Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za ostvarivanje prava na porodičnu penziju koji je trajao preko 12 godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz N . i D . B . iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2014. odine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i D . B . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Nišu u predmetu broj 181.1-1 00934/01 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba M . B . i D . B . izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2952/11 od 10. novembra 2011. godine, presude Upravnog suda U. 7128/12 od 17. oktobra 2012. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 36/13 od 8. februara 2013. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz N . i D . iz K . podneli su 14. decembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2952/11 od 10. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 4. Ustava Republike Srbije. Dopunom ustavne žalbe od 28. marta 2013. godine podnosioci su osporili presudu Upravnog suda U. 7128/12 od 17. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 36/13 od 8. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog navedenom odredbom Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da se iz rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 12. decembra 2011. godine može videti da Fond „daje stalno identična i stereotipna

obrazloženja“, propuštajući da postupi po primedbama nadležnih sudova i da to „može da traje unedogled“.

Povreda prava na imovinu se u ustavnoj žalbi obrazlaže time što je Upravni sud naložio podnosiocima da plate sudsku taksu na presudu od 10. novembra 2011. godine, iako se prema Zakonu o sudskim taksama za odluke u upravnim sporovima u stvarima penzijskog osiguranja taksa plaća samo ako tužba bude pravosnažno odbijena ili odbačena.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud naloži nadležnim organima da se osporeni postupak okonča u najkraćem roku, kao i da se predmetna upravna stvar reši u sporu pune jurisdikcije, što su podnosioci već bili predložili ali se Upravni sud „nije oglasio o tom predlogu, navodeći formalne razloge“. Podnosioci ustavne žalbe ističu zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, koja im je naneta postupanjem Republičkog fonda PIO i nadležnih sudova.

Podnosioci su u dopuni ustavne žalbe istakli da se u uverenju broj 24224 od 7. maja 2001. godine, razlikuju podaci pod registarskim brojem 1068015435 za 1975, 1976. i 1977. godinu, od podataka pod registarskim brojem 1708060288 za navedeni period, što je „sasvim dovoljno da postave pitanje da li je to iko pročitao“. Podnosioci ukazuju na povredu prava na obrazloženu odluku, jer „bez konkretnog i jasnog obrazloženja ne mogu da razumeju zašto podaci pod registarskim brojem 1068015435 nisu razmatrani“.

U dopuni ustavne žalbe je, takođe, istaknuto da je Vrhovni kasacioni sud, „zaklanjajući se iza rešenja da je zahtev za preispitivanje sudske odluke nedozvoljen“, odbio da odlučuje o spornom pitanju, čime je podnosiocima povredio prava na pristup sudu i na pravno sredstvo.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Odlučujući o zahtevu B.S.B. od 9. decembra 1999. godine, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Nišu doneo je rešenje broj 181.1-1 00934/01 od 20. novembra 2001. godine, kojim je podnositeljki zahteva utvrđeno pravo na starosnu penziju u iznosu označenom u rešenju i određeno da se tim rešenjem zamenjuje privremeno rešenje od 16. decembra 1999. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da su pregled podataka o utvrđenom penzijskom stažu, obračunu penzijskog osnova, visini i usklađivanju penzija sastavni deo ovog rešenja.

Odlučujući o zahtevu M . B . i D . B . (ovde podnosilaca ustavne žalbe) od 23. maja 2000. godine, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Nišu doneo je 21. i 22. novembra 2001. godine rešenja broj 181.1-1 00934/01, kojima je utvrdio podnosiocima pravo na porodičnu penziju u iznosu označenom u rešenjima, a u obrazloženju rešenja je, između ostalog, konstatovano da je B.S.B. supruga, odnosno majka podnosilaca, preminula 7. maja 2000. godine.

Društveni fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Bosne i Hercegovine je 7. maja 2001. godine izdao uverenje broj 1063228782 o podacima registrovanim u matičnoj evidenciji za B.S.B.

Podnosioci ustavne žalbe su 29. januara 2002. godine izjavili žalbu protiv navedenih prvostepenih rešenja donetih 20, 21. i 22. novembra 2001. godine, u kojoj su naveli da su uvidom u rešenje Fonda od 20. novembra 2001. godine utvrdili da „podaci pod registarskim brojem 1068015435 za 1975, 1976. i 1977. godinu uopšte nisu uzeti u obzir kod izračunavanja prosečne mesečne revalorizovane zarade za navedene godine, iako je uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i po tom osnovu“. Podnosioci su 4. marta 2003. godine podneli drugostepenom organu urgenciju, tražeći da se donese odluka o njihovoj žalbi, a 24. decembra 2003. godine su podneli tužbu Okružnom sudu u Nišu zbog „ćutanja uprave“, koja je uvažena presudom Okružnog suda u Nišu U. 103/03 od 19. maja 2004. godine.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija je, postupajući po nalogu Okružnog suda u Nišu, 1. jula 2004. godine doneo rešenje kojim se žalba podnosilaca odbija kao neosnovana. U obrazloženju tog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je taj organ, na osnovu izveštaja matične evidencije od 10. septembra 2001. godine i uverenja Društvenog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Bosne i Hercegovine od 7. maja 2001. godine, utvrdio: da su u obračun penzijskog osnova uzete zarade od početka 1973. do kraja 1998. godine; da je najpovoljniji desetogodišnji osnov bio u periodu od 1973. do 1982. godine; da je od tog osnova određena visina starosne penzije od 74%; da se u žalbi neosnovano ističe da za obračun penzijskog osnova nisu uzete zarade za 1975, 1976. i 1977. godinu.

Okružni sud u Nišu je rešenjem od 25. marta 2005. godine obustavio postupak po tužbi podnetoj zbog „ćutanja uprave“, sa obrazloženjem da se podnosioci nisu izjasnili o tome da li proširuju tužbu na naknadno doneto rešenje. Vrhovni sud Srbije je 6. decembra 2006. godine doneo presudu Uvp. II 119/05, kojom je uvažio zahtev podnosilaca ustavne žalbe za vanredno preispitivanje rešenja Okružnog suda u Nišu od 25. marta 2005. godine i naložio tom sudu da u ponovnom postupku otkloni procesne nedostatke u vezi sa odlučivanjem o tužbi protiv rešenja drugostepenog organa od 1. jula 2004. godine, posebno imajući u vidu navode podnosilaca da im to rešenje nije ni dostavljeno. Okružni sud u Nišu je presudom U. 21/07 od 23. jula 2007. godine uvažio tužbu podnosilaca ustavne žalbe i poništio rešenje Fonda od 1. jula 2004. godine, jer je utvrdio da lice koje je potpisalo rešenje nije bilo ovlašćeno za njegovo donošenje i da se u spisima predmeta ne nalazi izvornik rešenja.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude doneo rešenje 14. avgusta 2007. godine, kojim je ponovo odbio žalbu podnosilaca, ali to rešenje nije bilo dostavljeno podnosiocima ustavne žalbe do 29. aprila 2008. godine, kada su oni podneli tužbu Okružnom sudu u Nišu, tražeći da taj sud donese presudu koja će u svemu zameniti upravni akt. Okružni sud u Nišu je presudom 30. oktobra 2008. godine odbio tužbu, jer je u međuvremenu doneto rešenje Fonda od 14. avgusta 2007. godine i naložio da se isto dostavi podnosiocima. Navedeno rešenje Fonda podnosioci ustavne žalbe su, takođe, osporili tužbom u upravnom sporu podnetom 16. oktobra 2008. godine, koja je odbijena kao neosnovana presudom Okružnog suda u Nišu od 27. februara 2009. godine. Podnosioci ustavne žalbe su 30. marta 2009. godine podneli Vrhovnom sudu Srbije zahtev za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Nišu od 27. februara 2007. godine, u kome su naveli „da i dalje smatraju da se sud mora precizno izjasniti o činjenici da u uverenju o matičnoj evidenciji stoje podaci pod registarskim brojem 1068015435 za 1975, 1976. i 1977. godinu, koji se ne pominju u rešenju o određivanju penzije, zbog čega postoji povreda materijalnog prava zbog nepravilne primene člana 5. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju“. Upravni sud je, odlučujući o navedenom zahtevu nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, presudom Uvp. II 229/10 od 10. novembra 2010. godine uvažio zahtev, preinačio pobijanu presudu Okružnog suda u Nišu i poništio rešenje Fonda od 14. avgusta 2007. godine. U obrazloženju navedene presude je ocenjeno da je propuštanjem tuženog organa da se izjasni o navodima podnosilaca iz zahteva, učinjena povreda pravila upravnog postupka i da pobijano rešenje ne sadrži razloge iz kojih proizlazi, kao pravilan, zaključak tuženog organa da su ispunjeni uslovi za odbijanje žalbe kao neosnovane.

Drugostepeni organ je 12. decembra 2010. godine doneo rešenje kojim je treći put odbio žalbu podnosilaca, sa obrazloženjem da staž osiguranja utvrđuje organizacija za osiguranje kod koje je staž navršen i da je taj organ samo preuzeo podatke o zaradi i naknadi za 1975, 1976. i 1977. godinu, koji su utvrđeni od strane Društvenog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Bosne i Hercegovine. Upravni sud – Odeljenje u Nišu je osporenom presudom U. 2952/11 od 10. novembra 2011. godine uvažio tužbu podnosilaca ustavne žalbe i poništio navedeno drugostepeno rešenje, jer u spisima predmeta nije bilo rešenja prvostepenog organa od 20. novembra 2011. godine, što je onemogućilo sud da oceni pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja.

Rešenjem Fonda od 27. marta 2012. godine, donetim u izvršenju navedene presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu, četvrti put je odbijena žalba, a podnosioci ustavne žalbe su navedeno rešenje osporili tužbom podnetom Upravnom sudu 29. maja 2012. godine. Osporenom presudom Upravnog suda U. 7128/12 od 17. oktobra 2012. godine odbijena je tužba podnosilaca, kao neosnovana.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 36/13 od 8. februara 2013. godine odbačen je zahtev podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 7128/12 od 17. oktobra 2012. godine, jer nisu bili ispunjeni uslovi propisani odredbama člana 49. stav 2. Zakona o upravnim sporovima za podnošenje ovog pravnog sredstva.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe Zakona o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», br. 33/97 i 31/01), kojima je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.).

Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena.

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je postupanjem nadležnih organa koji su odlučivali u osporenom upravnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer drugostepeni organ, donoseći rešenja u izvršenju sudskih presuda, postupa protivno pravnom shvatanju suda, „što može da traje unedogled“.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu broj 181.1-1 00934/01 Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Nišu, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, od 23. maja 2000. godine kao dana podnošenja zahteva podnosilaca ustavne žalbe za priznavanje prava na porodičnu penziju, pa do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 7128/12 od 17. oktobra 2012. godine, kojom je taj postupak pravnosnažno okončan. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe u predmetnom upravnom postupku u suštini osporavali zakonitost rešenja kojim je B.S.B utvrđeno pravo na starosnu penziju, jer je to rešenje doneto posle smrti navedenog lica, čija penzija predstavlja osnov za određivanje porodične penzije podnosilaca kao članova porodice. Ustavni sud, takođe ističe da su podnosioci ustavne žalbe navedenu osporenu presudu Upravnog suda pobijali vanrednim pravnim sredstvom koje nije bilo dozvoljeno, zbog čega vreme proteklo u odlučivanju o tom pravnom sredstvu nije uzeto u obzir prilikom ocenjivanja opravdanosti trajanja predmetnog upravnog postupka.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je navedeni upravni postupak trajao 12 godina i četiri meseca, ukazuje na povredu označenog ustavnog prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje predmetnih postupaka.

Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je nadležni organ bio dužan da, na osnovu utvrđene starosne penzije B.S.B, odredi iznos porodične penzije podnosiocima ustavne žalbe, kao članovima porodice navedenog lica.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni organ odlučio o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe u roku od godinu i po dana, a da posle 2001. godine nije ponovo odlučivao u predmetnoj upravnoj stvari. Drugostepeni organ je u osporenom postupku doneo četiri rešenja o odbijanju žalbe izjavljene protiv rešenja od 2001. godine, pri čemu je o prvoj žalbi podnosilaca odlučivao dve i po godine, a donoseći naredna rešenja nije u značajnoj meri prekoračio zakonske rokove postupanja. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da su nadležni sudovi u celokupnom toku postupka doneli osam odluka u upravnom sporu, u rokovima koje ovaj sud ocenjuje razumnim, ali je ocenio da postupanje sudova tokom osporenog postupka nije bilo efikasno. Naime, iz obrazloženja presuda koje su donete u upravnom sporu ne može se utvrditi da li je i od kakvog značaja za odluku o upravnoj stvari, ocena navoda podnosilaca ustavne žalbe u vezi sa podacima pod registarskim brojem 1068015435 za 1975, 1976. i 1977. godinu, što je preduslov za utvrđenje da je učinjena povreda pravila upravnog postupka i da pobijani konačni upravni akt treba poništiti zbog toga što ne sadrži razloge iz kojih proizlazi, kao pravilan, zaključak tuženog organa da su ispunjeni uslovi za odbijanje žalbe kao neosnovane. Navedeni propust nadležnih sudova imao je za posledicu da drugostepeni organ u izvršenju presuda donosi rešenja iste sadržine, od kojih je poslednje ocenjeno kao zakonito, uprkos tome što u njemu nisu na drugačiji način ocenjeni navodi podnosilaca ustavne žalbe.

U pogledu značaja koji za podnosioca ima predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka u predmetnom postupku bila od značaja za podnosioce ustavne žalbe, s obzirom na prirodu prava o kome je odlučivano, ali je imao u vidu da je podnosiocima za sve vreme trajanja postupka isplaćivana porodična penzija u skladu sa rešenjem čiju su zakonitost osporavali.

Po oceni Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe su svojim radnjama delimično doprineli dugom trajanju postupka, najpre time što nisu blagovremeno pokrenuli upravni spor zbog nepostupanja drugostepenog organa po njihovoj prvoj žalbi, već posle nepune dve godine. Ustavni sud, takođe, konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe insistirali na tome da se Fond, odnosno sud „precizno izjasni o tome da u uverenju o matičnoj evidenciji stoje podaci pod registarskim brojem 1068015435 za 1975, 1976. i 1977. godinu, koji se ne pominju u rešenju o određivanju penzije“, tvrdeći da je time nepravilno primenjen član 5. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Navedenom odredbom tada važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („ Službeni glasnik RS“, br. 52/96, 46/98 i 29/01) bilo je propisano da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču i ostvaruju zavisno od dužine i obima ulaganja sredstava za penzijsko i invalidsko osiguranje i uz primenu načela uzajamnosti i solidarnosti, iz čega sledi da se tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom navedene odredbe zakona. Polazeći od toga da su podnosioci ustavne žalbe za sve vreme trajanja osporenog postupka isticali samo ove navode, a imajući u vidu da ni iz jednog pravnog sredstva koje su podneli ne proizlazi uverenje podnosilaca da je zakon povređen na njihovu štetu, Ustavni sud nalazi da su podnosioci u izvesnoj meri zloupotrebili procesna prava koja su im bila na raspolaganju. Ustavni sud je, međutim, ocenio da u postupku u kome je duže od 12 godina odlučivano o zakonitosti rešenja o utvrđivanju prava na porodičnu penziju, navedeno ponašanje podnosilaca ustavne žalbe ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje, a posebno doprinos podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja nadležnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosioci nisu pružili dokaze da su u predmetnom upravnom postupku pretrpeli materijalnu štetu. Stoga je u tački 4. izreke odbačen zahtev podnosilaca za naknadu materijalne štete, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Podnosioci ustavne žalbe, takođe, smatraju da im je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2952/11 od 10. novembra 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje, time što sud nije uvažio njihov zahtev da odluči u sporu pune jurisdikcije, kao i pravo na imovinu, jer su obavezani na plaćanje sudske takse za navedenu odluku, protivno zakonu.

Ustavni sud ukazuje da sud, saglasno odredbi člana 43. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), može odlučivati u sporu pune jurisdikcije kada nađe da osporeni upravni akt treba poništiti, a priroda stvari i utvrđeno činjenično stanje pružaju pouzdan osnov za donošenje presude. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2952/11 od 10. novembra 2011. godine poništen konačni upravni akt iz razloga što je nepostojanje određenog dokaza u spisima predmeta onemogućilo sud da oceni pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud nalazi da se ovi navodi ustavne žalbi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Prema stavu koji je Ustavni sud zauzeo u svojoj ranijoj praksi, nalog za plaćanje sudske takse ne predstavlja sudsku odluku, već samo poziv suda upućen stranci da svoju taksenu obavezu, koja je ranije nastala, dobrovoljno ispuni (u tom smislu videti Odluku Už-1949/2009 od 24. marta 2010. godine). Ustavni sud stoga ocenjuje da nalog za plaćanje sudske takse nije akt kojim je sadržinski odlučeno o pravu ili obavezi podnosilaca ustavne žalbe, niti se navodi ustavne žalbe o povredi prava na imovinu mogu dovesti u vezu sa sadržinom navedene osporene presude.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2952/11 od 10. novembra 2011. godine, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Upravnog suda U. 7128/12 od 17. oktobra 2012. godine, Ustavni sud je pošao od utvrđenog pravnog stava da će se donošenjem odluke o tužbi podnetoj protiv konačnog upravnog akta smatrati da su u upravnom postupku iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe. Pri tome će se smatrati da su donošenjem odluke o zahtevu za preispitivanje sudske odluke podnete protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, samo ukoliko je izjavljivanje ovog pravnog sredstva, prema Zakonu o upravnim sporovima ili drugom posebnom zakonu, dozvoljeno i kada je izjavljeno na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena podnošenjem tužbe protiv konačnog rešenja, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke suda donete po tužbi u upravnom sporu.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju zahtev podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje sudske odluke odbačen kao nedozvoljen, Ustavni sud je ocenio da se Zakonom o Ustavnom sudu propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda U. 7128/12 od 17. oktobra 2012. godine računa od dana dostavljanja te presude podnosiocima ustavne žalbe, a ne od dana kada su podnosioci primili rešenje povodom izjavljenog nedozvoljenog vanrednog pravnog sredstva. Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe navedenu osporenu presudu, prema zabelešci na otpravku presude, primili 26. decembra 2012. godine, a svakako pre 24. januara 2013. godine, kada su podneli zahtev za preispitivanje te presude. Imajući u vidu da je presuda Upravnog suda U. 7128/12 od 17. oktobra 2012. godine osporena dopunom ustavne žalbe od 28. marta 2013. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao u tački 3. izreke.

10. Ustavnom žalbom je osporeno i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 36/13 od 8. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo. Navedenim osporenim rešenjem odbačen je kao nedozvoljen zahtev podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 7128/12 od 17. oktobra 2012. godine, jer nisu bili ispunjeni uslovi za njegovo podnošenje propisani odredbom člana 49. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.

Odredbama člana 49. Zakona o upravnim sporovima („'Službeni glasnik RS“', broj 111/09) propisano je: da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke (stav 1.); da zahtev može da se podnese kada je to zakonom predviđeno, zatim u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji, kao i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba (stav 2.); da zahtev može da se podnese zbog povrede zakona, drugog propisa ili opšteg akta ili povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari (stav 3.).

Kako nisu bili ispunjeni uslovi iz odredbe člana 49. stav 2. navedenog zakona, koji su potrebni za podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke , jer on nije predviđen posebnim zakonom, niti je Upravni sud odlučivao u punoj jurisdikciji, a u upravnom postupku nije bila isključena žalba, zaključak Vrhovnog kasacionog suda prema kome, u konkretnom slučaju, nije dozvoljen zahtev za preispitivanje sudske odluke, u svemu je ustavnopravno prihvatljiv.

Nalazeći da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi mogli potkrepiti tvrdnju da su podnosiocima osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređena označena ustavna prava, Ustavni sud je, takođe u tački 3. izreke, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

11. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti