Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu policijskih službenika zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za isplatu dodataka na platu, koji traje nerazumno dugo. Dosuđena je naknada nematerijalne štete. Žalba protiv presude Upravnog suda je odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J . iz Velike Ivanče, grad Beograd, Z. A . iz sela Kovačevac, grad Beograd, N. J . iz Beograd a, M. G . iz sela Ranilović, opština Aranđelovac, Ž. B . i M . E, ob ojice iz Mladenovca, grad Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J , Z. A , N. J, M. G , Ž. B . i M . E . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-5745/20-10 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo D. J , Z. A , N. J, M. G , Ž. B . i M . E . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 10502/21 od 12. avgusta 2021. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J . iz Velike Ivanče, grad Beograd, i ostala lica navedena u uvodu i u tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 2 . jula 2020. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 5. januara 2021, 26. avgusta 2022. godine i 5. maja 2023. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Policijska uprava za grad Beograd u predmet u broj 120-2776/20, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-78 /2020-01, Upravnim sudom u predmetu U. 16624/15 i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je usledio nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-8040/2015 od 12. oktobra 2017. godine, kojom je utvrđena povreda prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku u dotadašnjem toku postupka koji se vodi povodom njihovog zahteva od 3. juna 2008. godine, te je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete svakom podnosiocu u opredeljenom novčanom iznosu i naloženo okončanje postupka u najkraćem roku. Navedena ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-6446/2020.

U toj ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca. Istaknuto je da prvostepeni organ ne postupa po nalozima drugostepenog organa, da drugostepeni organ neće sam da sprovede postupak i reši stvar, iako je po zakonu to morao da uradi .

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, naloži da se osporeni postupak što pre okonča i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Podnosioci ustavne žalbe su 6. oktobra 2021. godine, preko istog punomoćnika, podneli ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 10502/21 od 12. avgusta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Navedena ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-14159/2021.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio navedene ustavne žalbe podnosioca radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd broj 120-5745/20-10 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njenih dopuna, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 3. juna 2008. godine podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, rada na dane državnih i verskih praznika i rada noću, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Odlukom Ustavnog suda Už-8040/2015 od 12. oktobra 2017. godine usvojena je ustavna žalba podnosilaca od 7. decembra 2015. godine i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u dotadašnjem toku postupka koji je u vreme odlučivanja o toj ustavnoj žalbi trajao devet godina i četiri meseca. Istom odlukom je podnosiocima utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate i naloženo nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se konkretni postupak okončao u najkraćem roku.

Žalbena komisija Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) je rešenjem broj 120-01-317/2018-01 od 28. februara 2018. godine poništila rešenje Ministarstva unutrašnjih p oslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 120-3763/17 od 24. jula 2017. godine, kojim je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan, i predmet vratila na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, prvostepena rešenja broj 120-3763/17-1 od 26. juna 2018. godine, broj 120-3763/17-2 od 26. septembra 2018. godine, broj 120-3763/19 od 18. januara 2019. godine, broj 120-2286/19 od 15. maja 2019. godine, broj 120-3763/19-1 od 29. avgusta 2019. godine, broj 120-3763/19-11 od 25. novembra 2019. godine i broj 120-2776/20 od 8. maja 2020. godine, kojima je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-1194/2018-01 od 31. avgusta 2018. godine, broj 120-01-1304/2018-01 od 5. novembra 2018. godine, broj 120-01-1972/2019-01 od 8. aprila 2019. godine, broj 120-01-2286/2019-01 od 17. jula 2019. godine, broj 120-01-2629/2019-01 od 25. oktobra 2019. godine, broj 120-01-78/2020-01 od 31. januara 2020. godine i broj 120-01-289/2020-01 od 22. juna 2020. godine , te je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenja prvostepenog organa broj 120-5745/20 od 14. jula 2020. godine i broj 120-5745/20-1 od 23. oktobra 2020. godine, kojima je zahtev podnosilaca odbačen kao nedozvoljen, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-493/2020-01 od 11. septembra 2020. godine i broj 120-01-761/2020-01 od 18. decembra 2020. godine, kojima je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120- 5745/21 od 21. januara 2021. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 10. juna 2008. godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da će o zahtevu podnosilaca koji se odnosi na period od 10. juna 2005. do 26. juna 2006. godine, kao i o troškovima upravnog postupka, biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-197/2021-01 od 12. aprila 2021. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 10502/21 od 12. avgusta 2021. godine odbijena je tužba podnosilaca podneta protiv drugostepenog rešenja od 12. aprila 2021. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je prvostepeni organ izvršio upoređivanje dodatnih koeficijenata plata podnosilaca, koji su taksativno navedeni, a koji ne obuhvataju dodatne koeficijente za zvanje/čin i pripadajući minuli rad, sa dodatnim koeficijentom plate uporednog radnika J.T, policijskog službenika raspoređenog na radno mesto poslovi stranaca, suzbijanje ilegalnih migracija i trgovine ljudima, sa statusom ovlašćenog službenog lica, sa istom stručnom spremom kao i podnosioci, a bez neredovnosti u radu; da je na osnovu izvršenog upoređivanja utvrđeno da su dodatni koeficijenti podnosilaca uvećani u odnosu na uporednog radnika za 60%; da je pravilan zaključak upravnih organa da su neredovnosti u radu policijskih službenika vrednovane kroz dodatne koeficijente njihovih radnih mesta, a koji su utvrđeni u skladu sa odredbama tada važećih Pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova i Zakona o policiji, tako da je kroz redovnu platu ostvarena naknada za prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane praznika; da su bez uticaja na drugačije odlučivanje o zakonitosti pobijanog rešenja navodi tužbe kojima se ukazuje da tuženi organ nije naveo koji osnovni koeficijent plate ima uporedni radnik, budući da podnosioci osporavaju dodatni koeficijent, koji je naveden u obrazloženjima rešenja upravnih organa i za uporednog radnika iznosi 4,61 a za podnosioce znatno više.

U nastavku postupka se odlučuje o zahtevu podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 10. juna 2005. do 26. juna 2006. godine:

Dopunska rešenja prvostepenog organa broj 120-5745/21-1 od 21. maja 2021. godine, broj 120-5745/21-2 od 13. avgusta 2021. godine, broj 120-5745/20-3 od 10. novembra 2021. godine, broj 120-5745/20-4 od 1. februara 2022. godine, broj 120-5745/20-5 od 21. aprila 2022. godine, broj 120-5745/20-5 od 30. juna 2022. godine, broj 120-5745/20-6 od 22. septembra 2022. godine, broj 120-5745/20-7 od 4. januara 2023. godine, broj 120-5745/20-8 od 31. marta 2023. godine i broj 120-5745/20- 9 od 24. avgusta 2023. godine, kojima je zahtev podnosilaca u navedenom delu odbijen kao neosnovan ili odbačen jer nije reč o upravnoj stvari, poništena su drugostepenim rešenjima broj 120-01-311/2021-01 od 9. jula 2021. godine, broj 120-01-421/2021-01 od 14. oktobra 2021. godine, broj 120-01-500/2021-01 od 22. decembra 2021. godine, broj 120-01-45/2022-01 od 14. marta 2022. godine, broj 120-01-122/2022-01 od 3. juna 2022. godine, broj 120-01-207/2022-01 od 5. septembra 2022. godine, broj 120-01-268/2022-01 od 24. novembra 2022. godine, broj 120-01-61/2023-01 od 9. marta 2023. godine, broj 120-01-191/2023-01 od 28. juna 2023. godine i broj 120-01-254/2023-01 od 19. oktobra 2023. godine, te je predmet vraćen na ponovni postupak.

Dopunskim rešenjem prvo stepenog organa broj 120-5745/20-10 od 28. novembra 2023. godine ponovo je odbačen zahtev podnosilaca, te su isti upućeni da eventualno potraživanje po osnovu prava na isplatu dodataka na platu ostvare pred sudovima opšte nadležnosti, u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava.

Podnosioci su izjavili žalbu protiv navedenog dopunskog rešenja prvostepenog organa.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) i da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.).

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je usledio nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-8040/2015 od 12. oktobra 2017. godine, kojom je utvrđena povreda prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku u dotadašnjem toku postupka, pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu i naloženo okončanje postupka u najkraćem roku. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio period od 13. oktobra 2017. godine. Postupak po zahtevu koji se odnosi o na isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 10. juna 2008. godine pravnosnažno je okončan presudom Upravnog suda od 12. avgusta 2021. godine, te je trajao tri godine i deset meseci. Postupak po zahtevu koji se odnosi na isplatu dodataka na platu za period od 10. juna 2005. do 26. juna 2006. godine je još uvek u toku i do odlučivanja o ovoj ustavnoj žalbi traje šest godina i pet meseci.

Ustavni sud je u ovoj tački obrazloženja cenio trajanje postupka koji je vođen po zahtevu podnosilaca koji se odnosi na period od 27. juna 2006. do 10. juna 2008. godine.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi u celini odluče o njihovom zahtevu u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što je prethodnom Odlukom Ustavnog suda naloženo okončanje postupka u najkraćem roku.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u odlukama Ustavnog suda Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine i Už-2188/2013 od 25. februara 2016. godine. Iz navedenih odluk a Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje upravnih organa, Ustavni sud je konstatovao da je doneto po 21 prvostepen o i drugostepeno rešenje. Iz toga se zaključuje da osporeni postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 171. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Ustavni sud je posebno imao u vidu da prvostepeni organ počev od donošenja rešenja od 30. juna 2022. godine odbacuje zahtev koji se odnosi na period od 10. juna 2005. do 26. juna 2006. godine sa obrazloženjem da nije reč o upravnoj stvari, iako je prethodno rešenjem od 21. januara 2021. godine, koje je postalo pravnosnažno, odbio zahtev koji se odnosi na period od 27. juna 2006. do 10. juna 2008. godine.

Podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dugom trajanju postupka po navedenom zahtevu .

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u postupku koji se vodi po zahtevu podnosilaca koji se odnosi na period od 10. juna 2005. do 26. juna 2006. godine, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. Što se tiče trajanja postupka koji je vođen po zahtevu podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 10. juna 2005. do 26. juna 2006. godine, u predmetu Ministarstva unutrašnjih poslova – D irekcija policije – Policijska uprava za grad Beograd broj 120-5745/21, Ustavni sud je u tački 5. obrazloženja konstatovao da je isti trajao tri godine i deset meseci.

Ustavni sud je ocenio da se navedeno trajanje postupka, bez obzira na to što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga je ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 4. izreke.

9. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Upravnog suda U. 10502/21 od 12. avgusta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i osporene presude utvrdio da su podnosioci ove ustavne žalbe bili u bitno sličnoj činjeničnoj i identičnoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-5522/2013.

Ustavni sud je na sednici održanoj 14. aprila 2016. godine doneo Odluku Už-5522/2013, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu M.K. iz sela V. kod Zaječara, podnetu preko istog punomoćnika, jer je utvrdio da presudom Upravnog suda U. 14264/11 od 18. aprila 2013. godine nisu povređena prava navedenog podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre našao da bi donošenje različitih odluka u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji od strane redovnih sudova u parničnom postupku i upravnih organa u upravnom postupku, odnosno suda u upravnom sporu, moglo dovesti do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima iz člana 36. stav 1. Ustava. (U vezi različite prakse parničnih sudova i suda u upravnom sporu videti Odluke Ustavnog suda Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine i Už-8405/2013 od 4. decembra 2013. godine)

U tom smislu, Ustavni sud je ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u upravnom sporu okončanom osporenom presudom Upravnog suda i u parnicama koje su okončane presudama dostavljenim uz ustavnu žalbu, te da li su sud u upravnom sporu i parnični sudovi doneli drugačije odluke o osnovanosti tužbe, odnosno tužbenih zahteva u tim predmetima.

Ustavni sud se u pogledu dostavljenih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1457/13 od 10. januara 2014. godine i Gž1. 1460/13 od 27. januara 2014. godine izjasnio u Odluci Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine, dok se u pogledu dostavljenih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 606/16 od 3. marta 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 892/2015 od 10. juna 2015. godine i Rev2. 1431/2016 od 8. septembra 2016. godine izjasnio u Odluci Už-9755/2016 od 18. aprila 2019. godine.

Ustavni sud je našao da se ni ostale dostavljene sudske odluke ne mogu prihvatiti kao dokazi o povredi označenog ustavnog prava. Naime, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2699/18 od 21. avgusta 2018. godine potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3356/17 od 26. aprila 2018. godine u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima, iz razloga što je utvrđeno da dodatni koeficijent tužioca nije bio uvećan za najmanje 30% u odnosu na dodatni koeficijent uporednog radnika, koji je istog stepena i vrste stručne spreme, ima status ovlašćenog službenog lica i obavlja poslove policajca. U presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1345/2016 od 21. decembra 2016. godine je navedeno da kao uporedni radnik ne može biti uzet radnik sa istom stručnom spremom, koji radi u pisarnici, arhivi ili obavlja administrativno-tehničke poslove i nema status ovlašćenog službenog lica. Sa druge strane, u osporenoj presudi Upravnog suda je navedeno da su podnosioci ustavne žalbe u periodu za koji potražuju isplatu dodataka na platu već ostvarili pravo na dodatne koeficijente, na osnovu donetih rešenja, koji su od 30 do 50% nominalno veći od dodatnog koeficijenta uporednog radnika sa statusom ovlašćenog službenog lica, sa istom stručnom spremom kao i podnosioci, bez neredovnosti u radu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda U. 10502/21 od 12. avgusta 2021. godine nisu povređena prava podnosilaca na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosilaca, odlučujući kao u prvom delu tačke 4. izreke. Ovakva Odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženjima odluka Ustavnog suda Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. godine i Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine, koje su objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti