „klevetničkih i difamnih“ tvrdnji i ne odgovaraju za njihovo objavljivanje.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu slobode izražavanja, poništi osporene presude i naloži objavljivanje svoje odluke.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise parničnog predmeta Višeg suda u Beogradu P3. 69/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Z. P . iz Beograda je 27. aprila 2012. godine podnela Višem sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih R. „B .“ a.d. B. i V . M , ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda nanete objavljivanjem neistinite informacije, brisanja teksta sa internet portala i objavljivanja presude.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu P3. 69/12 od 23. oktobra 2013. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje Z. P, pa je prvotuženi R . „B .“ a.d. B. obavezan da tužilji naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda u iznosu od 200.000 dinara, sa zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate, kao i da sa internet portala „B . N .“ obriše tekst pod naslovom „S. p .“, dok je drugotuženi V. M . obavezan da bez ikakvog komentara i bez odlaganja, u prvim narednim vestima koje se emituju na televiziji „B .“, u terminima od 16,00, 18,30 i 23,00 časova, objavi presudu. Deo zahteva prema prvotuženom za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, preko dosuđenog do traženog iznosa od 1.000.000 dinara, zatim zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha u iznosu od 1.000.000 dinara, kao i da se prvotuženi obaveže da sa internet portala „B. N .“ obriše tekst pod naslovom „M. r . I .“, odbijeni su kao neosnovani.

Postupajući po žalbi tuženih Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 1720/14 od 5. juna 2014. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, na televiziji „B.“, u periodu od 27. novembra do 14. decembra 2011. godine, u okviru emisije "V .", deset puta objavljivana netačna informacija da je tužilja, koja je bila pomoćnik ministra zdravlja u Vladi Republike Srbije, osumnjičena za zloupotrebu službenog položaja prilikom nabavke vakcina protiv „svinjskog gripa“, odnosno da se tužilja nalazila na policijskom spisku osumnjičenih i da se u pretkrivičnom postupku sumnjičila za zloupotrebu službenog položaja, sa kog spiska je izostavljena pod pritiskom tužilaštva, zbog čega protiv nje nije podneta krivična prijava nadležnom tužilaštvu, niti zahtev za sprovođenje istrage; da je uz navedene informacije prikazivana i fotografija sa tužiljinim likom, bez njene saglasnosti; da je prvotuženi osnivač, a drugotuženi glavni i odgovorni urednik javnih glasila TV „B.“ i internet portala „B. N .“; da je, usled navedenog, tužilja pretrpela nematerijalnu štetu u vidu duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti (časti i ugleda); da tuženi nisu sa pažnjom primerenom okolnostima utvrdili istinitost, odnosno potpunost informacija, jer pre objavljivanja nisu kontaktirali tužilju, već su se pouzdali u dokument koji ne predstavlja zvanični dokument državnog organa (službenu belešku MUP-a PC), kao i u informacije pribavljene od neimenovanog izvora u MUP-u PC ; da je, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključio da su objavljene informacije leziono podobne da povrede tužiljina prava ličnosti, zbog čega je ona trpela duševne bolove, usled povrede ugleda i časti; da je fotografija tužilje u programu „V .“ na TV „B.“ objavljena bez njene saglasnosti; da kako tuženi nisu sa pažnjom primerenom okolnostima utvrdili istinitost i potpunost informacije, već su se pouzdali u dokument koji ne predstavlja zvanični dokument državnog organa, oni odgovaraju za nematerijalnu štetu koju je tužilja pretrpela, zbog čega je prvostepeni sud obavezao prvotuženog da tužilji isplati iznos od 200.000,00 dinara, kao i da sa svog internet portala obriše tekst pod naslovom "S . p .", a drugotuženog da presudu objavi; da navodima žalbe tuženih nije dovedeno u sumnju činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda, a u žalbi nisu isticane nove činjenice, niti su nuđeni novi dokazi, u smislu člana 372 . stav 1 . Zakona o parničnom postupku; da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, i to odredbe člana 3, člana 43 . stav 1, člana 45, člana 46 . stav. 1 . tačka 3 ), člana 79, člana 80. stav 1, člana 82 . i člana 90 . stav 1 . Zakona o javnom informisanju, te čl. 199. i 200 . Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud, suprotno navodima žalbe, za svoju odluku dao potpune, jasne i neprotivrečne razloge; da je, u konkretnoj pravnoj situaciji, pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, postojala dužnost tuženih, odnosno novinara saradnika emisije „I .“, serijala „K. z .“, da sa pažnjom primerenom okolnostima provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, što su tuženi propustili da urade, pouzdajući se u službenu belešku MUP-a RS, koja se ne može smatrati dokumentom nadležnog državnog organa, u smislu odredbe člana 82. Zakona o javnom informisanju; da, s tim u vezi, nisu osnovani navodi tuženih da su u navedenim vestima i na internet portalu objavili istinite i potpune informacije, te da čak i da objavljene informacije nisu istinite - da su one od strane tuženih verno prenete iz dokumenta nadležnog državnog organa, što isključuje odgovornost tuženih kao osnivača javnih glasila i glavnog i odgovornog urednika informativnog programa, imajući u vidu da se službena beleška MUP-a ne može se smatrati dokumetnom nadležnog državnog organa jer sadrži samo operativna saznanja MUP-a u fazi pretkrivičnog postupka; da bi takav karakter mogla imati krivična prijava koja protiv tužilje nije podneta nadležnom tužilaštvu, a što je nesumnjivo utvrđeno tokom postupka; da navode tuženih o tome da su informacije dobijene od pouzdanog izvora u MUP-u i da su objavljene zbog pretežnog interesa javnosti da se o njima zna, drugostepeni sud nije prihvatio kao osnovane, jer tuženi nisu postupili na način propisan članom 3 . Zakona o javnom informisanju; da su bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari i navodi žalbe da je javno informisanje slobodno, te da je prvostepeni sud bio dužan da po članu 18. st. 1 . i 3 . Ustava primeni član 10 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva; da to iz razloga što sloboda javnog informisanja može da se ograniči radi ostvarivanja, poštovanja i zaštite prava i ugleda drugih lica (član 29 . stav 3 . Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, član 19 . stav 3 . tačka A ) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, član 10 . stav 2 . Evropske konvencije); da su pravo na privatnost i pravo na čast i ugled priznati članom 24 . i članom 1 . stav 1 . Povelje, članom 18 . Ustava, članom 17 . Međunarodnog pakta i članom 8 . Evropske konvencije; da prava ličnosti, kao vrsta ljudskih prava koja predstavljaju skup pravnih normi koje regulišu odnose između ljudi povodom ličnih dobara, obuhvataju, između ostalog, pravo na čast i ugled, i to čast kao subjektivnu kategoriju, odnosno mišljenje koje čovek ima o sebi i ugled kao objektivno mišljenje okoline o pojedincu; da kako neistinite i neproverene informacije objavljene u programu „V .“ na TV „B.“ u pomenutom periodu, kao i na internet strani „B.“, da se tužilja nalazila na policijskom spisku osumnjičenih, te da se u pretkrivičnom postupku sumnjičila za zloupotrebu službenog položaja prilikom nabavke vakcina protiv „svinjskog gripa“, pri čemu je prikazivana i fotografija sa njenim likom i da je sa spiska osumnjičenih izostavljena pod pritiskom tužilaštva, zbog čega protiv nje nije podneta krivična prijava, kao činjenični iskaz, poseduju lezionu sposobnost, pretpoznatljivost subjekta informacije i ličnu pogođenost subjekta informacije, pravilno je zaključio prvostepeni sud da je došlo do povrede časti i ugleda tužilje i nastupanja štete u vidu pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti; da je, po oceni Apelacionog suda, na osnovu člana 80 . u vezi sa čl. 43 . i 79 . Zakona o javnom informisanju, prvotuženi odgovoran za nematerijalnu štetu koju je tužilji prouzrokovao objavljivanjem spornih informacija, dok je visina dosuđene naknade pravilno odmerena, prema kriterijumima iz člana 200 . stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i da predstavlja satisfakciju koja će tužilji omogućiti pribavljanje određenih duhovnih ili materijalnih dobara radi ublažavanja duševne patnje; da je tako dosuđena naknada neophodna radi zaštite prava ličnosti tužilje koja je objavljivanjem spornih informacija dovedena u izrazito negativan kontekst kao ličnost, što je kod nje proizvelo intenzivne duševne patnje, da je primerena ekonomskim uslovima u kojima se dosuđuje i da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom; da je pravilnom primenom materijalnog prava prvostepeni sud odlučio da drugotuženi prvostepenu presudu objavi bez ikakvog komentara i bez odlaganja u prvim narednim vestima u odgovarajućim terminima i na svom internet sajtu i obavezao prvotuženog da sa internet portala obriše tekst pod nazivom "S . p .".

4. Odredbama člana 46. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, kao i da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3.); da se u javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom, da se odredba stava 1. ovog člana primenjuje bez obzira na način na koji je pribavljena informacija (član 4.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, solidarno odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije (član 80. stav 1.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila ne odgovaraju za štetu ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu ili iz sudskog postupka ili iz dokumenta nadležnog državnog organa (član 82.) ; da je odgovorni urednik dužan da presudu kojom je izrečena obaveza naknade štete objavi bez ikakvog komentara i bez odlaganja, a najkasnije u drugom narednom broju dnevne štampe, odnosno u drugoj narednoj dnevnoj emisiji od pravnosnažnosti presude (član 90. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede slobode izražavanja, Ustavni sud je pošao od garancija sadržanih u odredbi člana 46. stav 1. Ustava i konstatovao da Ustav jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Međutim, Ustavom se ne jemči apsolutna sloboda izražavanja, imajući u vidu da se dopušta ograničenje te slobode. Tako je odredbom člana 46. stav 2. Ustava predviđeno da se sloboda izražavanja može ograničiti pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da je svrha ograničenja, između ostalog, i zaštita prava i ugleda drugih (legitimni cilj); 3) da je ograničenje u onom obimu koji je neophodan da se svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu (neophodno u demokratskom društvu).

Ustavni sud dalje ukazuje na svoj stav da sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava u demokratskom društvu predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, sa naučnom, umetničkom ili nekom drugom vrednošću), a da pri tome sloboda izražavanja može obuhvatati i određen stepen preterivanja ili čak provociranja. Sud dalje konstatuje da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) sloboda izražavanja, koja je zaštićena članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, primenjuje ne samo na informacije ili ideje koje se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već i na one informacije koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema „demokratskog društva“ (videti presude ESLjP u predmetima Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 5493/72, od 7. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške, predstavka broj 23118/93, od 25. novembra 1999. godine, stav 43.). Ustavni sud ukazuje i da je Zakonom o javnom informisanju (u daljem tekstu: ZJI), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo predviđeno da u se javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim ako zakonom nije drugačije propisano, i to bez obzira na način na koji je pribavljena informacija.

Međutim, kao što je ranije izneto, sloboda izražavanja nije apsolutna i podrazumeva određeni stepen odgovornosti i dužnosti. Reč je o relativnoj slobodi, jer može biti ograničena legitimnim ciljem u koje, pored ostalog, spada i zaštita prava i ugleda drugih lica. Pored toga, sloboda novinarskog izražavanja je naročito „uslovljena odredbom koja nalaže da mediji moraju da deluju u dobroj veri i da pružaju tačne i pouzdane informacije u skladu sa novinarskom etikom“ kada izveštavaju o pitanjima od opšteg i javnog interesa, te da postupaju u skladu sa profesionalnim standardima (videti presude ESLjP u predmetima Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva , predstavka broj 17488/90, od 27. marta 1996. godine, stav 39, Fressoz and Roireprotiv Francuske, predstavka broj 29183/95, od 21. januara 1999. godine, stav 54 i Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške , predstavka broj 21980/93, od 20. maja 1999. godine, stav 65.). Ustavni sud ukazuje da je ovakav zahtev proizlazio i iz odredaba ZJI, koji je predviđao da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost (videti Odluku Ustavnog suda Už-3884/2013 od 4. februara 2016. godine).

U ovoj ustavnosudskoj stvari su od naročitog značaja sledeći stavovi ESLjP: da redovni sudovi ne treba previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara, jer to kasnije može dovesti do odvraćanja od vršenja funkcije informisanja javnosti, odnosno vršenja funkcije „javnog čuvara“ koju štampa obavlja u jednom demokratskom društvu, budući da jedna sudska odluka može imati uticaj ne samo na pojedinačni slučaj, već na medije u celini (presuda ESLjP u predmetu Yordanova and Toshev protiv Bugarske , predstavka broj 5126/05, od 2. oktobra 2012, stav 48.); da bi „štampa načelno trebalo da ima pravo, kada doprinosi javnoj raspravi o pitanjima od legitimnog interesa, da se poziva na sadržaj službenih izveštaja, bez prethodnog sprovođenja nezavisnog istraživanja“ (presuda ESLjP u predmetu Colombani protiv Francuske , predstavka broj 51279/99, od 25. juna 2002. godine, stav 65.).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da su osporenim presudama prava ličnosti tužilje zaštićena na uštrb slobode novinarskog izražavanja. Podnosioci ustavne žalbe su pravnosnažno obavezani da tužilji pruže odgovarajuću satisfakciju u vidu naknade nematerijalne štete, brisanja teksta sa internet portala i objavljivanja presude, jer je zaključak parničnih sudova da su objavljivanjem spornih informacija, kojima je tužilja dovedena u vezu sa zloupotrebama prilikom nabavke vakcina protiv „svinjskog gripa“, povređeni čast i ugled tužilje. Dakle, osporenim presudama je nesumnjivo došlo do ograničenja slobode izražavanja podnosilaca ustavne žalbe. Odgovor na pitanje da li takva vrsta ograničenja predstavlja povredu slobode izražavanja zavisi od ispunjenosti gore navedenih uslova – zakonitost, legitimni cilj i neophodnost u demokratskom društvu.

Prema oceni parničnih sudova, sporne informacije nisu prenete „u dobroj veri“, imajući u vidu da njihova tačnost i potpunost, saglasno odredbi člana 3. ZJI, nije proverena sa pažnjom primerenom okolnostima. Podnosioci ustavne žalbe su u toku predmetnog parničnog postupka insistirali na tome da sporne informacije potiču iz zvaničnog dokumenta državnog organa – službene beleške Odeljenja za borbu protiv korupcije MUP-a RS, u čiji posed su došli novinari televizije „B.“, radeći istraživanja za potrebe „istraživačkog serijala I. - K . z .“, što podnosioce ustavne žalbe oslobađa od odgovornosti za štetu, u smislu člana 82. ZJI. Takve navode podnosilaca ustavne žalbe sudovi nisu prihvatili, nalazeći da službena beleška ne predstavlja dokument državnog organa, jer sadrži samo operativna saznanja MUP-a u fazi pretkrivičnog postupka, te da bi karakter takvog dokumenta mogla imati krivična prijava koja protiv tužilje nikada nije podneta nadležnom tužilaštvu.

Po mišljenju Ustavnog suda, sporne informacije su objavljene sa ciljem da javnost bude obaveštena o događajima koji su pratili aferu oko nabavke vakcina protiv „svinjskog gripa“, naročito u vezi sa postupanjima nadležnih državnih organa na otkrivanju i gonjenju lica koja mogu biti dovedena u vezu sa eventualnim zloupotrebama prilikom nabavke vakcina. Dakle, sporne informacije se mogu okvalifikovati kao činjenice, čije postojanje, istinitost i potpunost mogu biti predmet dokazivanja. U vezi sa tim, ocena ispunjenosti prvog uslova za predmetno ograničenje slobode izražavanja direktno zavisi od odgovora na pitanje da li su parnični sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način primenili odgovarajuće odredbe ZJI.

Iz spisa parničnog predmeta proizlazi da je predmetna službena beleška nastala tokom komunikacije između nadležne organizacione jedinice MUP-a i Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal u pretkrivičnom postupku, u okviru koje je obavljeno nekoliko konsultativnih razgovora u kojima su učestvovali ovlašćeni predstavnici i jednog i drugog organa. MUP je redovno obaveštavao tužilaštvo do kojih se saznanja došlo tokom preduzimanja izviđajno-potražnih radnji preduzetih u pravcu otkrivanja eventualnih počinilaca krivičnih dela u postupku nabavke vakcina protiv „svinjskog gripa“. Službena beleška, dakle, prethodi podnošenju krivične prijave protiv lica za koja je kasnije utvrđeno da postoje osnovi sumnje da su izvršila neko krivično delo. U obrazloženju osporene prvostepene presude je konstatovano da je Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal, povodom zahteva TV „B.“ da pruži informacije zašto je od 14 samo troje lica na kraju osumnjičeno, dostavilo odgovor u kome je, pored ostalog, navedeno „da je u pretkrivičnom postupku analizirano postupanje i drugih lica koja su imala odgovarajuća zaduženja i uloge u nabavci spornih vakcina, ali da se na osnovu informacija i podataka koje je policija prikupila do podnošenja krivične prijave nije moglo zaključiti da ima osnova za pokretanje postupka protiv njih“. S tim u vezi, Ustavni sud zaključuje da je ustavnopravno prihvatljiva ocena parničnih sudova da su podnosioci ustavne žalbe morali prethodno da se osvedoče o tačnosti i potpunosti spornih informacija, pre svega, kada je reč o „pritisku“ Specijalnog tužilaštva na MUP, zbog kojeg se „odustalo“ od krivičnog gonjenja određenog broja lica (među njima i tužilje). Iz citiranog odgovora Specijalnog tužilaštva, kao i sadržine same službene beleške, može se izvesti zaključak da je krug lica protiv kojih je MUP podneo krivičnu prijavu bio rezultat zajedničkog rada MUP-a i Specijalnog tužilaštva, zbog čega se, po shvatanju Ustavnog suda, nije moglo prima facie kao istinito prihvatiti tumačenje sadržine službene beleške, po kome je nepodnošenje krivične prijave protiv određenog broja lica bilo posledica pritiska Specijalnog tužilaštva na MUP. Tome treba dodati i da je javni tužilac, prema odredbama člana 46. Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine, koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bio nadležan da rukovodi pretkrivičnim postupkom, a MUP i drugi državni organi nadležni za otkrivanje krivičnih dela su bili dužni da postupe po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca . U uvodnom delu službene beleške je navedeno da je Specijalno tužilaštvo tokom konsultacija bilo mišljenja da nema dovoljno dokaza za pokretanje istrage u odnosu na lica zaposlena u Ministarstvu zdravlja, koja su navedena u izveštaju MUP-a. Ova konstatacija ukazuje na to da se Specijalno tužilaštvo bavilo analizom dokaza koje mu je MUP dostavljao, te da je mišljenje o nepostojanju osnovane sumnje za određeni broj lica rezultat ocene prezentovanih dokaza.

Prema tome, Ustavni sud nalazi da nije proizvoljan stav Apelacionog suda u Beogradu i Višeg suda u Beogradu da se podnosioci ustavne žalbe ne mogu osloboditi od odgovornosti za štetu nastalu objavljivanjem spornih informacija, s obzirom na to da njihovu tačnost i potpunost nisu proverili sa pažnjom primerenom okolnostima, u smislu člana 3. ZJI. Polazeći od toga da su parnični sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način primenili odgovarajuće odredbe ZJI, sledi da je prvi uslov za dozvoljeno ograničenje slobode izražavanja, u konkretnom slučaju, ispunjen.

Ispitujući ispunjenost drugog uslova, Ustavni sud je ocenio da da je svrha predmetnog ograničenja nesumnjivo bila zaštita prava i ugleda drugog (tužilje), koja je Ustavom dopuštena, što ni podnosioci ustavne žalbe ne dovode u pitanje.

Na kraju, zadatak Ustavnog suda je da utvrdi i da li je predmetno ograničenje slobode izražavanja bilo proporcionalno legitimnom cilju čijem se postizanju težilo (neophodno u demokratskom društvu), te da li su razlozi koje su naveli postupajući sudovi kako bi opravdali predmetno ograničenje bili relevantni i dovoljni. Drugim rečima, u situaciji kada su, kao u konkretnom slučaju, suprotstavljena dva prava - pravo na slobodu novinarskog izražavanja i pravo na čast i ugled, sudovi prilikom odlučivanja moraju uspostaviti pravičnu ravnotežu između suprotstavljenih prava.

Ustavni sud ukazuje na svoj ranije izražen stav da posebnu zaštitu prava na slobodu izražavanja uživaju novinari i mediji zbog svoje naročito važne društvene uloge da saopštavaju informacije i mišljenja o svim pitanjima od javnog interesa. S druge strane, učešće jedne osobe u javnom životu nosi sa sobom i izvesne obaveze, tako da je granica prihvatljive kritike šira ukoliko se informacije i mišljenja saopštena javnosti odnose na javne ličnosti (videti Odluku Ustavnog suda Už-2330/2011 od 25. septembra 2014. godine).

Tužilja Z. P . je u spornim informacijama dovedena u vezu sa mahinacijama tokom nabavke vakcina protiv „svinjskog gripa“ kao pomoćnica tadašnjeg ministra zdravlja, dakle, kao vršilac javne funkcije, u vezi sa poslovima koje je na toj funkciji obavljala. Prema tome, stepen tolerancije, koji je tužilja morala da pokaže u okolnostima u kojima je njeno ime dovedeno u vezu sa izvršenjem krivičnih dela, a koja su direktno ili indirektno bila povezana sa državnim organom u kome je ona bila funkcioner, svakako je morao biti veći nego da je u pitanju bilo objavljivanje informacija iz njenog privatnog života. Međutim, Ustavni sud polazi od toga da je tužilja, na televiziji čiji su osnivač i glavni i odgovorni urednik podnosioci ustavne žalbe, neposredno označena kao jedan od izvršilaca krivičnog dela zlupotrebe službenog položaja kod nabavke vakcina, ali da se, zbog pritiska koji je Specijalno tužilaštvo izvršilo na MUP, od njenog krivičnog gonjenja odustalo. Ustavni sud se kod ocene ispunjenosti prvog uslova za dozvoljenost predmetnog ograničenja, već izjasnio da su podnosioci ustavne žalbe, kako su to i parnični sudovi konstatovali, bili u obavezi da pre objavljivanja spornih informacija, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njihovu istinitost i potpunost, imajući u vidu da sadržina službene beleške od 13. septembra 2011. godine nije za to bila dovoljna. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da su parnični sudovi, u cilju uspostavljanja pravične ravnoteže između suprotstavljenih prava podnosilaca ustavne žalbe i tužilje, cenili sve okolnosti konkretnog slučaja i dali jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda tužilje. Kako do objavljivanja spornih informacija protiv tužilje nije podneta krivična prijava, a iz činjeničnog stanja proizlazi da to nije učinjeno ni u nekom kasnijem periodu, Ustavni sud nalazi da je tužilja postupcima podnosilaca ustavne žalbe mogla u javnosti da bude doživljena kao izvršilac nekog krivičnog dela u aferi oko nabavke vakcina, bez obzira na to što krivični postupak protiv nje nije vođen.

Pored navedenog, Ustavni sud je ocenio i da visina pravnosnažno dosuđene naknade štete, na čiju isplatu je obavezan podnosilac ustavne žalbe R. „B .“, kao i obaveza objavljivanja presude za podnosioca ustavne žalbe V. M, predstavljaju pravičnu meru ograničenja slobode novinarskog izražavanja i srazmerna je svrsi ograničenja u konkretnom slučaju.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je predmetno ograničenje slobode izražavanja bilo neophodno radi zaštite prava i ugleda drugog lica, iz kog razloga su bez osnova tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1720/14 od 5. juna 2014. godine i Višeg suda u Beogradu P3. 69/12 od 23. oktobra 2013. godine učinjena povreda slobode izražavanja iz člana 46. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o slobodi izražavanja i odgovornosti medija

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti