Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne presude protiv preduzeća u restrukturiranju. Država je odgovorna za obaveze takvih preduzeća. Utvrđeno je pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u visini potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. R . iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. R . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Užicu Gž1. 19/20 od 20. maja 2020. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. R . iz Užica je , 2. jula 2020. godine, preko punomoćnika G . B, advokata iz Užica, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Užicu Gž1. 19/20 od 20. maja 2020. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i jednaku zaštitu prava i prava na rad, iz člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u predmetnom parničnom postupku podneo tužbu protiv tuženog poslodavca, radi poništaja aneksa ugovora o radu koji su zaključile parnične stranke, pa da je drugostepeni sud doneo osporeno rešenje kojim je pravnosnažno odbacio njegovu tužbu, pogrešno nalazeći da se pobijanim aneksom ne vređaju prava iz radnog odnosa i da podnosilac nema pravni interes za podnošenje tužbe. Ističe da je Apelacioni sud u Kragujevcu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke, izražavajući potpuno oprečan pravni stav prema kome tužioci imaju pravni interes za pobijanje aneksa ugovora o radu, uprkos tome što je pobijani aneks po svojoj sadržini identičan prethodno zaključenim aneksima navedenog ugovora. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ovu žalbu, te da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac I. R, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Osnovnom sudu u Užicu tužbu protiv tuženog A.D. „S.“ Beograd, radi poništaja aneksa ugovora o radu koji su zaključile parnične stranke.

Osnovni sud u Užicu je 27. novembra 2019. godine doneo rešenje P1. 534/18, kojim je odbacio tužbu i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je u dokaznom postupku utvrđeno da aneksom ugovora o radu, čiji se poništaj traži, ništa nije izmenjeno u odnosu na prethodni aneks, niti je pobijanim aneksom tužilac raspoređen ili premešten na drugo radno mesto, već i dalje radi na istom radnom mestu na kome je radio i pre zaključenja spornog aneksa; da stoga pravo tužioca zasnovano na zaključenju spornog aneksa nije ugroženo niti povređeno; da tužilac po pobijanom aneksu prima istu zaradu, tako da ni po tom osnovu nije došlo do bilo kakve povrede ili ugrožavanja njegovog prava iz radnog odnosa; da je jedini razlog ponude upućene tužiocu za zaključenje aneksa donošenje Pravilnika tuženog o organizaciji i sistematizaciji poslova što u suštini predstavlja formalnost o kojoj je tužilac, u smislu člana 172. Zakona o radu, inače obavešten u toj ponudi, tako da eventualno usvajanje tužbenog zahteva za tužioca praktično ne bi imalo nikakav značaj; da je sud imao u vidu da je u sličnim parnicama doneto veći broj odluka u kojima se Viši sud izjasnio (Gž. 36/19, Gž. 38/19..), pa bi drugačije postupanje dovelo u pitanje i načelo pravne sigurnosti i jednakog postupanja, o čemu sud takođe mora voditi računa.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Užicu je osporenim rešenjem Gž1. 19/20 od 20. maja 2020. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je tuženi tužiocu, kao zaposlenom, dostavio obaveštenje o ponudi za zaključenje Aneksa ugovora o radu od 23. januara i 31. januara 2018. godine, iz razloga što je donošenjem Pravilnika tuženog o organizaciji i sistematizaciji poslova, koji se primenjuje počev od 25. decembra 2017. godine, nastala potreba da se sa istim organizuje proces rada i ponudi predmetni aneks; da je ovim aneksom tužilac raspoređen na isto radno mesto mašinovođe, na kojem je i do tada radio, sa istom visinom zarade; da je tužilac zadržao isti obim prava iz radnog odnosa kakav je imao pre zaključenja pobijanog aneksa, pa je prvostepeni sud pravilno ocenio da tužilac nema pravni interes za vođenje ove parnice, jer usvajanjem tužbenog zahteva za njega ne bi postojala nikakva pravna korist; bez uticaja su žalbeni navodi da je prvostepeni sud morao meritorno odlučivati o tužbenom zahtevu, budući da se u uvodu spornog aneksa tuženi poslodavac pozvao na Kolektivni ugovor za Železnice Srbije, koji je prestao da važi 1. februara 2018. godine; da je u vreme zaključenje spornog aneksa ovaj kolektivni ugovor još uvek bio na snazi, s obzirom da je isti stupio na snagu 25. marta 2015. godine, a prestao da važi 24. marta 2018. godine; da na ishod postupka nemaju uticaja žalbeni navodi da je predmetni aneks ugovora o radu po svojoj sadržini identičan prethodno zaključenom aneksu ugovora o radu.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su presudama Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 164/19 od 9. aprila 2019. godine, Gž1. 118/19 od 17. oktobra 2019. godine i Gž1. 1149/19 od 24. oktobra 2019. godine potvrđene prvostepene presude kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i poništeni kao nezakoniti aneksi ugovora o radu. Drugostepeni sud je tim predmetima ocenio da su pobijani aneksi ugovora o radu po svojoj sadržini isti sa prethodno zaključenim aneksima iz čega sledi da nije postojala stvarna potreba tuženog poslodavca za zaključenjem istih, pa da tužioci imaju pravni interes da u sudskom postupku osporavaju zakonitost predmetnih aneksa ugovora o radu i da traže da se isti uklone iz pravnog poretka, ako dokažu da su ti akti nezakoniti.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, pa da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, a da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu ( član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su sudovi poslednje instance u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom doneli različite presude u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva za poništaj aneksa ugovora o radu i time doveli podnosioca u neravnopravan položaj u odnosu na druge tužioce čiji je tužbeni zahtev usvojen.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Užicu u osporenom rešenju Gž1. 19/20 od 20. maja 2020. godine ocenio da podnosilac ustavne žalbe nema pravni interes da pobija zakonitost aneksa ugovora o radu koji je po svojoj sadržini identičan prethodno zaključenom aneksu ugovora o radu koji je zaključio da tuženim poslodavcem, zbog čega se pobijanim aneksom ne ugrožavaju i ne povređuju prava iz radnog odnosa. U gotovo istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Apelacioni sud u Kragujevcu je u presudama Gž1. 164/19 od 9. aprila 2019. godine, Gž1. 118/19 od 17. oktobra 2019. godine i Gž1. 1149/19 od 24. oktobra 2019. godine zauzeo potpuno oprečan pravni stav, prema kome tuženi poslodavac nije imao realnu potrebu za zaključenjem aneksa ugovora o radu sa zaposlenima iz člana 171. Zakona o radu iz 2005. godine, pa da tužioci imaju pravni interes za uklanjanjem tih pojedinačnih akata iz pravnog poretka, bez obzira na identičnu sadržinu pobijanih aneksa sa prethodnim aneksima koji su tužioci zaključili. Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Užicu u konkretnom slučaju doneo drugačiju odluku u predmetima sa bitno istim činjeničnim i pravnim stanjem i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj u odnosu na druge tužioce, čiji je tužbeni zahtev za poništaj aneksa ugovora o radu pravnosnažno usvojen. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, predstavka broj 39005/04, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, predstavka broj 30658/05, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da je sud poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Viši sud u Užicu proizvoljno primenio merodavno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da podnosilac nema pravni interes da traži ispitivanje zakonitosti aneksa ugovora o radu koji je zaključio sa tuženim poslodavcem.

Ispitujući da li je postupajući drugostepeni sud proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je pre svega konstatovao da je odredbama člana 195. stav 1. Zakona o radu iz 2005. godine omogućena sudska zaštita zaposlenim protiv pojedinačnih akata kojima se odlučuje o njihovim pravima i obavezama iz radnog odnosa, odnosno protiv radnji poslodavaca koje imaju pravne reperkusije na radni odnos zaposlenih. Ustavni sud napominje da je materijalno - pravna pretpostavka za podnošenje tužbe radi ocene zakonitosti rešenja poslodavca postojanje pravnog interesa zaposlenog za pobijanje tog akta. U tom smislu, zaposleni mogu tražiti sudsku zaštitu protiv rešenja poslodavca kojim se isključivo ugrožavaju i povređuju njihova prava iz radnog odnosa. Dakle, predmet pobijanja tužbe zaposlenog mogu biti pojedinačni akti koji imaju uticaj na njegov radnopravni status u materijalnom, organizacionom ili nekom drugom smislu. Ustavni sud ukazuje da se tužba kojom se u radnom sporu traži poništaj pojedinačnog akta smatra tzv. preobražajnom tužbom koja ima konstitutivni karakter, jer se njenim usvajanjem menja dotadašnji položaj i pravni odnos ugovornih strana u radnom odnosu na taj način što se uklanja iz pravnog poretka nezakoniti akt poslodavca . Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da se usvajanjem tužbe za poništaj aneksa ugovora o radu radni odnos zaposlenog praktično vraća u pređašnje stanje, odnosno u pravni režim koji je bio na snazi pre zaključenja spornog aneksa. Kod preobražajne tužbe se pravni interes tužioca za podnošenje tužbe po pravilu podrazumeva, što ne znači da poslodavac kao suprotna strana u parničnom postupku u kome dominira načelo kontradiktornosti isti ne može oboriti, u zavisnosti od pojedinačnih okolnosti i argumenata u konkretnom slučaju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je pobijani aneks ugovora o radu po svojoj sadržini bio identičan prethodno zaključenom aneksu ugovora o radu koji su zaključili podnosilac ustavne žalbe i tuženi, kao i da podnosilac sam potvrđuje u ustavnoj žalbi da se njegov radnopravni status prema pobijanom aneksu uopšte nije promenio, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Užicu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnosilac nema pravni interes sa pobijanje takvog aneksa ugovora o radu i da udovoljavanje njegovom tužbenom zahtevu apsolutno ne bi imalo bilo kakav pravni značaj. Činjenica da su redovni sudovi odbacili tužbu podnosioca ustavne žalbe umesto da su doneli presudu o odbijanju tužbe, po oceni Ustavnog suda, ne dovodi u pitanje pravičnost ovog radnog spora po podnosioca i nije od uticaja na odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari. Stoga je Ustavni sud zaključio da su očigledno neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno njegovo pravo iz člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo, Ustavni sud ukazuje na to da upravo osporeno rešenje Višeg suda u Užicu Gž1. 19/20 od 20. maja 2020. godine predstavlja dokaz da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravno sredstvo (žalbu) o kome je odlučio nadležni drugostepeni sud, pri čemu Sud i ovoga puta naglašava da odredba člana 36. stav 2. Ustava ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu ako za to nije bilo pravnog osnova.

Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na rad izvodi iz povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je osporenim rešenjem povređeno njegovo pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 60. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

Konačno, u vezi sa navodom o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe nije pružio bilo kakve dokaze da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se moglo odlučivati o povredi navedenog ustavnog načela, koje je uvek akcesorne prirode.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Budući da se osporeno drugostepeno rešenje zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, Sud je , u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, jedini mogući vid zadovoljenja za podnosioca zbog konstatovane povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Iz istih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti