Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje prava na porodičnu penziju. Postupak je trajao preko šest godina, prvenstveno zbog neefikasnosti upravnih organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radinke Marković iz sela Seništa, opština Nova Varoš, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radinke Marković i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Užicu u predmetu broj D-87425 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radinka Marković iz sela Seništa, opština Nova Varoš, preko punomoćnika Miroslava Tešića, advokata iz Užica, podnela je, 7. avgusta 2013. godine, Ustavnom sudu us tavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom – Odeljenje u Kragujevcu u predmetu U. 3022/11, „koji je proistekao iz predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Užicu broj D-87425“.

Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je 7. avgusta 2009. godine nadležnoj filijali Republičkog fond a penzijskog i invalidskog osiguranja podnela zahtev za prizna vanje prav a na porodičnu penziju, nakon smrti njenog sina ; da je rešenjem prvostepenog organa od 6. avgusta 2010. godine njen zahtev odbijen, a nakon toga i žalba koju je izjavila drugostepenom organu; da je 16. marta 2011. godine pokrenula upravni spor pred Upravnim sudom, koji je odobrio prekoredno rešavanje predmeta; da je tek 18. septembra 2012. godine primila presudu Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu , kojom je tužba uvažena, pobijano rešenje poništeno , a predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje.

Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi: da je drugostepeni organ u izvršenju navedene presude poništio rešenje prvostepenog organ a, ali da je i u ponovnom postupku doneto rešenje kojim se njen zahtev odbija, kao i njena žalba protiv tog rešenja; da se ponovo obratila tužbom Upravnom sudu, tražeći prekoredno rešavanje i „združivanje sa spisima Upravnog suda U. 3022/11 , jer je o istom zahtevu Upravni sud već odlučivao“; da je nepostupanje upravnog organa po nalogu iz presude Upravnog suda donete u navedenom upravnom sporu u velikoj meri doprinelo povred i prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu istaknutog prava, te prava na naknadu nematerijalne štete, kao i da naloži Upravnom sudu, Republičkom fondu P IO – Filijala Užice i Direkciji Fonda PIO da preduzmu sve mere kako bi se osporeni postupak okončao u najkraćem roku.

U dopuni ustavne žalbe od 9. oktobra 2015. godine podnositeljka je navela da je Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu doneo presudu U. 11023/13 od 30. jula 2015. godine, kojom je njena tužba uvažena i pobijano rešenje poništeno, a predmet vraćen drugostepenom organu na ponovno odlučivanje. Podnositeljka ukazuje da je od podnošenja njenog zahteva za ostvarivanje prava na porodičnu penziju proteklo više od šest godina, te da još nije pravnosnažno odlučeno o pravu koje je za nju od egzistencijalnog značaja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u ustavnu žalbu i svu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Radinka Marković, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 7. avgusta 2009. godine Republičkom fond u za penzijsko i invalidsko osiguranje – F ilijala Užice zahtev za prizna vanje prav a na porodičnu penziju, nakon smrti njenog sina . Predmetni zahtev je odbijen rešenjem D-87425 broj 181.2.1-209/2012 od 6. avgusta 2010. godine, jer nisu ispunjeni zakonski uslovi.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje –Direkcija 02/1 P. broj 201465 od 25. januara 2011. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena 10. septembra 2010. godine protiv navedenog prvostepenog rešenja, ali je Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu uvažio tužbu podnositeljke podnetu 16. marta 2011. godine i p resudom U . 3022/11 od 21. juna 2012. godine poništio pobijano drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da se iz obrazloženja rešenja prvostepenog organa ne može utvrditi da li je podnositeljka lice koje ima pravo na izdržavanje u skladu sa zakonom, te da rešenje ne sadrži propise kojima je uređena obaveza izdržavanja i propis na osnovu koga je prvostepeni organ uračunao procenat primanja (najmanje 15%) supruga u mesečni prihod podnositeljke. Punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je navedenu presudu primio 18. septembra 2012. godine.

Direkcija Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje je rešenjem od 22. oktobra 2012. godine poništila rešenje prvostepenog organa o d 6. avgusta 2010. godine i naložila tom organu da otkloni učinjene povrede postupka.

Prvostepeni organ je rešenjem od 24. januara 2013. godine ponovo odbio zahtev podnositeljke, a njena žalba izjavljena protiv tog rešenja 13. februara 2013. godine odbijena je rešenjem drugostepenog organa od 13. maja 2013. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je tužbom podnetom 3. jula 2013. godine osporila i novo rešenje drugostepenog organa, a Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu je presudom U. 11023/13 od 30. jula 2015. godine uvažio tužbu podnositeljke, poništio drugostepeno rešenje od 13. maja 2013. godine i predmet vratio istom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je navedenu odluku obrazložio time što ni u ponovnom postupku nisu otklonjene povrede pravila postupka na koje je ukazano u presudi od 21. juna 2012. godine. Taj sud je, takođe, istakao da je tuženi organ odlučivao o žalbi protiv rešenja prvostepenog organa broj 181.2.1-209/2012 od 25. januara 2013. godine, iako se u spisima predmeta nalazi rešenje pod istim brojem, koje je doneto 24. januara 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odred be člana 32. stav 1 . Ustava, kojima se garantuje pravo na pravično suđenje, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenog prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), kojima je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.) ; da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208.).

Saglasno odredbama člana 70. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i sam rešiti upravnu stvar presudom, osim ako to nije moguće zbog prirode te stvari ili je inače puna jurisdikcija zakonom isključena (stav 1.), a a ko sud smatra da zbog prirode stvari ne može da sam reši upravnu stvar, dužan je da to posebno obrazloži (stav 3.) .

5. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka povredu prava na suđenje u razumnom roku vezuje za postupanje upravnih organa i sudova koji su odlučivali u postupku koji se vodi po njenom zahtevu za priznavanje prava na porodičnu penziju.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je osporeni upravni postupak, koji se vodi u predmetu D-87425 Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Užicu, započeo 7. avgusta 2009. godine, podnošenjem zahteva podnositeljke za ostvarivanje prava na porodičnu penziju i da još nije pravnosnažno okončan.

Ustavni sud konstatuje da činjenica da navedeni upravni postupak traje duže od šest godina može ukazivati na povredu označenog ustavnog prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje predmetnih postupaka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je nadležni organ bio dužan da utvrdi da li su ispunjeni uslovi za priznavanje prava podnositeljke ustavne žalbe na porodičnu penziju nakon smrti njenog sina.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da su prvostepeni i drugostepeni organ prevashodno odgovorni za neopravdano i nerazumno dugo trajanje osporenog postupka, jer nisu postupali u skladu sa primedbama Upravnog suda, iznetim u presudi kojom je ocenjivana zakonitost vođenog upravnog postupka. Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni organ rešenjem od 24. januara 2013. godine odbio žalbu podnositeljke, iako ni novo rešenje prvostepenog organa nije sadržalo odredbe merodavnog prava na osnovu kojih je utvrđeno da ukupni prihodi podnositeljke prelaze najniži iznos penzije u smislu odredaba člana 76. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, iz čega sledi da je i navedeno drugostepeno rešenje u suštini doneto protivno primedbama suda iz presude Upravnog suda U . 3022/11 od 21. juna 2012. godine. Zbog toga su, po oceni ovoga suda, posledice takvog postupanja upravnog organa po tužbi podnetoj 3. jula 2013. godine mogle biti otklonjene odlučivanjem u sporu pune jurisdikcije u smislu člana 70. Zakona o upravnim sporovima, budući da su se, kao sporna, postavila pitanja ocene izvedenih dokaza, odnosno primene materijalnog prava. Ustavni sud, takođe, nalazi da je predugo trajalo odlučivanje Upravnog suda o navedenoj tužbi podnositeljke, jer je presuda doneta nakon dve godine od podnošenja tužbe, pri čemu sud nije odlučivao u sporu pune jurisdikcije.

Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je svojim radnjama delimično doprinela dugom trajanju osporenog postupka, jer nije iskoristila pravo da podnese žalbu drugostepenom organu zbog „ćutanja administracije“, iako je prvostepeni organ o njenom zahtevu odlučivao godinu dana.

Ustavni sud nalazi da odluka u predmetnom postupku ima egzistencijalan značaj za podnositeljku ustavne žalbe, imajući u vidu prirodu prava i činjenicu da je visina penzije koju je sama ostvarila ispod najnižeg iznosa penzije.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, zbog čega je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplat i na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje, a posebno trajanje osporenog postupka i doprinos podnosi teljke ustavne žalbe . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrp ela zbog ne delotvornog postupanja nadležnih upravnih organa i sudova . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti