Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava. Viši sud u Beogradu je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio suprotstavljene odluke, čime je podnosilac doveden u neravnopravan položaj u odnosu na druge poverioce.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i Ž . I . iz Prokuplja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. I . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 1436/18 od 30. marta 2018. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. I . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 1436/18 od 30. marta 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

3. Odbacuje se predlog Ž . I . za odlaganje izvršenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 1436/18 od 30. marta 2018. godine.

4. Odbacuje se ustavna žalba Ž. I . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 1436/18 od 30. marta 2018. godine zbog povrede prava na pravno sredstvo, zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. I . iz Prokuplja podneo je Ustavnom sudu, 29. maja 2018. godine, preko punomoćnika J . S , advokata iz Prokuplja , ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 1436/18 od 30. marta 2018. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa, na osnovu izvršne isprave – pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Prokuplju P1. 213/10 od 5. jula 2010. godine (u kojoj je kao tuženi označeno preduzeće „F. z .“ d.o.o. Prokuplje); da je uz predlog za izvršenje priložen sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi navedeno preduzeće br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine , zaključen između Republike Srbije i navedenog preduzeća, kao zakonom overena isprava da je obaveza izmirenja potraživanja prešla sa preduzeća na Republiku Srbiju; uz predlog za izvršenje je priložena i O dluka Ustavnog suda Už-369/2012 od 12. novembra 2014. godine kojom je utvrđeno da navedeni sporazum predstavlja overenu ispravu iz člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršnog naslova prešla na Republiku Srbiju; da je Prvi osnovni sud u Beogradu usvojio predlog za izvršenje, dok je Viši sud u Beogradu osporenim rešenjem usvojio žalbu izvršnog dužnika, preinačio rešenje o izvršenje i odbio kao neosnovan podnosiočev predlog za izvršenje, sa obrazloženjem da je navedeni sporazum zaključen 5. jula 2010. godine, dok je izvršna isprava - presuda Osnovnog suda u Prokuplju postala pravnosnažna 20. jula 2010. godine, a izvršna 28. jula 2010. godine, te da, stoga, obaveza izmirenja potrživanja iz izvršne isprave nije prešla na Republiku Srbiju i da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine ; da je Viši sud u Beogradu u drugim predmetima, u identičnoj činjeničnoj i p ravnoj situaciji, utvrdio da sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine predstavlja overenu ispravu iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršne isprave prešla na Republiku Srbiju; da je u prilog navedenih tvrdnji podnosilac uz ustavnu žalbu priložio rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3045/17 od 10. novembra 2017. godine, Gži. 3332/17 od 30. novembra 2017. godine, Gži. 3314/17 od 7. decembra 2017. godine, Gži. 3334/17 od 7. decembra 2017. godine, Gži. 3326/17 od 1. decembra 2017. godine i Gži. 3732/17 od 22. decembra 2017. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poniš ti osporeno drugostepeno rešenje. Tražio je odlaganje izvršenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 1436/18 od 30. marta 2018. godine i troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu i drugu relevantnu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavno sudskom postupku:

Osnovni sud u Prokuplju je pravnosnažnom i izvršnom presudom P1. 213/10 od 5. jula 2010. godine obavezao tuženo preduzeće „F. z .“ d.o.o. Prokuplje (u daljem tekstu: preduzeće „F . z .“ d.o.o. Prokuplje) da tužiocu Ž. I, ovde podnosiocu ustavne žalbe, plati novčano potraživanje iz radnog odnosa.

Vlada Republike Srbije i preduzeće „F. z .“ d.o.o. Prokuplje zaključili su sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi preduzeće „F. z .“ d.o.o. Prokuplje br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine (u daljem tekstu: sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine ). Članom 1. navedenog sporazuma je utvrđeno da udeo državne svojine u sredstvima koja koristi preduzeće „F. z .“ d.o.o. Prokuplje iznosi 100% odnosno da su sredstva koja koristi preduzeće „F. z .“ d.o.o. Prokuplje 100% u državnoj svojini.

Ustavni sud je, na sednici održanoj 12. novembra 2014. godine, doneo Odluku Už-369/2012, kojom je usvojena ustavna žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV/I/690/2011/5 od 24. oktobra 2011. godine, kojim je pravnosnažno odbijen predlog za izvršenje protiv Republike Srbije, a koji je predlog je takođe podnet na osnovu izvršne isprave i navedenog sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine . U Odluci Ustavnog suda je utvrđeno da je ustavnopravno neprihvatljivi zaključak izvršnog suda da navedeni sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine ne predstavlja overenu ispravu iz člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine o prelazu obaveze iz izvršne isprave sa preduzeća „F. z .“ d.o.o. Prokuplje na Republiku Srbiju.

Izvršni poverilac Ž. I, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. oktobra 2017. godine predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa, na osnovu izvršne isprave – pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Prokuplju P1. 213/10 od 5. jula 2010. godine i sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine. Uz predlog za izvršenje je priložena navedena Odluka Ustavnog suda Už-369/2012 od 12. novembra 2014. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem Ii. 27526/17 od 27. oktobra 2017. godine odredio predloženo izvršenje.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gži. 1436/18 od 30. marta 2018. godine usvojio žalbu izvršnog dužnika, preinačio rešenje o izvršenje i odbio kao neosnovan podnosiočev predlog za izvršenje, sa obrazloženjem da je sporazum br. 46-164/08 zaključen 5. jula 2010. godine, dok je izvršna isprava - presuda Osnovnog suda u Prokuplju P1. 213/10 od 5. jula 2010. godine postala pravnosnažna 20. jula 2010. godine, a izvršna 28. jula 2010. godine, te da, stoga, obaveza izmirenja potraživanja iz izvršne isprave nije prešla na Republiku Srbiju i da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine.

U prilog svojih tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3045/17 od 10. novembra 2017. godine, Gži. 3332/17 od 30. novembra 2017. godine, Gži. 3314/17 od 7. decembra 2017. godine, Gži. 3334/17 od 7. decembra 2017. godine, Gži. 3326/17 od 1. decembra 2017. godine i Gži. 3732/17 od 22. decembra 2017. godine. Navedenim aktima pravnosnažno su usvojeni predlozi za izvršenje izvršnih poverilaca-radnika preduzeća „F. z .“ d.o.o. Prokuplje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa, na osnovu izvršnih isprava (presuda i sudskih poravnanja u kojima je kao tuženi označeno preduzeće „F. z .“ d.o.o. Prokuplje) i sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine. U tim rešenjima Višeg suda u Beogradu je utvrđeno da sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine predstavlja overenu ispravu iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršne isprave sa preduzeća „F. z .“ d.o.o. Prokuplje prešla na Republiku Srbiju. U izvršnim postupcima, u kojima su doneta navedena rešenja Višeg suda u Beogradu, podneti su predlozi za izvršenje na osnovu izvršnih isprava, presuda i sudskih poravnanja, koja su postala pravnosnažna i izvršna nakon zaključenja sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. („Službeni glasnik RS", br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje i 113/17 – a utentično tumačenje) propisano je: da se izvršni postupak vodi i na predlog i u korist lica koje kao izvršni poverilac nije označeno u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi, ako javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo na njega, a ako takav dokaz nije moguć - ako prelaz potraživanja dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku (stav 1); da se odredba stava 1. ovog člana shodno primenjuju i kad se izvršni postupak vodi prema licu koje u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi nije označeno kao dužnik (stav 3.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava , Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi navedenog prava zasniva na činjenici da je V iši sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donosio različita rešenja u pogledu osnovanosti predlozi za izvršenje protiv izvršnog dužnika - Republike Srbije.

U konkretnom slučaju, osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gži. 1436/18 od 30. marta 2018. godine usvojena je žalba izvršnog dužnika Republike Srbije, preinačeno je rešenje o izvršenje i odbijen je kao neosnovan predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa , sa obrazloženjem da je sporazum br. 46-164/08 zaključen 5. jula 2010. godine, dok je izvršna isprava - presuda Osnovnog suda u Prokuplju P1. 213/10 postala pravnosnažna 20. jula 2010. godine, a izvršna 28. jula 2010. godine, te da, stoga, obaveza izmirenja potrživanja iz izvršne isprave nije prešla sa preduzeća „F. z .“ d.o.o. Prokuplje (dužnika iz izvršne isprave - presude) na izvršnog dužnika Republiku Srbiju i da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine. Sa druge strane, u prilog svojih tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3045/17 od 10. novembra 2017. godine, Gži. 3332/17 od 30. novembra 2017. godine, Gži. 3314/17 od 7. decembra 2017. godine, Gži. 3334/17 od 7. decembra 2017. godine, Gži. 3326/17 od 1. decembra 2017. godine i Gži. 3732/17 od 22. decembra 2017. godine . Ustavni sud je uvidom u navedena rešenja utvrdio da su tim aktima pravnosnažno usvojeni predlozi za izvršenje izvršnih poverilaca-radnika preduzeća „F. z .“ d.o.o. Prokuplje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa, na osnovu izvršnih isprava (presuda i sudskih poravnanja u kojima je dužnik potraživanja označeno preduzeće „F. z .“ d.o.o. Prokuplje) i sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine. U tim rešenjima Višeg suda u Beogradu je utvrđeno da sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine predstavlja overenu ispravu iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršne isprave sa preduzeća „F. z .“ d.o.o. Prokuplje prešla na Republiku Srbiju. U izvršnim postupcima, u kojima su doneta navedena rešenja Višeg suda u Beogradu, podneti su predlozi za izvršenje na osnovu izvršnih isprava, presuda i sudskih poravnanja, koja su postala pravnosnažna i izvršna nakon zaključenja sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine.

Kako je, prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac , bio u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i izvršni poverioci u navedenim slučajevima, pa je odbijanjem njegovog predlog a za izvršenje doveden u bitno različit položaj od onoga u kojem su bili izvršni poverioci čiji su istovrsni predlozi za izvršenje usvojeni, Sud smatra da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava , na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava.

Ustavni sud najpre ukazuje da je Viši sud u Beogradu osporenim rešenjem Gži. 1436/18 od 30. marta 2018. godine pravnosnažno odbio kao neosnovan podnosiočev predlog za izvršenje, sa obrazloženjem da je sporazum br. 46-164/08 zaključen 5. jula 2010. godine, dok je izvršna isprava postala pravnosnažna 20. jula 2010. godine, a izvršna 28. jula 2010. godine, te da, stoga, obaveza izmirenja potraživanja iz izvršne isprave nije prešla na izvršnog dužnika Republiku Srbiju i da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine. Ustavni sud ocenjuje da ovakvom pravnom stanovištu Višeg suda u Beogradu prethodi drugo ustavnosudsko pitanje - da li sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine predstavlja overenu ispravu iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršne isprave sa preduzeća „F. z .“ d.o.o. Prokuplje prešla na Republiku Srbiju.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-369/2012 od 12. novembra 2014. godine utvrđeno da je ustavnopravno neprihvatljiv zaključak izvršnog suda da navedeni sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine ne predstavlja overenu ispravu iz člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine o prelazu obaveze iz izvršne isprave sa preduzeća „F . z .“ d.o.o. Prokuplje na Republiku Srbiju (odredbe člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenje iz 2011. godine i člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine su sadržinske iste). Ustavni sud, međutim, ocenjuje da se pravno stanovište iz Odluke Už-369/2012 od 12. novembra 2014. godine ne može primeniti u konkretnom ustavnosudskom postupku.

Ustavni sud ukazuje da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu, ali je obaveza najvišeg suda da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo stranke u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Atanasovski protiv B ivše jugoslovenske Republike Makedonije, broj predstavke 36815/03, od 14. januara 2010. godine, stav 38.).

Ustavni sud najpre ukazuje da u ustavnosudskom predmetu Už-369/2012, u trenutku podnošenja ustavne žalbe i u trenutku donošenja Odluke, nije postojao zakon ili drugi propis koji bi utvrdio odgovornost Republike Srbije za dugovanja preduzeća sa većinskim državnim ili društevnim kapitalom, a preduzeće „F. z .“ d.o.o. Prokuplje jeste preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom. Stoga je Ustavni sud svoje pravno stanovište u Odluci Už-369/2012 od 12. novembra 2014. godine zasnovao i pozivajući se na presude Evropskog suda za ljudska prava protiv Republike Srbije koje utvrđuju odgovornost Republike Srbije za dugove preduzeća sa većinskim državnim/ društvenim kapitalom (Kačapor i dr. protiv Srbije, predstavke br. 2269/06 i dr, od 15. januara 2008. godine, Vlahović protiv Srbije, predstavka broj 42619/04, od 16. decembra 2008. godine, Crnišanin i dr. protiv Srbije, predstavke br. 35835/05 i dr, od 13. januara 2009. godine, Grišević i dr. protiv Srbije, predstavke br. 16909/06 i dr, od 21. jula 2009. godine). Sa druge strane, u konkretnom ustavnosudskom predmetu, u trenutku podnošenja predloga za izvršenje protiv Republike Srbije i podnošenja ustavne žalbe, već je stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), 1. januara 2016. godine. U cilju ostvarivanja svog prava na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem o izvršenju/izvršnom ispravom, stranka ima pravo, saglasno odredbi člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada stekne pravo na pravično zadovoljenje , a pravo na pravično zadovoljenje, saglasno navedenom zakonu, ima stranka čiji je prigovor radi ubrzavanja postupka usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena (član 22. stav 1.). Znači, sada postoji zakonom propisani postupak za obavezivanje Republike Srbije da odgovora za dugove preduzeća prema njihovim zaposlenima.

Zatim, nakon donošenja Odluke Už-369/2012 od 12. novembra 2014. godine, Ustavni sud je , na se dnici svih sudija od 22. novembra 2018. godine, doneo Odluku Už-2514/2016, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu Živojina Petkovića izjavljenu protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu IPV(I). 105/16 od 11. februara 2016. godine, kojim je pravnosnažno odbijen predlog tamo podnosioca da se izvršenje sprovede protiv novog izvršnog dužnika – Republike Srbije (umesto društevnog preduzeća „S.“ Niš, koje je dužnik potraživanja u izvršnoj ispravi). Podnosilac ustavne žalbe u ustavnosudskom predmetu Už- 2514/2016 je tražio promenu izvršnog dužnika na osnovu sporazuma o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi društveno preduzeće za prevoz robe u drumskom saobraćaju „S .“ Niš. Članom 1. navedenog sporazuma je utvrđeno da udeo državne svojine u sredstvima koja koristi preduzeće „S.“ Niš iznosi 100%, odnosno da su sredstva koja koristi preduzeće „S .“ Niš 100% u državnoj svojini. Ustavni sud je u toj odluci utvrdio da je ustavnopravno prihvatljiv pravni stav izvršnog suda da navedeni sporazum ne predstavlja overenu ispravu iz člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine o prelazu obaveze iz izvršne isprave sa preduzeća „S .“ Niš na Republiku Srbiju. Dakle, radi se o sporazumu koji ima isti naziv, istu sadržinu, zaključen je takođe sa Vladom Republike Srbije, kao i predmetni sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine.

Ustavni sud ocenjuje da je izvršni sud dužan da utvrdi istovetnost dužnika navedenog u izvršnoj ispravi i izvršnog dužnika navedenog u predlogu za izvršenje. Ako te istovetnosti nema, dužan je da zatraži da izvršni poverilac dostavi javnu ili po zakonu overenu ispravu kojom dokazuje da je obaveza prešla s dužnika koji je naveden u izvršnoj ispravi na treće lice koje je navedeno u predlogu za izvršenje. Ako takvom ispravom ne raspolaže dužan je da prelaz obaveze dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku. Ustavni sud ocenjuje da sporazum br. 46-164/08 zaključen 5. jula 2010. godine, na koji se poziva podnosilac ustavne žalbe, ne spada ni u jednu zakonsku kategoriju, kao osnov prenosa ili prelaza potraživanja, iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine (ne postoji odredba u sporazumu o prenosu/prelazu obaveze izmirenja potraživanja ). Ustavni sud, takođe, ukazuje da zakonom ili drugim propisom nije predviđen prenos ili prelaz obaveze iz izvršne isprave sa izvršnog dužnika na državu.

Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kojem je izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 1436/18 od 30. marta 2018. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud meritorno odlučio o ustavnoj žalbi, to je predlog podnosilaca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 1436/18 od 30. marta 2018. godine odbacio, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, i rešio kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što podrazumeva i da u postupku po pravnom sredstvu nižestepena odluka može biti preinačena, ako za to ima zakonskog osnova .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalb u u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zaknom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajuću kao u tački 4. izreke.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9 ) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.