Odluka Ustavnog suda o raskidu ugovora o privatizaciji zbog neizvršavanja obaveza prema zaposlenima

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući presudu Vrhovnog kasacionog suda o raskidu ugovora o privatizaciji. Neispunjenje ugovornih obaveza prema zaposlenima, konkretno neisplata ugovorenih zarada, predstavlja dovoljan razlog za raskid jer se time osujećuje cilj privatizacije o socijalnoj stabilnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6458/2014
06.04.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković, i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Konzorcijuma pravnih lica koji čine „Cini“ d.o.o, Čačak i „Top Gan osiguranje“ a.d, u likvidaciji , Čačak , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Konzorcijuma pravnih lica koji čine „Cini“ d.o.o. i „Top Gan osiguranje“ a.d, u likvidaciji , izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 271/13 Pzz1. 63/13 od 28. aprila 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Konzorcijum pravnih lica koji čine „Cini“ d.o.o, Čačak i „Top Gan osiguranje“ a.d , u likvidaciji , Čačak , podneo je Ustavnom sudu, 1. avgusta 2014. godine , preko punomoćnika Snežane Lečić, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se istovremeno pozavo i na povredu prava garantovanog odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac u ustavnoj žalbi , detaljno iznoseći tok parničnog postupka koji je prethodio pod nošenju ove ustavne žalbe, navodi da, u konkretnom slučaju, nisu bili ispunjeni uslovi da se odlučuje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 395. ZPP, jer tužilac u revizijskim predlozima, ni ti Privredni apelacioni sud u Beogradu u rešenju Pž. 4698/11 od 8. marta 2013. godine nisu dostavili odluke iz kojih proiz lazi neujednačena sudska praksa, niti je revizijski sud za postupanje po tom vanrednom pravnom leku dao dovoljne i jasne razloge. Takođe, podnosilac smatra da je Vrhovni kasacioni sud osporenu presudu zasnovao na odlučnoj činjenici da zarade i druga primanja podnosilac nije zaposlenima isp laćivao u skladu sa ugovorima o radu, a da u postupku pred prvostepenim sudom ti ugovori nisu ni bili dostavljeni kao dokazi. Polazeći od navedenog podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenog prava, kao i da se poništi osporena presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1391/10 od 24. februara 2011. godine, stavom prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac Agencij a za privatizaciju Republike Srbije tražila da se utvrdi da je raskinut Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije za ključen između tužioca i tuženog Konzorcijuma pravnih lica koji čine „Cini“ d.o.o , Čačak i „Top Gan osiguranje“ a.d , u likvidaciji , Čačak , i overen 21. novembra 2003. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, pod II/2 Ov broj 4444/03; stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je uvidom u dopis priv rednog društva „Autoservis“ a.d, Čačak , od 26. oktobra 2009. godine prvostepeni sud utvrdio da je u periodu od novembra 2003. do kraja 2007. godine to društvo isplaćivalo minimalne zarade zaposlenima bez donošenja odgovarajuće odluke i bez zaključivanja ugovora o radu sa zaposlenima po kojima bi bila isplaćena minimalna zarada, tako da isplata garantovane minimalne zarade nije u skladu sa kolektivnim ugovorom, niti zaključenim ugovorima o radu zbog čega su zaposleni podneli tužbe za isplatu razlika zarade između isplaćene garantovane i zarade na koju zaposleni imaju pravo po ugovoru o radu; da je prvostepeni sud iz nalaza veštaka, kao i presuda donetih od strane Opštinskog suda u Čačku po tužbama zaposlenih protiv „Autoservisa“ a.d , Čačak, utvrdio da su zaposlenima isplaćivane zarade u visini minimalne zarade, budući da je subjekt privatizacije poslovao sa gubitkom.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 4698/11 od 4. juna 2013. godine odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Beogradu P. 1391/10 od 24. februara 2011. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 271/13 Pzz1. 63/13 od 28. aprila 2014. godine je odlučeno d a će se o reviziji tužioca odlučivati kao o izuzetno dozvoljenoj po odredbi člana 395. ZPP, pa je usvojena revizija tu žioca i preinačen e su presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 4698/11 od 4. juna 2013. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P. 1391/10 od 24. februara 2011. godine tako što je: Usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je raskinut navedeni Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije z aključen sa tuženim, te je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove par ničnog postupka, a odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju. Pored toga, o dbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca izjavljen protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4698/11 od 4. juna 2013. godine.

U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je protiv drugostepene presude tužilac izjavio posebnu reviziju zasnovanu na odredbi člana 395. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse i razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa u vezi spornog pitanja da li se ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen pre stupanja na snagu novela Zakona o privatizaciji iz 2005. godine može raskinuti iz razloga nepoštovanja radnopravnih propisa u subjektu privatizacije jer navedeni raskidni razlog nije bio ranije predviđen Zakonom o privatizaciji; da stanovište nižestepenih sudova odstupa od dosadašnje sudske prakse istoga suda i Vrhovnog suda Srbije; da je Privredni apelacioni sud rešenjem Pž. 4698/11 od 8. novembra 2013. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji tužioca, u smislu člana 395. ZPP, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse i potrebe davanja novog tumačenja važenja i primene odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji na ugovore o kupoprodaji društvenog kapitala koji su zaključeni pre stupanja na snagu navedene odredbe; da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio predlog Privrednog apelacionog suda da o reviziji tužioca odlučuje kao izuzetno dopuštenoj, u smislu člana 395. ZPP, koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) kojim je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kada je potrebno novo tumačenje prava, a koja odredba se shodno primenjuje i u postupku u privrednim sporovima po članu 479. ZPP; da potreba ujednačavanja sudske prakse i potreba razmatranja pravnog pitanja o primeni relevantne odredbe zakona opravdavaju odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj; da pobijana drugostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti; da revident ne navodi zakonski osnov na kome zasniva tvrdnju o učinjenim bitnim povredama odredaba parničnog postupka, koje bi mogle biti razlog za ukidanje nižestepenih presuda, ali je osnovan revizijski navod da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su parnične stranke 21. novembra 2003. godine zaključile Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije Preduzeća „Autoservis“ iz Čačka; da je tužilac 2. februara 2005. godine uputio tuženom opomenu pred raskid ugovora zbog neizvršavanja ugovornih obaveza iz odredbe 5.2.1, 5.2.3, 5.2.5. i 5.3.2. ugovora; da je tuženi delimično izvršio svoje obaveze po opomeni, pa je tužilac kontrolom od 11. aprila 2005. godine utvrdio da tuženi nije u celini izvršio sve svoje ugovorne obaveze predviđene navedenim odredbama ugovora, zbog čega je tuženom 4. maja 2005. godine uputio obaveštenje o raskidu ugovora.

Kod ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su ocenili da razlozi zbog kojih je tužilac zahtevao raskid ugovora ili ne stoje, s obzirom na to da su ugovorne obaveze ispunjene ili neispunjenje ugovornih obaveza nije predviđeno kao raskidni razlog po ugovoru i Zakonu o privatizaciji koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora. Po stavu nižestepenih su dova, nema mesta ni primeni čl. 125. i 126. Zakona o obligacionim odnosima, budući da, u konkretnom slučaju, nije reč o fiksnim rokovima za ispunjenje ugovorne obaveze čije nepoštovanje za sobom povlači raskid ugovora po sili zakona. Vezano za obaveze tuženog kao kupca po članu 5.2.5. Ugovora kojim se tuženi obavezao da kao subjekat privatizacije postupa u skladu sa Kolektivnim ugovorima i u skladu sa svim radnopravnim propisima, nižestepeni sudovi su zaključili da to nisu raskidni razlozi predviđeni Ugovorom, tim pre što je radnopravni status zaposlenih u subjektu privatizacije regulisan Statutom, Pravilnikom o radu i Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kao i da su zaposlenima i onima koji su odbili da zaključe ugovor o radu isilaćivane zarade i doprinosi na mesečnom nivou u visini minimalnih zarada, a zaposleni koji su napustili subjekat privatizacije učinili su to sporazumno, a ne otkazom od strane poslodavca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se izneto stanovište nižestepenih sudova ne može u celiniu prihvatiti. Naime, Ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala zaključen je 21. novembra 2003. godine, a raskinut obaveštenjem Agencije od 4. maj a 2005. godine, te nema mesta primeni odredbe člana 41 a Zakona o privatizaciji, koji je u primeni od 7. juna 2005. godine, stupanjem na snagu izmena Zakona o privatizaciji. Međutim, ukoliko kupac ne ispuni ugovorne obaveze i ako neispunjenje ugovornih obaveza nije ugovorom predviđeno kao raskidni razlog , ugovor se može raskinuti primenom člana 27. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 2. Zakona o privatizaciji kojim su propisani ciljevi prodaje društvenog kapitala, a to su stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost. Stoga povreda bilo koje ugovorne odredbe kojom se osujećuje ispunjenje cilja privatizacije može predstavljati raskidni razlog bez obzira što isti nije kao raskidni razlog izričito predviđen odredbama zakona i samog ugovora. Tuženi nije ispunio ugovornu obavezu iz odredbe 5.2.5. Ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala jer radnicima nije vršio redovnu isplatu ugovorenih zarada i drugih primanja, već isplatu minimalnih zarada bez donošenja odgovarajućih odluka i bez potpisivanja ugovora o radu sa zaposlenima po kojima bi bila isplaćena minimalna zarada. Zbog neisplate zarada i drugih primanja u skladu sa čl. 10, 11. i 12. ugovora o radu, saglasno Zakonu o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/01 i 73/01), proistekle su tužbe radnika za razliku zarada između isplaćene minimalne i zarade na koju zaposleni ima pravo po ugovoru o radu sa drugim primanjima po osnovu rada. Isplata ugovorom utvrđene visine zarada zaposlenima predstavlja jednu od ugovorom predviđenih obaveza kupca kapitala subjekta privatizacije, ovde tuženog. Njeno neizvršenje predstavlja raskidni razlog jer se neispunjenjem bilo koje od ugovornih obaveza osujećuje cilj privatizacije iz člana 2. stav 2. tačka 1) Zakona o privatizaciji. Obaveza isplate ugovorene visine zarade i poštovanje svih obaveza poslodavca iz Zakona o radu, Kolektivnog ugovora i ugovora zaključenog sa zaposlenima je uslov za ispunjavanje cilja privatizacije koji se tiče socijalnog programa, te je ispunjenje ove obaveze podjednako relevantno kao i isplata kupoprodajne cene ili investiciono ulaganje. Činjenice da zaposlenima u subjektu privatizacije nisu isplaćivane ugovorene zarade, da je jedan broj radnika bio angažovan na radu kod člana konzorcijuma, te daje ukupno 26 radnika napustilo subjekat privatizacije, nesumnjivo ukazuju da obaveza kupca iz člana 5.2.5. ugovora nije izvršena, što je dovoljan razlog za raskid Ugovora obaveštenjem Agencije tuženom. Nepoštovanje radnopravnih propisa, činjenica da je u subjekat privatizacije delom investiran kapital koji nije bio u funkciji rada subjekta privatizacije, iako je formalno održan kontinuitet poslovanja , nesumnjivo ukazuju da cilj privatizacije nije ostvaren, jer cilj privatizacije nije samo promena vlasništva nad kapitalom već ekonomski razvoj i socijalna stabilnost, što u konkretnom slučaju sa subjektom privatizacije nije postignuto.

Na osnovu izloženog i člana 407. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene presude i usvojio tužbeni zahtev Agencije za privatizaciju za utvrđenje da je ugovor o prodaji društvenog kapitala zaključen sa tuženim raskinut.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 18/03, od 28. februara 2003. godine), koji je bio na snazi u vreme zaključenja predmetnog ugovora o prodaji društvenog kapitala, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.); da se privatizacija zasniva na sledećim načelima – 1) stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost, 2) obezbeđenje javnosti, 3) fleksibilnost, 4) formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima (član 2.), a naknadno dodatim članom 41a bilo je propisano da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane .

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da odredbe propisa kojima se, delimično ili u celini, određuje sadržina ugovora sastavni su delovi tih ugovora, te ih upotpunjavaju ili stupaju na mesto ugovornih odredbi koje nisu u saglasnosti sa njima (član 27. stav 2.).

Odredbom člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) , koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava .

Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) , koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, izmenjen je član 394. Zakona o parničnom postupku, tako što je, između ostalog, propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100. 000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po odredbama ovog zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) je propisano: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), a ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak sprovešće se po odredbama ovog zakona (član 506.).

5. U pogledu navoda podnosioca koji se odnose na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je najpre ocenio da je revizijski sud u osporenoj presudi dao jasne i dovoljno obrazložene razloge za stav da, u smislu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), o izjavljenoj reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj. Naime, u konkretnom slučaju, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 4698/11 od 8. novembra 2013. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog sud a Pž. 4698/11 od 4. juna 2013. godine, u smislu člana 395. ZPP, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse i davanja novog tumačenja važenja i primene odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji na ugovore o kupoprodaji društvenog kapitala koji su zaključeni pre stupanja na snagu navedene odredbe. Nakon izjašnjenja Privrednog apelacionog suda o izuzetnoj dozvoljenosti revizije odlučivao je Vrhovni kasacioni sud , koji je u osporenom rešenju konstatovao da potreba ujednačavanja sudske prakse i potreba razmatranja pravnog pitanja o primeni relevantne odredbe zakona opravdavaju odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj. Budući da je zakonom utvrđena uloga Vrhovnog kasacionog suda upravo da razmotri pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudsku praksu ili kad je potrebno da novo tumačenje prava , kao i da je naznačeno pravno pitanje koje je potrebno razmotriti, pravno stanovište revizijskog suda povodom ovog vanrednog pravnog sredstva za Ustavni sud je pravno p rihvatljivo.

Ocenjujući osnovanost ostalih navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primen a materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalno g prava.

Razmatrajuću navode ustavne žalbe koje se odnose na predmetni ugovor o prodaji subjekta privatizacije, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu da je Zakonom o privatizaciji propisan poseban pravni režim kojim su uređena prava i obaveze učesnika u postupku privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala i sankcije za neizvršenje tih obaveza. Zakonom o privatizaciji uređen je ugovor o prodaji društvenog, odnosno državnog kapitala kao ugovor sui generis, koji ima elemente obligacionog, ali i statusnog ugovora.

Ustavni sud nalazi da je revizijski sud, pre svega, zauzeo stanovište da ukoliko kupac subjekta privatizacije ne ispuni ugovorne obaveze, iako neispunjenje ugovornih obaveza nije ugovorom predviđeno kao raskidni razlog, ugovor se može raskinuti primenom odredbe člana 27. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 2. Zakona o privatizaciji kojim su propisani ciljevi prodaje društvenog kapitala, a to su stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost. Članom 5.2.5. zaključenog ugovora, na koju se ukazuje u obrazloženju osporene revizijske presude, kupac subjekta privatizacije se obavezao da postupa u skladu sa Kolektivnim ugovorima i u skladu sa svim radnopravnim propisima .

Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno prihvatljiv je stav revizijskog suda da isplata ugovorom utvrđene visine zarade zaposlenom predstavlja jednu od ugovorom pr edviđenih obaveza kupca subjekta privatizacije, te da njeno neizvr šenje predstavlja razlog za raskid ugovora, iako, u konkretnom slučaju, neispunjenje ugovornih obaveza nije bilo ugovorom predviđeno kao raskidni razlog. Ovo stoga što je poštovanje izvršavanja odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih bitan element ugovora o prodaji subjekta privatizacije po samo m Zakonu o privatizaciji, imajući u vidu da se na taj n ačin ispunjava i cilj predviđen članom 2. tog zakona. Samim tim neizvršenje navedene obaveze može predstavljati raskidni ralog bez obzira što takav nije bio predviđen odredbama predmetnog ugovora, niti odredbama Zakona o privatizaciji koji je važio u trenutku zaključenja tog ugovora. Pri tome, Ustavni sud nalazi da su bez uticaja navodi podnosioca da je Vrhovni kasacioni sud osporenu presudu zasnovao na činjenici da zarade i druga primanja podnosilac zaposlenima nije isplaćiva o u skladu sa ugovorima o radu, a da u postupku pred p rvostepenim sudom ti ugovori nisu ni bili dostavljeni kao dokazi . Ovo iz razloga što je upravo prvostepeni sud iz odgovarajuć ih dokumenata „Autoservisa“ a.d, Čačak, nalaza veštaka, kao i presuda donetih od strane Opštinskog suda u Čačku utvrdio odlučnu činjenicu da je u periodu od novembra 2003. do kraja 2007. godine navedeni subjekt privatizacije isplaćivalo minimalne zarade zaposlenima bez donošenja odgovarajuće odluke i bez zaključivanja ugovora o radu sa zaposlenima po kojima bi bila isplaćena minimalna zarada, te da isplata garantovane minimalne zarade nije bila u skladu sa kolektivnim ugovorom, niti zaključenim ugovorima o radu.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da je revizijski sud u obrazloženju svoje odluke dao jasne, razumljive i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materij alnog prava, kada je ocenio da se, u konkretnom slučaju, zbog neispunjenja obaveze subjekta privatizacije predviđen e članom 5.2.5. predmetnog ugovora, može raskinuti predmetni ugovor, tako da tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava nisu osnovane.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sud, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o raskidu ugovora o privatizaciji zbog neizvršavanja obaveza prema zaposlenima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti