Odluka Ustavnog suda o vršenju roditeljskog prava nad detetom sa posebnim potrebama

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu majke protiv odluke o poveravanju deteta sa posebnim potrebama ocu. Sud je utvrdio da su redovni sudovi postupili u najboljem interesu deteta, temeljeći odluku na sveobuhvatnim dokazima o ograničenim roditeljskim kapacitetima majke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Msiroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. R . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. R . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4275/18 od 23. novembra 2018. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. R . iz Beograda je , 19. juna 2019. godine , preko punomoćnika S. M , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4275/18 od 23. novembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , prava deteta iz člana 64. Ustava, prava i dužnosti roditelja iz člana 65. Ustava i posebne zaštite porodice, majke, samohranog roditelja i deteta iz člana 66. st. 1. i 3. Ustava .

Povredu označenih ustavnih prava podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže sledećim tvrdnjama: da je Vrhovni kasacioni sud, kao i nižestepeni sudovi pre njega , odabirom dokaza na njenu štetu, tačnije selektivnom ocenom dokaza, izveo proizvoljne činjenične zaključke koji su doveli do proizvoljne primene materijalnog prava na njenu štetu ; da s e Vrhovni kasacioni sud , kao i nižestepeni sudovi pre njega, više rukovodio neuspešnom saradnjom između nje i Centra za socijalni rad, nego interesima i potrebama maloletnog bolesnog lica; da odluku o vršenju roditeljskog prava sudovi nisu mogli da zasnuju na mišljenju komisije veštaka od 30. septembra 2017. godine, iz razloga što nijedan od članova komisije nije na spisku stalnih sudskih veštaka ; da su sudovi prihvatili mišljenje komisije veštaka koje je u potpunoj suprotnosti sa ranijim izveštajima dvojice član ova komisije; da je dečiji psihijatar, koji je bio i član komisije veštaka, prethodno konstatovao da maloletni sin stranaka može vrlo jasno da izrazi svoje potrebe i stavove , što se odnosi i na to s kim želi da živi, dok je dečji psiholog , takođe član komisije veštaka, u svom izveštaju naveo da se na pitanje s kim želi da živi maloletni sin stranaka izjasnio da je to majka, a ne otac; da je dečiji psiholog saslušan i kao svedok u dokaznom postupku, te je u pismenoj dopuni svog svedočenja naveo da je dete vezano za majku i da mu je potrebna celodnevna nega koju mu majka pruža, iz kog razloga nisu ispunjeni uslovi za promenu starateljstva ; da su i pored takvih ocena i konstatacija, sudovi stali na stanovište da mišljenje deteta u konkretnom slučaju ne može biti presudno za odluku o vršenju roditeljskog prava, na koji način je maloletno dete onemogućeno da uživa prava iz člana 64. Ustava, shodno svom uzrastu i duševnoj zrelosti, a i povređeno je njegovo pravo na posebnu zaštitu iz člana 66. st. 1. i 3. Ustava kao deteta koje je omet eno u razvoju, dok su njoj povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava, jer joj je roditeljsko pravo ograničeno u suprotnosti sa interesima i izjašnjenjem maloletnog deteta.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu , uz odlaganje njenog izvršenj a, kao i da podnositeljki ustavne žalbe dosudi troškove za sastav ustavne žalbe.

Podneskom od 25. oktobra 2019. godine, podnositeljka ustavne žalbe je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku u kome je osporeni akt donet, a koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodio u predmetu P2. 558/16. Predlož ila je da se kao način pravičnog zadov oljenja zbog povrede navedenog ustavnog prava odredi primerena naknada u iznosu od 2.000 evra po godini trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustvni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 2. 558/16 i utvrdio sledeće činjenice i okol nosti od značaja za odlučivanje:

P. R . iz Beograda je 8. septembra 2010. godine, u svojstvu tužioca, podneo tužbu protiv tužene J . R, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi razvoda braka koji su zaključili 7. oktobra 2001. godine u Beogradu, te do nošenja odluke o vršenju roditeljskog prava nad njihovim maloletnim sinom koji je rođen 13. novembra 2005. godine, održavanju ličnih odnosa između maloletnog deteta i roditelja sa kojim ono ne živi i doprinosu u izdržavanju deteta .

Tužena je 20. septembra 2011. godine podnela protivtužbu sa istim zahtevima kao u tužbi, s tom razlikom što je predložila da se roditeljsko pravo nad maloletnim detetom poveri njoj, a da tužilac-protivtuženi sa njim održava lične odnose, kao i da se obaveže da doprinosi njegovom izdržavanju.

Postupci po tužbi i protivtužbi su spojeni radi jedinstvenog postupanja.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 8737/10 od 25. maja 2015. godine razveden je brak između parničnih stranaka. Samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnim detetom je povereno tužiocu-protivtuženom, uz uređenje ličnih odnosa između deteta i tužene-protivtužilje na način da se njihovi susreti odvijaju u Savetovalištu za brak i porodicu. Tužena-protivtužilja je delimično lišena roditeljskog prava nad maloletnim detetom, i to u pogledu čuvanja, podizanja, vaspitanja, obrazovanja i zastupanja. Obavezana je da doprinosi u izdržavanju maloletnog deteta. Protivtužbeni zahtevi za vršenje roditeljskog prava, uređenje ličnih odnosa i davanje doprinosa u izdržavanju odbijeni su kao neosnovani. Vršenje roditeljskog prava i održavanje ličnih odnosa su privremeno uređeni do okončanja spora izdavanjem privremenih mera, a takođe, privremenom merom je tužena -protivtužilja obavezana na predaju deteta tužiocu-protivtuženom. Obaveza predaje deteta je sadržana i u dopunskoj presudi od 9. novembra 2015. godine.

Postupajući po žalbama tužene-protivtužilje, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž2. 800/15 od 14. januara 2016. godine, ispravljeno rešenjem istog suda od 8. marta 2016. godine, kojim je prvostepenu presudu i dopunsku presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak. Odluka o razvodu braka nije pobijana žalbom.

U obrazloženju ukidajućeg drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su parnične stranke zaključile brak 7. oktobra 2001. godine; da iz braka imaju sina S. R, rođenog 13. novembra 2005. godine, koji je dete sa posebnim potrebama; da je dete po prestanku zajednice života roditelja nastavilo da živi sa majkom i babom po majci, u stanu koji je u vlasništvu babe; da tužena -protivtužilja nije u stalnom radnom odnosu, već radi honorarno na organizaciji kulturnih događaja; da mesečno ost varuje prihode od oko 200 evra; da je tužilac-protivtuženi zaposlen i zarađuje mesečno između 36.000 i 41.000 dinara, a živi u stanu površine 55 – 60 m2, sa van bračnom suprugom koja nije zaposlena i njeno dvoje punoletne dece; da je u periodu od oktobra 2010. do marta 2011. godine uspeo da obnovi kontakt sa maloletnim detetom, a nakon toga, kada je tužena-protivtužilja doživela saobraćajnu nesreću, svaki kontakt je prekinut; da je majka tužene-protivtužilje u svom svedočenju navela da je maloletno dete žrtva nasilja od strane majke, kako fizičkog, tako i psihičkog; da je veštačenjem obavljenim preko komisije veštaka, sa čijim mišljenjem se saglasio i Gradski centar za socijalni rad – Odeljenje Palilula, utvrđeno da je u najboljem interesu maloletnog deteta, a s obzirom na njegov uzrast, pol, emocionalne i razvojne potrebe, da se poveri na samostalno vaspitanje i staranje ocu ; da majka spada u kategoriju emocionalno nestabilnih ličnosti, sa isključivim shvatanjima kada je u pitanju interes njenog deteta; da se dete razvija pod njenim dominantnim uticajem, što se pokazuje kao neadekvatno za njegov pravilan razvoj, posebno imajući u vidu njegovo zdravstveno stanje, kao i činjenicu da majka ne shvata značaj i ulogu oca u životu dečaka i potpuno ga isključuje, a pri tom ga ne socijalizuje na adekvatan način; da dete nema pravilan dnevni i noćni ritam, vaspitno je zapušteno, nesocijalizovano i u većini slučajeva komunicira sa majkom; da dete još uvek nije krenulo u školu, a majka ne pokušava da osposobi dete da samostalno funkcioniše u zadovoljavanju svakodnevnih potreba koje mu zdravstveno stanje dozvoljava, kao što su kupanje, obavljanje fiziolških potreba, samostalno obedovanje, već ga u potpunosti čini zavisnim od sebe da bi mogla da ga kontroliše; da je odnos između tužene-protivtužilje i njene majke narušen zbog različitih shvatanja o načinu vaspitanja maloletnog deteta, pa takvo okruženje negativno utiče na dete; da je tužilac stabilnija osoba i na adekvatniji način može prepoznati i zadovoljiti razvojne potrebe deteta i organizovati njegovo vreme i obaveze; da uprkos značajnom proteku vremena i odsustvu kontakta, dete je u konverzaciji sa ocem radosno; da kada je majka jednom prilikom omogućila kontakt, dete se obradovalo i provelo je sadržajno vreme sa ocem; da je otac visoko motivisan da se maloletno dete poveri njemu, u čemu ima punu podršku vanbračne supruge i njene porodice, kao i majke tužene -protivtužilje; da je tužilac-protivtuženi zrela i uravnotežena ličnost, koja će na odgovarajući način zadovoljiti dečakove emocionalne i razvojne potrebe bolje od majke, koja zbog svojih rigidnih stavova ne može na adekvatan način da odgovori svim potrebama deteta; da polazeći od tako utvrđenog činjenog stanja, prvostepeni sud je, primenom odredaba čl. 77, 82, 270. i 272. Porodičnog zakona, vršenje roditeljskog prava poverio ocu, majku delimično lišio roditeljskog prava i uredio način održavanja ličnih odnosa između majke i deteta, dok je sve protivtužbene zahteve odbio u celini.

U obrazloženju iste presude je dalje navedeno: da se činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda za sada ne može prihvatiti kao pravilan; da su elementi za procenu najboljeg interesa deteta, u smislu člana 6. i člana 266. stav 1. Porodičnog zakona i člana 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta, pravni standard i cene se prema okolnostima svakog konkretnog slučaja; da jedan od elemenata za procenu najboljeg interesa deteta jeste i procena rizika predaje deteta i njegovog izmeštanja iz jedne životne sredine u drugu, što je u konkretnom slučaju izostalo; da je maloletno dete parničnih stranaka dete sa posebnim potrebama, koje boluje od nespecifikovanog pervazivnog razvojnog poremećaja; da u njegovom lečenju učestvuju psiholog, neuropsihijatar i defektolog; da je, prema nalazu i mišljenju diplomiranog psihologa sa Univerzitetske dečije klinike V. Č, kod koga se maloletno dete leči i jedanput nedeljno dolazi na tretman, dete sklono nepredviđenim i burnim reakcijama, a ukoliko mu nisu zadovoljene potrebe ispoljava nisku toleranciju na frustracije, izrazito je vezan o za majku i teže prihvata promenu sredine i ustaljenih navika, odstupa u razvoju u odnosu na vršnjake, teško održava pažnju, skl ono je ekcesima i ima povremene intenziv ne napade besa; da po mišljenju ordinirajućeg psihologa, zbog specifičnog zdravstve nog stanja deteta i njegove vezanosti za majku, kao i zbog činjenice da nije duže vreme viđalo oca, vi đanje sa njim bi trebalo da se odvija u poznatom prostoru, odnosno prostoru na koji je dete naviklo, uz pra ćenje reakcij a deteta; da iz stanja u spisima predmeta dalje proizlazi da dete koristi samo proste rečenice, da govori o sebi u trećem licu, da gestovima pokazuje ono što hoće, da se vezuje za predmete i ako mu se odmah ne daju dolazi do burne reakcije; da svaka promena mesta, okoline, rasporeda stvari i nova lica kod njega izazivaju burnu reakciju i frustraciju, tako da ni članovi komisije veštaka nisu mogli tokom veštačenja da ga smire; da dete pokazuje agresivnost i otežano komunicira sa drugim ljudima; da stoji činjenica da majka dete nije upisala u školu, ali s obzirom na karakteristike ličnosti maloletnog deteta, za sada se ne može prihvatiti zaključak da bi se ono brzo i uspešno adaptiralo na postojeći školski sistem i promenu životne sredine; da prvostepeni sud, takođe, nije imao u vidu da otac radi po smenama i da je više dana odsutan iz kuće, zbog čega bi dete bilo povereno njegovoj vanbračnoj supruzi i njenoj punoletnoj deci; da iz napred izloženog sledi da su osnovani žalbeni navodi tužene da je element za procenu najboljeg interesa deteta, a naročito njegove potrebe za zdravstvenom zaštitom, socijalizacijom, obrazovanjem, mogućnostima za uključivanje u širu zajednicu i promenu životne sredine, bilo nužno utvrditi veštačenjem preko komisije veštaka, koju će činiti dečiji psihijatar, defektolog i psiholog , a koji su inače uključeni u lečenje maloletnog deteta; da jedan od osnovnih ciljeva člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda jeste da se stvore uslovi da se porodični odnosi ne prekidaju; da se u situaciji kao što je ova interesi roditelja ne smeju stavljati iznad interesa maloletnog deteta, a sud je, saglasno čl anu 6. i članu 226. stav 1. Porodičnog zakona i članu 3. Konvencije o pravima deteta, dužan da maloletnom detetu sa posebnim potrebama pruži najveći mogući stepen zaštite i sigurnosti njegove ličnosti; da će u ponovnom postupku prvostepeni sud otkloniti učinjenu povredu postupka i primenom istražnog načela iz člana 205. Porodičnog zakona dopuniti dokazni postupak veštačenjem, preko komisije veštaka koju će činiti dečiji psiholog, dečiji neuropsihijatar i defektolog, kod kojih se maloletno dete već nalazi na lečenju; da pošto raspravi sva sporna pitanja i utvrdi elemente za procenu najboljeg interesa deteta, te izvrši procenu rizika izmeštanja deteta sa posebnim potrebama iz jedne životne sredine u drugu, prvostepeni sud će doneti pravilnu odluku.

Prvi osnovni sud u Beogradu je u ponovnom postupku doneo presudu P2. 558/16 od 1. novembra 2017. godine, kojom je s amostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnim detetom povereno tužiocu-protivtuženom, uz uređenje ličnih odnosa između deteta i tužene-protivtužilje po predloženom modelu . Tužena -protivtužilja je obavezana da doprinosi u izdržavanju maloletnog deteta, kao i da maloletno dete odmah preda tužiocu-protivtuženom. Odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena-protivtužilja delimično liš i roditeljskog prava nad maloletnim detetom . Tužilac-protivtuženi je obavezan da za period od 23. septembra 2011. do 1. novembra 2017. godine isplati doprinos u izdržavanju maloletnog deteta u visini 30% svojih redovnih mesečnih primanja. Protivtužbeni zahtevi za vršenje roditeljskog prava i uređenje ličnih odnosa odbijeni su kao neosnovani . Vršenje roditeljskog prava i održavanje ličnih odnosa je privremeno uređeno do okončanja spora izdavanjem privremenih mera, a takođe, privremenom merom je tužena -protivtužilja obavezana na hitnu predaju deteta tužiocu – protivtuženom.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž2. 25/18 od 24. januara 2018. godine, kojom je žalbe odbio kao neosnovane, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena.

Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužene-protivtužilje odbio kao neosnovanu osporenom presudom Rev. 4275/18 od 23. novembra 2018. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da prema nalazu i mišljenju komisije veštaka od 14. aprila 2014. godine, tužena-protivtužilja spada u kategoriju emocionalno nestabilnih ličnosti, sa isključivim shvatanjima i ponašanjima kada je u pitanju interes njenog deteta, ne dopušta kontakt između deteta i oca, dete nije upisala u školu i njeni roditeljski kapaciteti su ograničeni i umanjuju njenu roditeljsku podobnost; da je tužilac-protivtuženi normalno strukturisana ličnost i motivisan je za brigu o detetu; da je neophodno da se u odgajanju deteta uključi otac u što većoj meri, da se nastavi terapija deteta u zdravs tvenoj isntituciji i majka uputi na terapiju, radi korekcije neadekvatnih roditeljskih stavova; da je predloženo da dete nastavi da živi sa majkom, te da ukoliko majka u narednih šest meseci ne bude sarađivala u sprovođenju modela viđenja oca sa detetom, treba pokrenuti postupak za njeno lišenje roditeljskog prava; da je rešenjem Gradskog centra za socijalni rad od 3. novembra 2014. godine određen korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava tužene-protivtužilje i ona je upozorena na neophodnost kontakta deteta sa ocem, upisa deteta u odgovarajuću školu, regulisanja njegove zdravstvene zaštite i overe zdrav stvene knjižice, a stranke su upućene u savetovalište za brak i porodicu; da iz dopunskog nalaza i mišljenja komisije veštaka od 17. novembra 2014. godine proizlazi da se za vreme i posle veštačenja otac i dete nisu viđali, da majka nije upisala dete u školu, da nije započela terapiju, da je isključiva u pogledu brige o detetu, smatrajući da je samo ona sposobna, a što predstavlja zapostavljanje interesa deteta, usled čega je komisija veštaka zaključila da je osnovan predlog za njeno delimično lišenje roditeljskog prava; da je Gradski centar za socijalni rad – Odeljenje P. predložio da se malol etno dete poveri ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, a radnici tog organa su 8. maja 2015. godine obavili terensku posetu zbog sumnje na fizičko zlostavljanje i zanemarivanje koje tužena-protivtužilja vrši nad maloletnim detetom; da je tom prilikom majka tužene-protivtužilje potvrdila da je ona prijavila nasilje prema detetu i da je tužena -protivtužilja verbalno agresivna i prema njoj i prema detetu, pri čemu je dete tokom razgovora potvrdilo da ga majka povremeno tuče; da je pravnosnažnom krivičnom presudom tužena-protivtužilja osuđena za krivično delo nasilje u porodici, koje je izvršila prema svojoj majci; da je u nastavku postupka utvrđeno da je dete završilo četvrti razred osnovne škole, sa povremenim pauzama u školovanju, jer je tužena-protivtužilja više puta pokušavala da promeni školu dečaka; da je nalazom i mišljenjem komisije veštaka od 30. septembra 2017. godine, u čijem sastavu su bili dečiji psihijatar, psiholog i defektolog, ocenjeno je da je neophodno i vrlo poželjno da se oba roditelja aktivno brinu o detetu i da uprkos svim poteškoćama primećenim kod majke, a vezano za odnose sa ocem, školovanjem i lečenjem dečaka, sud treba da predloži roditeljima sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava nad detetom, te da dete jednako vreme provodi kod svakog roditelja, uz nadgledanje roditelja od strane Centra za socijalni rad, a ukoliko to nije podobno ili majka ne pristane na predlog, predloženo je da se dečak poveri ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava; da je eventualno narušenje mentalnog stanja deteta i funkcionisanja obično privremenog karaktera i trebalo bi da prolazi u periodu navikavanja od oko šest meseci; da ne bi trebalo da takva promena ostavi trajne posledice , a i nosi značajno manji rizik po dalji razvoj od toga da dete nastavi da živi kao i da sada, tj. ne socijalizuje se, nije u kontaktu sa ocem i nije psihički dovoljno zbrinuto; da ukoliko majka i dalje ne bude sarađivala sa ocem, Centrom za socijalni rad, zdravstvenim ustanovama i školom, predloženo je pokretanje postupka za lišenje roditeljskog prava; da je ocenjeno kao neophodno da dečak na mesečnom nivou ima kontakte sa dečijim psihijatrom, da se nastavi psihološki savetodavni rad, da se uputi na interresornu komisiju i da se upiše u školu; da je predložen model čestog kontakta deteta sa majkom, imajući u vidu činjenicu da se dete naviklo na život sa majkom.

U obrazloženju revizijske presude je dalje navedeno: da navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani; da prema utvrđenim okolnostima konkretnog slučaja, tužena-protivtužilja, zbog svojih kontinuiranih rigidnih stavova, ne može na adekvatan način da odgovori potrebama deteta; da je tužilac -protivtuženi normalno strukturisana ličnost, uravnotežena i pozitivno motivisana za staranje o dečaku, te se smatra da će zadovoljiti njegove emocionalne i razvojne potrebe; da je nižestepenim presudama, u nepobijanom delu, isključeno zanemarivanje i zlostavljanje deteta od strane tužene -protivtužilje, pa je odbijen tužbeni zahtev za lišenje roditeljskog prava, ali njena nesaradljivost sa institucijama, istrajavanje u negativnom ponašanju i pored pokušaja savetodavnog rada i određenog stručnog nadzora organa starateljstva, potpuno isključivanje oca iz života deteta onemogućavanjem viđenja, izolacija deteta i druge utvrđene okolnosti, upućuju da je samostalno vršenje roditeljskog prava od strane oca u najboljem interesu deteta, iako se radi o dečaku sa posebnim potrebama i dijagnozom autizma, koji je u dosadašnjem periodu bio upućen samo na staranje majke; da se komisija veštaka istovremeno izjasnila i o negativnim posledicama promene životnih uslova deteta, porodičnoj situaciji oca i specifičnostima posla koji obavlja, tako da se uz česte kontakte i saradnju tužene-protivtužilje i organa starateljstva, separacioni period i prilagođavanje deteta na drugu sredinu očekivano može sprovesti pozitivno; da se revizijom neosnovano ukazuje na spornu mogućnost proširenja modela ličnih odnosa deteta sa majkom, usled ozbiljno i trajno poremećenih odnosa stranaka, jer je tužena-protivtužilja, kao roditelj kod kojeg se dete nalazilo u prethodnom periodu, sprečavala lične odnose deteta sa ocem, dok se na strani tužioca-protivtuženog nisu pokazali znaci nerazumevanja i nesaradnje, već je naprotiv iskazana značajna spremnost za dalju saradnju sa institucijama i motivisanost za roditeljstvo; da je tužilac-protivtuženi prihvatio i mogućnost zajedničkog vršenja roditeljskog prava, za razliku od tužene-protivtužilje; da se stoga opravdano očekuje njegovo postupanje po preporukama komisije veštaka, organa starateljstva i nalozima suda; da nije osnovano isticanje u reviziji da su nižestepeni sudovi protivno Porodičnom zakonu i Konvenciji o pravima deteta odlučili mimo želje i mišljenja deteta, koje je jasno izrazilo svoju potrebu i stav da želi da živi sa majkom; da prema odredbama člana 65. Porodičnog zakona, dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja i takvom mišljenju deteta se mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta ; da iz nalaza komisije veštaka od 30. septembra 2017. godine proizlazi da maloletno dete stranaka ne pokazuje separacioni strah kada se odvoji od majke i da iako ističe da želi da živi samo sa majkom, nije sposobno da samo izrazi svoju volju sa kim bi žele lo da živi i zašto, te da li je to dobro za njega; da stoga mišljenje deteta u ovom slučaju ne može biti presudno za odluku o vršenju roditeljskog prava, već najbolji interes deteta, koji je pobijanom odlukom pravilno utvrđen ocenom svih okolnosti konkretnog slučaja; da nije od značaja ni ukazivanje na ranije datu izjavu dr V. Č, aktivno uključenog u lečenje deteta, jer je reč o psihologu koji je kao član komisije veštaka učestvovao u izradi nalaza i mišljenja od 30. septembra 2017. godine, na kome je pobijana presuda zasnovana i koje je on potpisao bez primedbi; da ukazivanje revizijom na afirmativna mišljenja eminentnih stručnjaka iz oblasti kulture i obrazovanja o posvećenosti tužene-protivtužilje kao majke, ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude; da nije sporno da je pozitivan svaki napor tužene-protivtužilje uložen u obrazovanje sina i njegovo uključivanje u kulturne događaje; da se, međutim, radi o parcijalnim i površnim utiscima, dok je za procenu najboljeg interesa deteta neophodno sveobuhvatno ispitivanje i sagledavanje svih okolnosti vezanih za podobnost i ponašanje roditelja, stanje deteta i procena stručnjaka; da je pravilno, uz učešće organa starateljstva i komisije veštaka, utvrđena ograničenost roditeljskog kapaciteta tužene-protivtužilje i istrajavanje u neprihvatljivom modelu ponašanja na štetu deteta, koje je pravilno vrednovano pobijanom odlukom; da je tuženoj-protivtužilji u toku parnice preporukama organa starateljstva, korektivnim nadzorom i privremenim merama, omogućena korekcija ponašanja i zadražavanje samostalnog vršenja roditeljskog prava, a mišljenjem komisije veštaka otvorena i mogućnost zajedničkog vršenja roditeljskog prava, koju tužena-protivtužilja nije prihvatila; da je stoga, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, istrajavanjem na isključenju drugog roditelja iz života sina i nesaradnjom sa institucijama, nepostupanjem po odlukama suda o privremenim merama i potpunom zabranom komunikacije oca sa sinom, kompromitovana roditeljska sposobnost tužene-protivtužilje, usled čega je, suprotno navodima revizije, najbolji interes deteta ostvaren pobijanom odlukom, poveravanjem samostalnog vršenja roditeljskog prava ocu, uz učestalo odvijanje ličnih odnosa majke sa detetom, određeno prema mišljenju komisije veštaka.

Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužene-protivtužilje dostavljena 20. maja 2019. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti (član 64. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom, dok se posebna zaštita pruža deci o kojoj se roditelji ne staraju i deci koja su ometena u psihičkom ili fizičkom razvoju (član 66. st . 1. i 3. ).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) propisano je: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja i da se mišljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta (član 65. st. 1 . i 3.) da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1.); da je, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, sud dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima (član 270.); da ako roditelji nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava ili sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem donosi sud (član 277. stav 2.).

Odredbama člana 3. Konvencije o pravima deteta („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori“, br. 4/96 i 2/97) propisano je: da su u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (stav 1.); da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava roditelja iz člana 65. Ustava svodi na tvrdnju da je Vrhovni kasacioni sud, kao i nižestepeni sud ovi pre njega , selektivnom ocenom dokaza izve o proizvoljne činjenične zaključke , koji su doveli do proizvoljne primene materijalnog prava na njenu štetu. Takođe, sudovi se, po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, prilikom donošenja odluke o samostalnom vršenju roditeljskog prava, nisu rukovodili najboljim interesom maloletnog deteta koje boluje od nespecifikovanog pervazivnog razvojnog poremećaja, poznatijeg kao autizam .

S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da je pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Ustavni sud dalje konstatuje da Ustav, Konvencija o pravima deteta i Porodični zakon predviđaju da u svim aktivnostima koje se tiču deteta, pa tako i u sudskom postupku, postoji obaveza zaštite najboljeg interesa deteta. Drugim rečima, roditeljsko pravo i način vršenja roditeljskog prava su uvek uslovljen i zaštitom najboljeg interesa deteta, pa je tako prilikom odlučivanja o načinu vršenja roditeljskog prava i dužnosti sud dužan da se rukovodi upravo najboljim interesom deteta, poštujući prirodu i specifičnosti ovog postupka, kao i njegova posebna pravila.

Iz odredbe člana 65. stav 2. Ustava proizlazi da je poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta pretežnije u odnosu na roditeljsko pravo i način vršenja roditeljskog prava. Poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta zavisi od različitih okolnosti svakog konkretnog slučaja, a ponajviše od godina deteta, nivoa razvoja deteta, prisustva ili odsustva roditelja u životu deteta, iskustava koje je dete imalo, formiranog i iskazanog mišljenja deteta, kao i ocene i mišljenja nadležnih organa o tome kako se u svakom konkretnom slučaju postiže i ostvaruje, odnosno štiti najbolji interes deteta (videti Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud je, uvidom u obrazloženje osporen e revizijske presude, utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud odgovori o na sva o dlučna pitanja koja se odnose na samostalno vršenje roditeljskog prava, te dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za zauzet stav, nastojeći da zaštit i najbolji interes maloletnog deteta, a uz uvažavanje svih relevantnih okolnosti konkretnog slučaja, pre svega, da je reč o detetu obolelom od autizma, koje od rođenja živi sa majkom , ovde podnositeljkom ustavne žalbe, a za koje promena životne sredine , tj. prelazak kod oca, predstavlja manji rizik za dalji razvoj u odnosu na dotadašnji živ ot, kao i da takva promena neće ostaviti trajne posledice , posebno imajući u vidu način na koji je pravnosnažnom presudom uređeno održavanje ličnih odnosa između deteta i majke (intenzivno i učestalo).

Ustavni sud konstatuje da su sudovi, nasuprot tvrdnjama podnositeljke ustavne žalbe, izuzetnu pažnju posvetili činjenici da maloletno dete stranaka boluje od autizma . To naročito do lazi do izražaja u prvom žalbenom postupku, kada je Apelacioni sud u Beogradu, i pored jasno iznetog stava prvostepenog suda, utemeljenog na mišljenju komisije veštaka, sa kojim se tada saglasio i nadležni organ starateljstva, da je u najboljem interesu maloletnog deteta da se poveri na samostalno vaspitanje i staranje ocu, jer majka spada u kategoriju emocionalno nestabilnih ličnosti, sa isključivim shvatanjima kada je u pitanju interes njenog deteta i da se dete razvija pod njenim dominantnim uticajem, što se pokazuje kao neadekvatno za njegov pravilan razvoj, ipak ukinuo pobijanu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak . Apelacioni sud u Beogradu je u ukidajućem rešenju konstatovao da se procena najboljeg interesa deteta , u okolnostima konkretnog slučaja, može izvršiti samo ako se promena životne sredine deteta i priroda njegove bolesti posmatraju u sadejstvu, pa je, pozivajući se na istražno načelo u porodičnim sporovima, prvostepenom sudu eksplicitno naložio da odredi veštačenje preko komisije veštaka, čiji će članovi biti lekar i specijalist e uključeni u proces lečenja deteta. Prvostepeni sud je, i pored činjenice da lekari koji učestvuju u lečenju maloletnog deteta nisu bili upisani u registar sudskih veštaka, formirao komisiju veštaka sačinjenu od tih lica – dečijeg psihijatra, dečijeg psihologa i defektologa. Zato je bez osnova ukazivanje podnositeljke ustavne žalbe da sudovi odluku o vršenju roditeljskog prava nisu mogli da zasnuju na mišljenju lekara koji nisu upisani u registar sudskih veštaka, jer i pored toga što je to u suprotnosti sa odredbom člana 264. stav 2. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka U S, 74/13 – Odluka U S, 55/14, 87/18 i 18/20) , takva povreda pravila postupka, po shvatanju Suda, ne može biti izdignuta na nivo povrede nekog Ustavom zajemčenog prava , upravo iz razloga što je sud napravio izuzetak u cilju postizanja najboljeg interesa maloletnog deteta koje ima ozbiljn e zdravstven e smetnj e. Analizirajući stanje stvari kroz prizmu detetove bolesti, navedena komisija veštaka se posebno izjasnila o uticaju okolnosti da dete od rođenja živ i sa majkom, a da sa ocem jedan značajan vremenski period nije imalo nikakav kontakt , kao i o eventualn im posledic ama promen e životne sredine dete ta. Komisija je , i pored ranije utvrđenih činjenica koje su ozbiljno dovele u pitanje roditeljske kompetencije podnositeljke ustavne žalbe, kao prioritetno rešenje predložila zajedničko vršenje roditeljskog prava, ali kako se podnositeljka ustavne žalbe sa tim nije saglasila, uvažen je predlog komisije da se samostalno vršenje roditeljskog prava poveri ocu, a da se održavanje ličnih odnosa između nje i deteta uredi tako da njeno prisustvo u životu deteta bude učestalo i intenzivno , upravo zbog toga što je dete od rođenja živelo sa njom, a i kako bi se izbegle eventualne posledice promene životne sredine dete ta. S tim u vezi, Ustavni sud zaključuje da je u datoj činjeničnoj situaciji, a uz ocenu svih dokaza, doneta odluka o vršenju roditeljskog prava usklađena sa potrebama i u najboljem interes u maloletnog deteta parničnih stranaka .

Ustavni sud je posebno cenio navod podnositeljke ustavne žalbe da je kod ocene relevantnosti mišljenja maloletnog deteta o tome sa kojim roditeljem želi da živi, moralo biti uzeto u obzir ono što su dvojica lekara, članova komisije veštaka, prethodno konstatovala u svojim izveštajima (u okviru procesa lečenja maloletnog deteta), a što se bitno razlikuje od mišljenja koje su izneli kao članovi komisije veštaka , ali nalazi da je u tom delu ustavnopravno prihvatljiva konstatacija Vrhovnog kasacionog suda , koja se odnosi samo na jednog od njih – dečijeg psihologa, ali jednako važi i za drugog člana komisije – dečijeg neuropsihijatra, da je kao član komisije veštaka učestvovao u izradi nalaza i mišljenja od 30. septembra 2017. godine i da je isto potpisao bez primedbi.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava roditelja iz člana 65. Ustava , pa je ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt odbio kao neosnovanu, primenom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

U vezi navoda o povredi prava deteta iz člana 64. i posebne zaštite deteta iz člana 66. st. 1. i 3. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se na povredu označenih prava može pozvati samo dete koje smatra da su mu ta prava povređena, odnosno, roditelj kao zakonski zastupnik deteta, a ne u svoje ime . Stoga Ustavni sud nije posebno razmatrao tvrdnje o povredi navedenih ustavnih prava.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud podseća da se blagovremenost podneska u kojem se ističe novi zahtev vezuje za datum predaje tog podneska. Imajući u vidu da je osporena revizijska presuda punomoćniku podnositeljke ustavn e žalb e dostavljena 20. maja 2019. godine, dok je podnesak u kome se prvi put ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku podnet 25. oktobra 2019. godine, to je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je podneta po isteku roka iz člana 84. stav 1. istog z akona, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković , s.r.

Odluka Ustavnog suda o vršenju roditeljskog prava nad detetom sa posebnim potrebama

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti