Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno protumačio raniju odluku Ustavnog suda, pogrešno zaključivši da je za nadgradnju potrebna saglasnost svih stanara. Presuda Apelacionog suda se poništava i vraća na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. J. iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. J . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 370/11 od 30. maja 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 370/11 od 30. maja 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 189/10 od 9. marta 2010. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. J. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 189/10 .

O b r a z l o ž e nj e

1. R. J. iz Loznice podneo je, 1. avgusta 2012. godine, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 189/10 od 9. marta 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 370/11 od 30. maja 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su donete osporene presude.

Podnosilac ustavne žalbe je u osporenom parničnom postupku, koji je prethodio ustavnosudskom, imao svojstvo tuženog-protivtužioca, a predmet parničnog postupka je bilo utvrđenje ništavosti, tj. punovažnosti ugovora o nadgradnji stambene zgrade. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je Apelacioni sud u Beogradu svoju presudu kojom je ugovore o nadgradnji oglasio ništavim zasnovao na Odluci Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine, kojom je utvrđeno da deo člana 18. stav 1. Zakona o održavanju stambenih zgrada nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima i pored činjenice da su se stranke, prilikom zaključenja spornih ugovora, držale propisa koji su bili važeći u to vreme, na koji način je „ozbiljno narušio načelo pravne sigurnosti, a stečena prava mu ukinuo“.

Takođe, podnosilac ističe da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer se u konkretnom slučaju radilo o predmetu u kojem je tužba podneta 25. novembra 2005. godine, a spor je „pravnosnažno okončan 30. maja 2012. godine, kao i da je sudovima trebalo šest i po godina da spor reše“. Podnosilac navodi da se u konkretnom slučaju radilo o parnici koja nije bila složena, a da bi on, da nije bilo odugovlačenja parničnih sudova, sada bio u sasvim drugačijoj situaciji, polazeći od toga da bi predmet bio rešen znatno pre donošenja Odluke Ustavnog suda.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povrede Ustavom zajemečnih prava i da mu dosudi „primerenu novčanu nadoknadu“ u iznosu od 20.000,00 evra.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe , priložene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 189/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Stambena zgrada iz Loznice u ul. G. 9 i S.D , vlasnik stana na poslednjem spratu u toj zgradi, podneli su 25. novembra 2005. g odine Opštinskom sudu u Loznici tužbu radi utvrđenja ništavosti ugovora protiv Radeta Janjića, ovde podnosioca ustavne žalbe. U tužbi je navedeno da je osnovni ugovor sa tuženim zaključen 13. maja 2005. godine, kao i da je aneks tog ugovora od 13. juna 2005. godine sa tu ženim zaključila tadašnja predsednica skupštine stanara, bez odobrenja i dopunske saglasnosti ostalih stanara. U tužbi je takođe istaknuto i da je ugovor zaključen sa Skupštinom zgrade, a ne Stambenom zgradom, koja jedina ima svojstvo pravnog lica , što navedeni ugovor čini ništavim. Spornim ugovorima je, između ostalog, bilo dogovoreno da tuženi deo ravnog krova zgrade pretvori u stambeni prostor , na kojem nakon izgradnje stiče vlasništvo i može se uknjižiti u zemljišnim knjigama, a zauzvrat je u obavezi da sprovede sanaciju ravnog krova i hidroizolaciju istog.

Tuženi je u odgovoru na tužbu od 15. decembra 2005. godine osporio tužbeni zahtev i predložio da se parnični postupak, koji se vodi po njegovoj tužbi od 1. decembra 2005. godine pred istim sudom, u parnici P. 1916/06, spoji sa parnicom u kojoj je on tuženi. Na ročištu održanom 13. marta 2006. godine, sud je spojio parnice, a tuženi izjavio da je pribavio saglasnost 23 stanara da se izvrši ispravka ugovora i da se nastavi sa nadgradnjom (dana 5. aprila 2006. godine zaključen je aneks osnovnog ugovora od 13. maja 2005. godine i aneksa ugovora od 13. juna 2005. godine , te je kao druga ugovorna strana jasno označena Stambena zgrada u Loznici u ul. G. 9) .

U toku postupka pred prvostepenim sudom, tužilac prvog reda Stambena zgrada je 19. maja 2006. godine povukla tužbu podnetu 25. novembra 2005. godine , sa obrazloženjem da je većina vlasnika stanova u stambenoj zgradi saglasna da se nastavi sa radovima na ravnom krovu zgrade, kao i da je interes većine vlasnika stanova da se radovi završe u što kraćem roku.

Tužilac drugog reda S.D. je podneskom od 26. maja 2006. godine tražio da mu se prizna svojstvo glavnog umešača u parnici P. 1916/05, polazeći od toga da su on i Stambena zgrada nužni suparničari .

Tuženi R. J. je 13. juna 2006. godine podneo protivtužbu, sa zahtevom da se utvrdi da su sva tri sporna ugovora punovažna.

Stambena zgrada je 7. novembra 2006. godine u svemu priznala tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca R. J . i osporila tužbeni zahtev tužioca -protivtuženog S .D.

Opštinski sud u Loznici je do donošenja (prve) prvostepene presude P. 1884/05 od 14. novembra 2006. godine, dakle u periodu od nepunih godinu dana, zakazao osam ročišta, od kojih je sedam ročišta i održao, dok jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Opštinski sud u Loznici je 14. novembra 2006. godine doneo (prvu) prvostepenu presudu P. 1884/05 , kojom je : u stavu prvom izreke utvrdio da su ništava sva tri ugovora; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev R . J . da se ugovori oglase punovažnim; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev R . J . protiv Stambene zgrade da se ugovori koje su zaključili oglase punovažnim; u stavu četvrtom izreke odbio tužbeni zahtev R . J . da mu Stambena zgrada na ime nakn ade štete isplati iznos od 12.000,00 evra; u stavu petom izreke konstatovao da je Stambena zgrada povukla tužbu u odnosu na R. J ; u stavu šestom izreke reš io o troškovima postupka. Suština obrazloženja prvostepene presude zasniva se na tome da su predmetni ugovori ništavi, jer u ugovoru ne postoji druga ugovorna strana.

Odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca, Okružni sud u Šapcu je 29. novembra 2007. godine doneo presudu Gž. 231/07, kojom je žalbu odbio i potvrdio prvostepenu presudu .

Odlučujući o reviziji tuženog-protivtužioca, Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje Rev. 1168/08 od 3. decembra 2008. godine, kojim je ukinuo drugostepenu i prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno su đenje. U obrazloženju revizijskog rešenja je, između ostalog, navedeno da i pored toga što se u konkretnom slučaju za pretvaranje ravnog krova u stambeni, odnosno sanaciju ravnog krova i hidroizolaciju, izjasnilo više od polovine vlasnika stanova od ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade , u smislu člana 18. Zako na o održavanju stambenih zgrada, te da okolnost što je u ugovoru navedeno da ugovor zaključuje Skupština zgrade umesto Stambene zgrade pred stavlja tehničku grešku koja je otklonjena zaključenjem aneksa ugovora od 5. aprila 2006. godine, a koji sa osnovnim ugovorom čini jednu celinu, pa nije bilo mesta utvrđivanju ništavosti ugovora i aneksa ugovora, da je u konkretnom slučaju suština problema to što u postupku, koji je prethodio revizijskom , nije utvrđeno da li je tužiocu S .D. ili nekom članu njegovog domaćinstva uskraćeno ili povređeno kakvo pravo ili narušen pravni interes zasnovan na zakonu, t j. da li su se stekli uslovi za valjano pobijanje odluke i utvrđenje ništavosti ugovora iz čl . 20. i 21. Zakona o odr žavanju stambenih zgrada.

Do donošenja druge, ovde osporene, prvostepene presude, sud je zakazao 14 ročišta, od kojih je održano 12, a na kojima su saslušane parnične stranke i izveden dokaz građevinskim veštačenjem. Dva ročišta nisu održana, zbog štrajka advokata i zbog bolesti tuženog-protivtužioca.

Osnovni sud u Loznici je doneo osporenu presudu P. 189/10 od 9. m arta 2010. g odine, kojom je: u stavu prvom izreke utvrdio da je ništav ugovor o međusobnim pravima i obavezama zaključen između Stambene zgrade i tuženog R. J . Ov. broj 2572/05 od 13. maja 2005. godine, aneks tog ugovora Ov. broj 3223/05 od 13. juna 2005. godine i aneks ugovora Ov. broj 2125/06 od 5. aprila 2006. godine, što su tuženi i Stambena zgrada dužni priznati i trpeti; u stavu drugom izreke odbio protivtužbeni zahtev protivtužioca R. J . kojim je traž io da se utvrdi da su ugovori navedeni u stavu prvom izreke punovažni; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužioca R . J . podnet protiv Stambene zgrade kojim je traž io da se utvrdi da su punovažni navedeni ugovori; u stavu četvrtom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca R . J . kojim je tražio da se Stambena zgrada obaveže da mu na ime naknade štete isplati iznos od 12.000,00 evra; u stavu petom izreke konstat ovao da je Stambena zgrada iz Loznice povukla tužbu; u stavu šestom izreke rešio o troškovima postupka.

U obrazloženju osporene prvostepene presude, između ostalog, navedeno je : da je Stambena zgrada, kao pravno lice, prilikom sklapanja ugovora bilo koje vrste dužna da vodi računa o svakom stanaru i o svim stambenim jedinicama i ugovore sklapa tako što neće oštetiti nekog od stanara ili vlasnika stambene jedinice; da je sud veštačenjem utvrdio da bi izgradnjom stambene jedinice u režiji tuže nog-protivtužioca, tužilac-protivtuženi bio onemogućen u korišćenju i redovnom i vanrednom održavanju svoje stambene jedinice, iz čega proizlazi da bi svakako pretrpeo štetu i da bi mu bil a uskraćena i povređena prava u smislu čl. 20. i 21. Z akona o održavanju stambenih zgrada; da je, prema nalaženju suda, cilj tuženog-protivtužioca bio da nakon sklopljenih ugovora što pre izvede radove i pre svega, ostvari svoj interes, pri tom zanemarujući interes tužioca; da bez obzira što iz prilo žene tehničko-urbanističke dokumentacije proizlazi da je tuženi-protivtužilac dobio sve potrebne dozvole za izvođenje radova na stambenoj zgradi, sud smatra da ugovor i anekse ugovora treba poništiti, jer su isti sklopljeni mimo dobrih običaja, a na šta upućuje i član 103. s tav 1. Z akona o obligacionim odnosima, jer bi se njihovom realizacijom povredilo, odnosno uskratilo pravo tužioca-protivtuženog, kao stanara i vlasnika stambene jedice, a što je, imajući u vidu načelo pravičnosti, nedopustivo; da ako se ima u vidu i kvadratura zgrade, odnosno lica koja su potpisala saglasnost za izvođenje radova, da se dobija površina koja je manja od polovine ukupne kvadrature zgrade, što vodi zaključku da tuženi-protivtužilac ni u smislu člana 18. stav 1. Zakona o održavanju stambenih zgrada nije imao potrebnu saglasnost.

Apelacioni sud u Beogradu je 9. juna 2010. godine doneo rešenje Gž. 12395/10, kojim je Osnovnom sudu u Loznici vratio predmet P. 189/10 radi otklanjanja nepravilnosti u uvodu presude u pogledu označenja Stambene zgrade kao tužene i radi dostavljanja prvostepene presud e tuženoj Stambenoj zgradi .

Osnovni sud u Loznici je doneo rešenje P. 189/10 od 24. juna 2010. godine kojim je izvršio navedenu ispravku, a 27. novembra 2010. godine je doneo rešenje P. 189/10 kojim je postavio zakonskog zastupnika za prijem pism ena Stambenoj zgradi iz Loznice, jer i pored toga što je postupak u ovom predmetu okončan 9. marta 2010. godine, utvrđeno je da se zakonskom zastupniku Stambene zgrade presuda nije mogla uručiti.

Postupajući po žalbi tuženog-protivtužioca od 6. aprila 2010. godine, Apelacioni sud u Beogradu je 30. maja 2012. godine doneo osporenu presudu Gž. 370/11 kojom je: u stavu prvom izreke odbio žalbu tuženog-protivtužioca R. J . i potvrdio prvost epenu presudu P. 189/10 od 9. marta 2010. godine, koja je ispravljena rešenjem P. 189/10 od 24. juna 2010. godine u prvom, drugom, trećem i četvrtom stavu izreke; u stavu drugom izreke ukinuo odluku o troškovima i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je : da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, te da i po nalaženju drugostepenog suda sporni ugovori nisu punovažni pravni poslovi; da je Odlukom Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine utvrđeno da odredba člana 18. stav 1. Zakona o održavanju stambenih zgrada, u delu koja glasi „ saglasnošću vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade“, nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima; da je članom 58. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da ovakav zakon prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“; da se shodno članu 60. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ovakvi zakoni ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja Odluke U stavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni; da, u konkretnom slučaju , spor nije pravnosnažno rešen do dana objavljivanja navedene Odluke; da se odluke o pitanjima koja se odnose na promenu namene zajedničkih delova zgrade sada mogu donositi pod uslovom da svi etažni vlasnici imaju pravo jednakog odlučivanja o načinu korišćenja tih delova zgrade, tj. da se takva odluka mora doneti saglasnošću svih vlasnika posebnih delova zgrade, jer oni zajednički upravljaju i raspolažu tim delovima ; da odluka kojom je tuženom-protivtužiocu R. J . dato pravo nadziđivanja, nije doneta saglasnošću svih etažnih vlasnika, zbog čega i zaključeni ugovori nisu punovažni i ne proizvode pravno dejstvo .

Osnovni sud u Loznici je 28. juna 2012. godine doneo rešenje P. 189/10 kojim je obavezao tuženog-protivtužioca R . J . da tužiocu -protivtuženom S .D. naknad i troškov e parničnog postupka u iznosu od 219.450,00 dinara , dok je za iznos preko dosuđenog zahtev odbio.

Postupajući po žalbi tužioca, Viši sud u Šapcu je 19. februara 2013. godine doneo rešenje Gž. 728/12 kojim je ukinuo rešenje Osnovnog suda u Loznici P. 189/10 od 28. juna 2012. godine u odbijajućem delu izreke i predmet u ovom delu vratio prvostepenom sudu n a ponovni postupak i odlučivanje.

Osnovni sud u Loznici je 14. marta 2013. godine doneo rešenje P. 189/10 kojim je obavezao tuženog-protivtužioca R. J . da tužiocu-protivtuženom S.D. naknad i troškov e parničnog postupka u iznos u od još 20.600,00 dinara, dok je u preostalom delu zahtev odbio.

Postupajući po nalogu Višeg suda u Šapcu iz rešenja Gž. 412/12 od 24. maja 2013. godine, donetog po žalbi tužioca-protivtuženog, Osnovni sud u Loznici je doneo rešenje P. 189/10 od 5. juna 2013. godine o ispravci rešenja istog suda P. 189/10 od 14. marta 2013. godine u pogledu iznosa dosuđenih troškova .

Odlučujući o žalbi tužioca-protivtuženog, Viši sud u Šapcu je rešenjem Gž. 626/13 od 15. jula 2013. godine potvrdio rešenje Osnovnog suda u Loznici P. 189/10 od 14. marta 2013. godine, ispravljeno rešenjem istog suda P. 189/10 od 5. juna 2013. godine i odbi o zahtev tužioca-protivtuženog S.D. za naknadu troškova žalbenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi o odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom č lana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ( „Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), propisano je da je ništav ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku dr ugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Zakonom o održavanju stambenih zgrada ( „Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 46/98, 1/01 i 101/05), koji je važio u vreme zaključenja spornih ugovora, bilo je propisano: da skupština zgrade saglasnošću vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade mo že doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova odnosno krovne konstrukcije kojom se, saglasno propisima o planiranju i uređenju prostora i izg radnji objekta, može izgraditi, odnosno adaptirati novi stan (član 18. stav 1.) ; da lice koje smatra da mu je odlukom skupštine zgrade povređeno neko pravo ili pravni interes na zakonu zasnovan, može tu odluku pobijati pred nadležnim sudom (član 20.); da skupština zgrade može doneti odluku da se zajedničke prostorije pretvore u st an ili poslovni prostor, ako su za to ispunjeni uslovi po propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata (član 21. stav 1.).

Zakonom o održavanju stambenih zgrada ( „Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 46/98, 1/01, 101/05, 27/11 – Odluka US i 88/11), izmenjenim Odlukom Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine, propisano je: da skupština zgrade većinom od ukupnog broja članova mo že doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova odnosno krovne konstrukcije kojom se, saglasno propisima o planiranju i uređenju prostora i izg radnji objekta, može izgraditi, odnosno adaptirati novi stan (član 18. s tav 1 .): da lice koje smatra da mu je odlukom skupštine zgrade povređeno neko pravo ili pravni interes na zakonu zasnovan, može tu odluku pobijati pred nadležnim sudom (član 20.); da skupština zgrade može doneti odluku da se zajedničke prostorije pretvore u st an ili poslovni prostor, ako su za to ispunjeni uslovi po propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata (član 21. stav 1.)

Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), propisano je: da kad Ustavni sud utvrdi da zakon, atatut autonmomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, drugi opšti akt ili kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorom, taj zakon, statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, drugi opšti akt ili kolektivni ugovor prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 58. stav 1.); da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni (član 60. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/11 – Odluka US), koji se primenjivao na konkretan slučaj, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i s a što manje troškova (član 10 .).

5. Ustavni sud podseća da je Odlukom IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine utvrdio da odredbe člana 18. stav 1 , u delu koji glasi „saglasnošću vlasnika i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade“, člana 21. stav 3. i člana 22. stav 2. Zakona o održavanju stambenih zgrada ( „Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 46/98 i 1/01), nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Ustavni sud je u ovoj Odluci ocenio da su osporene odredbe Zakona o održavanju stambenih zgrada pružile mogućnost za proizvoljno i nepravedno lišenje svojine pojedinih etažnih vlasnika na zajedničkim delovima zgrade, te da osporenim odredbama nije obezbeđena jednakost, ravnopravnost i pravna sigurnost svih etažnih vlasnika u mirnom uživanju svojine na zajedničkim delovima zgrade, jer se omogućava licima koja imaju više od polovine ukupne površine posebnih delova zgrade da liše ostale etažne vlasnike njihove imovine u sopstvenu korist ili u korist trećih lica. Shodno navedenom, u Odluci Suda je istaknuto da se odluke o pitanjima koja se odnose na promenu namene zajedničke nedeljive svojine mogu donositi pod uslovom da svi etažni vlasnici imaju pravo jednakog odlučivanja o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade. Međutim, Ustavni sud napominje da ovakav pravni stav ne podrazumeva da se odluke o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade mogu doneti pod uslovom postojanja saglasnosti svih etažnih vlasnika.

U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da u prilog ovakvog zaključka govori i činjenica da je Sud, Rešenjem IUz-729/2011 od 3. jula 2014. godine, odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 1. do 3. Zakona o dopunama Zakona o održavanju stambenih zgrada ( „Službeni glasnik RS“, broj 88/11), a koji je donet nakon objavljivanja Odluke IU-95/2006 u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i kojim je predviđeno da se većinom od ukupnog broja članova skupštine zgrade donose odluke o izvođenju radova na sanaciji krova, pretvaranju zajedničkih prostorija u stan ili poslovni prostor i pripajanju zajedničke prostorije susednom stanu ili poslovnoj prostoriji. Ustavni sud je, baveći se pitanjem saglasnosti novih zakonskih rešenja sa njegovim ocenama i stavovima iznetim u Odluci IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine, našao da „pravo jednakog odlučivanja etažnih vlasnika o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade“ znači da glas svakog pojedinog etažnog vlasnika ima jednaku vrednost nezavisno od površine stana koji ovo lice poseduje ili nekog drugog kriterijuma, a ne i da se ovakve odluke mogu doneti isključivo jednoglasno, odnosno saglasnošću svih etažnih vlasnika.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi navedenog prava obrazlaže time da je Apelacioni sud u Beogradu sporne ugovore o nadgradnji oglasio ništavim zasnivajući svoju odluku na navedenoj Odluci Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine. Iz navedenog proizlazi da se podnosilac, u suštini, žali na to da su sudovi, donoseći osporene presude, proizvoljno primenili materijalno pravo.

Ustavni sud najpre konstatuje da je prvostepeni sud svoju odluku prevashodno zasnovao na činjenici da bi izvođenjem radova od strane podnosioca ustavne žalbe tužilac bio onemogućen u redovnom i vanrednom korišćenju i održavanju svoje stambene jedinice, da je cilj podnosioca ustavne žalbe bio da nakon što je sklopio predmetne ugovore što pre izvede radove i ostvari svoj interes, zanemarujući interes tužioca, zbog čega bi tužilac svakako pretrpeo štetu . Polazeći od navedenog, Osnovni sud u Loznici je ocenio da predmetne ugovore treba oglasiti ništavim, jer su sklopljeni mimo dobrih običaja, shodno članu 103. s tav 1. Z akona o obligacionim odnosima, te da bi se realizacijom predmetnih ugovora povredilo, odnosno uskratilo pravo tužioca, kao stanara i vlasnika jedne stambene jedinice, što je nedopustivo imajući u vidu načelo pravičnosti. Takođe, prvostepeni sud je našao i da stanari koji su potpisali saglasnost za izvođenje radova predstavljaju manjinu kada se sabere kvadratura njihovih stanova, zbog čega podnosilac, ni u smislu člana 18. Zakona o održavanju stambenih zgrada, nije imao potrebnu saglasnost.

Apelacioni sud u Beogradu je prihvatio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku i našao da sporni ugovori nisu punovažni pravni poslovi, ali je za svoju odluku dao drugačiju argumentaciju od prvostepenog suda. Ocena Apelacionog suda u Beogradu se zasnivala na tome da je Ustavni sud, Odlukom IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine, utvrdio da odredba člana 18. stav 1, u delu koji glasi „saglasnošću vlasnika i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade“, nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima, a da se odluke o pitanjima koja se odnose na promenu namene zajedničkih delova zgrade sada mogu donositi samo pod uslovom da saglasnost daju svi etažni vlasnici. Drugostepeni sud je u osporenoj presudi ocenio da kako odluka, kojom je podnosiocu ustavne žalbe dato pravo nadziđivanja , nije doneta saglasnošću svih etažnih vlasnika, to zaključeni ugovori nisu punovažni i ne proizvode pravno dejstvo .

Ustavni sud nalazi da stanovište izraženo u osporenoj drugostepenoj presud i predstavlja očigledan propust Apelacionog suda u Beogradu u tumačenju navedene Odluke Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine, jer, kako je već istaknuto, pravo jednakog odlučivanja etažnih vlasnika o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade znači da glas svakog pojedinog etažnog vlasnika ima jednaku vrednost, nezavisno od površine stana koji ovo lice poseduje ili nekog drugog kriterijuma, a ne da je za odluku o pitanjima koja se odnose na promenu namene zajedničkih delova zgrade potrebna saglasnost svih vlasnika posebnih delova zgrade.

Ustavni sud je, ne prejudicirajući ishod parničnog postupka (videti presudu u predmetu Motion Pictures Guarantors Ltd protiv Srbije, kao i mutatis mutandis, Garcia Ruiz protiv Španije, broj predstavke 30544/96, stav 28), našao da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj drugostepenoj presudi proizvoljno protumačio merodavno materijalno pravo kada je Odluku Ustavnog suda ocenio tako što je našao da je za promenu namene zajedničkih delova zgrade potrebna saglasnost svih vlasnika posebnih delova zgrade. To je imalo za posledicu da navodi žalbe podnosioca zapravo nisu ni ocenjeni niti je razmatrana pravilnost prvostepene presude sa aspekta činjenične i pravne argumentacije koja je u njoj izneta.

Ustavni sud stoga nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, pa je, na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 370/11 od 30. maja 2012. godine i određivanjem da u ponovnom postupku nadležni sud donese novu odluku o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 189/10 od 9. marta 2010. godine, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 25. novembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Loznici, a da je pravnosnažno okončan 15. jula 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao sedam godina i osam meseci, što samo po sebi može ukazati da se postupak nije vodio u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u tom postupku.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je konstatovao da je u toku parničnog postupka, računajući i ponovni postupak, zakazano 22 ročišta, od kojih svega tri nisu održana (jedno zbog štrajka advokata, drugo zbog bolesti tuženog-protivtužioca, a treće zbog bolesti postupajućeg sudije). Takođe, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo značajnih perioda neaktivnosti suda, da je prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta, te je ocenio da nije bilo konkretnih postupanja od strane suda koja su doprinela dužem trajanju postupka i koja se mogu staviti na teret sudu. Ispoljenu nameru suda da efikasno sprovede postupak Ustavni sud ne nalazi samo u broju zakazanih ročišta, već i u činjenici da je sud u slučajevima kada je ročište bilo odloženo zbog nedolaska neke od stranaka ili sprečenosti postupajućeg sudije, naredno ročište zakazivao već za isti mesec. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu i činjenicu da je predmet vraćan na ponovni postupak, tj. da je Vrhovni sud Srbije ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu, ali je zaključio da u konkretnom slučaju ukidanje presuda i vraćanje na ponovni postupak nije u značajnoj meri uticalo na sveukupno trajanje postupka, posebno ako se ima u vidu da je postupak do ukidanja vođen u tri stepena i sveukupno trajao tri godine, a da je nakon ukidanja u još dva stepena, trajao tri i po godine. Ustavni sud ističe da je o tužbenom-protivtužbenom zahtevu pravnosnažno odlučeno nakon šest i po godina, dok je u narednih godinu dana rešavano o troškovima postupka.

Ustavni sud takođe konstatuje da broj stranaka, spajanje parnica, te rešavanj e o tužbenom i protivtužbenom zahtevu ukazuje na složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su se raspravljala pred sudom.

Dakle, imajući u vidu, sa jedne strane, složenost predmeta spora, a sa druge strane ponašanje suda koje se ne može okarakterisati kao pasivno i nedelotvorno, Ustavni sud je, bez obzira na dužinu postupka, ocenio da se ne mogu kao osnovani prihvatiti navodi podnosioca da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 3. izreke .

9. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti