Odluka Ustavnog suda o pravu vojnih penzionera na vanredno usklađivanje penzija

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Višeg suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sud je arbitrerno protumačio da vojni penzioneri nemaju pravo na vanredno usklađivanje penzija od 1. januara 2008. godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 1238/17 od 21. marta 2019. godine i utvrđuje da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 3 6. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Beograda je podneo Ustavnom sudu, 19. juna 2019. godine , ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 1238/17 od 21. marta 2019. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je drugostepeni sud u osporenoj presudi, kojom je preinačena prvostepena presud a, pravnosnažno odbio njegov tužbeni zahtev pogrešno prime njujući materijalno pravo kada je našao da je zastarelo potraživanje podnosioca za isplatu razlike naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika u određenom periodu, sa obrazloženjem da se radi o povremenim potraživanjima koja zastarevaju u roku od tri godine; da su drugi sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajali tužbene zahteve drugih lica ocenjujući da se radi o potraživanjima nagrada i naknada za obavljanje dužnosti sudija porotnika koja zastarevaju u roku od deset godina, a da se ne radi o povremenim potraživanjima koja zastarevaju u roku od tri godine . Ovim podnosilac ukazuje na „nedoslednost“ sudova pri odlučivanju šta je osnov potraživanja, kada potraživanja dospevaju, pa u vezi s tim i koji su rokovi zastarevanja , a u vezi sa „novoformiranim“ stavom drugostepenih sudova o vrsti potraživanja i roku zastarelosti . Takođe, na „nedoslednost pri odlučivanju“ podnosilac ukazuje i u ovoj, konkretnoj parnici podnosioca, iz razloga što je prvostepena presuda bila u njegovu korist, ali iako je po ukidanju te presude, ponovo doneta usvajajuća presuda, ipak mu je tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen preinačenjem prvostepene presud e.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava, da poništi osporenu presudu kao i da mu utvrdi pravo na naknadu materijalne štete na ime troškova parničnog postupka koji je okončan osporenom presudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 1238/17 od 21. marta 2019. godine, između ostalog, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26950/16 od 2 1. novembra 201 6. godine, te odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, a kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu, na ime razlike između isplaćene i naknade koja mu pripada za obavljanje dužnosti sudije porotnika na osnovu odredaba čl. 6. i 8. Odluke o naknadama i nagradama sudijama porotnicima, u periodu od 1. septembra 2007. godine do 31. jula 2010. godine isplati opredeljene novčane iznose, kao i da uplati pripadajuće manje uplaćene doprinose za taj period Republičkom fondu PIO. Ovakvu odluku Viši sud u Beogradu je doneo nakon što je preinačio prvostepenu i odbio tužbeni zahtev tužioca, ocenivši da nije pravilno cenjen prigovor zastarelosti koji je tužena istakla, te imajući u vidu prirodu konkretnog potraživanja, kao i činjenicu da je tužilac tužbu podneo 29. septembra 2016. godine i odredbu člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj povremena potraživanja zastarevaju u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog davanja.

Ustavni sud je izvršio uvid u dostavljenu presud u Okružnog suda u Požarevcu Gž. 473/09 od 27. marta 20 09. godine, te presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8063/13 od 2 3. januara 2015. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 9462/14 od 1 0. septembra 201 5. godine, kao dokaz različitog postupanja sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama, a i u kojima je u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji zauzet sasvim suprotan stav, prema kome potraživanje naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika dospeva odmah, a ne u određenim vremenskim razmacima, te da takvo potraživanje zastareva u opštem roku zastarelosti od deset godina, u smislu odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

U navedenim dostavljenim odlukama pravnosnažno su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca i sudovi su tužiocima, koji su u okviru posmatranog perioda obavljali dužnost sudije porotnika, usvojili tužbene zahteve i obavezali tuženu Republiku Srbiju da im, na ime potraživane razlike naknade koja im je isplaćena za obavljanje dužnosti i one koja im pripada na osnovu odredaba čl. 6. i 8. Odluke o naknadama i nagradama sudijama porotnicima, isplati opredeljene novčane iznose. Iz obrazloženja navedenih drugostepenih odluka proizlazi da su parnični sudovi cenili prigovor zastarelosti koji je tužena istakla, ali da su našli da je on neosnovan, budući da konkretna potraživanja nisu povremena, te se ocena osnovanosti ovog prigovora ne može vršiti primenom odredbe člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, već člana 371. Zakona, a u tim uporednim slučajevima nije protekao rok od deset godina od nastanka potraživanja do podnošenja tužbe sudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, te da isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja (član 372.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava , Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu razlike naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika i time doveli podnosioca u neravnopravan položaj u odnosu na druge tužioce čiji su tužbeni zahtevi usvojeni.

Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi, u slučaju podnosioca, ocenio da potraživanje naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika ima karakter povremenog potraživanja iz člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, koje dospeva na mesečnoj bazi i koje zastareva u roku od tri godine.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), jedan od osnovnih aspekata vladavine prava poštovanje načela pravne sigurnosti koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 1238/17 od 21. marta 2019. godine doneo drugačiju odluku u predmetu sa istim činjeničnim i pravnim stanjem i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj u odnosu na druge sudije porotnike, čiji su tužbeni zahtevi za isplatu razlike naknade i nagrade pravnosnažno usvojeni. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude ESLjP u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije , broj predstavke 39005/04, odluka od 20. maja 2008. godine, stav 41. i Beian protiv Rumunije , broj predstavke 30658/05, odluka od 6. decembra 2007. godine, st. 34-40.), te da je sama činjenica da je sud poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je konstatovao da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, dok su u dostavljenim presudama, u parnicama vođenim po tužbama lica koja su takođe bila sudije porotnici, sa istim tužbenim zahtevima, istaknutim prema istom tuženom, pravnosnažno usvojeni tužbeni zahtevi tih tužilaca. Budući da je, prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i tužioci u navedenim slučajevima, to je podnosilac, odbijanjem njegovog tužbenog zahteva, doveden u bitno različit položaj od onoga u kojem su bili tužioci čiji su istovrsni tužbeni zahtevi usvojeni. Ustavni sud smatra da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu i navode ustavne žalbe o „nedoslednosti“ Višeg suda u Beogradu koji je, u toku parnice koju je podnosilac vodio i izgubio , prvostepenu usvajajuću presudu jednom ukinuo, a drugi put preinačio, zbog navodnog „novoformiranog“ stava, ali ovi navodi o nejednakom postupanju su bez uticaja, s obzirom na to da je u pitanju postupak instancione kontrole , kod koga i nije bilo nikakve promene stava drugostepenog suda, već je taj sud postupao isključivo u skladu sa svojim procesnim ovlašćenjima i obavezama.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda, a da nije nadležan da kao instancioni sud ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca, koji u suštini predstavljaju ponavljanje njegovih navoda iz žalbe protiv prvostepene presude, o kojima se drugostepeni sud u osporenoj presudi već detaljno izjasnio, ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U vezi zahteva za naknadu materijalne štete na ime troškova parničnog postupka , Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tačk i 2. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu vojnih penzionera na vanredno usklađivanje penzija

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti