Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privrednog društva i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko devet godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 900 evra i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6461/2011
02.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva "Sensal" DOO iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva "Sensal" DOO i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1589/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku P. 242/04 i P. 175/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku , kada se za to steknu uslovi.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo "Sensal" DOO iz Čačka je 14. decembra 2011. godine, preko Snežane Mirković iz Čačka, zakonskog zastupnika privrednog društva, izjavilo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1589/11, kao i povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. U dopuni ustavne žalbe od 3. aprila 2013. godine podnosilac je osporio rešenje Osnovnog suda u Čačku P. 1589/11 od 30. januara 2013. godine i rešenje Višeg suda u Čačku Gž. 207/13 od 27. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi, dopunjenoj 13. februara i 3. aprila 2013. godine, podnosilac je naveo da parnični postupak započet tužbom iz 2004. godine pred ranijim Opštinskim sudom u Čačku, radi predaje u državinu poslovnog prostora, još uvek nije okončan, niti je doneta prvostepena presuda. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu odugovlačenjem postupka od strane suda povređena prava na suđenje u razumnom roku i na mirno uživanje svojine, a da su donošenjem "nezakonitih" osporenih rešenja o prekidu postupka do pravosnažnog okončanja drugog parničnog postupka, sudovi, "favorizujući tuženog", neograničeno produžili trajanje postupka i njegovo mirno uživanje svojine stečene na osnovu zakona. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 1589/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, je 24. februara 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv G.M, radi predaje u državinu i svojinu poslovnog prostora u okviru robne kuće "Stjenik" u Čačku, u prizemlju koji je dobijen rekonstrukcijom i dogradnjom u površini od 67,50m2 sa muškim i ženskim VC-om koji se nalazi na k.p. br. 808/1 i 826/1, KO Čačak. U tužbi je navedeno da je tužilac, kao suinvestitor, zajednički sa preduzećem "Stjenik" iz Čačaka, po osnovu ugovora o zajedničkoj investicionoj izgradnji i dogradnji iz 2002. godine, dogradio sporni poslovni prostor, a da je sa tuženim zaključio ugovor o finansiranju investicione izgradnje i dogradnje ovog prostora u toj istoj godini. Međutim tuženi je, iako nije bilo saglasnosti preduzeća "Stjenik" na taj ugovor, po završenoj izgradnji ušao u posed celokupnog izgrađenog poslovnog prostora. Tužba je podneta sa predlogom za izdavanje privremene mere da tuženi preda ključeve poslovnog prostora i prostor na korišćenje do okončanja spora. Povodom podnete tužbe formiran je u Opštinskom sudu predmet P. 242/04. Odlukom Okružnog suda u Čačku Gž. 615/05 od 19. maja 2005. godine pravnosnažno je odbijen predlog tužioca za izdavanje privremene mere.

Pre ove parnice, u 2003. godini, pokrenute su dve parnice od strane tužioca G.S, ovde tuženog, pred istim sudom. U parnici P. 615/03 (kasniji brojevi P. 328/08 i P. 409/10 Osnovnog suda u Čačku), koju tužilac vodi protiv tuženih - podnosioca ustavne žalbe i AD "Stjenik" Čačak, tužilac G.S. je tražio, između ostalog, da se utvrdi da je, po osnovu finansiranja celokupne investicione izgradnje, rekonstrukcije i dogradnje poslovnog prostora u okviru postojećeg objekta RK "Stjenik" Čačak, on nosilac prava svojine u delu 80/132 idealnih delova od novodograđenog, izgrađenog, rekonstruisanog i dograđenog poslovnog prostora koji se nalazi u okviru postojećeg objekta RK "Stjenik" izgrađenog na k.p.br. 808/1, 826/1 i 872/2, KO Čačak i sukorisnik ovih parcela u pripadajućem delu. U parničnom postupku u predmetu P. 1683/03, započetom pred Opštinskim sudom u Čačku (kasnije broj P. 786/09), a protiv istih tuženih (podnosioca ustavne žalbe i AD "Stjenik" Čačak), tužilac G.S. je tražio poništaj ugovora o deobi poslovnog prostora zaključenog 16. maja 2003. godine između prvotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i drugotuženog. Ovaj postupak je prekinut do pravnosnažnog okončanja postupka P. 328/08 (prethodno opisanog) rešenjem Opštinskog suda u Čačku P. 786/2009 od 17. juna 2009. godine, s obzirom na stav suda iz revizijske odluke donete u tom predmetu (kojom su ukinute prvostepena i drugostepena presuda) da od prava tužioca, kao suvlasnika (koje ima karakter prethodnog pitanja o kome nije pravosnažno odlučeno), zavisi opstanak spornog ugovora o deobi nepokretnosti.

U parnici čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, do prvog prekida postupka 29. novembra 2010. godine, rešenjem Osnovnog suda u Čačku P. 175/10 (pred kojim je postupak P. 242/04 nastavljen nakon uspostavljanja nove mreže sudova), bilo je zakazano 26 ročišta za glavnu raspravu. U navedenom periodu održano je 14 ročišta, dok preostalih 12 ročišta za glavnu raspravu nije održano prevashodno zbog nedostupnosti spisa navedene dve parnice u koje je trebalo izvršiti uvid, s obzirom na to da su se spisi nalazili u Vrhovnom sudu radi odlučivanja po reviziji. Pored ovog razloga, četiri ročišta nisu bila održana zbog sprečenosti posutupajućeg sudije, jedno jer je tužilac ovde podnosilac ustavne žalbe predao podnesak neposredno na ročištu i jednom jer je tuženi tražio odlaganje.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku P. 175/10 od 29. novembra 2010. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je prigovor litispendencije koji je istakao tuženi, a u drugom i trećem stavu izreke je prekinut postupak s tim da će se nastaviti kada se pravnosnažno završi postupak u predmetu Osnovnog suda u Čačku 409/10.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog izjavljenim protiv navedenog rešenja, Viši sud u Čačku je rešenjem Gž. 171/11 od 9. marta 2011. godine odbio njihove žalbe i ožalbeno rešenja u prvom stavu izreke potvrdio, ali je u drugom stavu izreke ukinuo prvostepeno rešenje u drugom i trećem stavu izreke i predmet vratio prvostepenom sudu da utvrdi da li se u sporu radi utvrđivanja svojine pod brojem P. 409/10 istoga suda radi o istom poslovnom prostoru koji je predmet spora ovog spora za državinu, a od čega zavisi odluka da li je to prethodno pitanje za rešavanje spora.

Predmet je pred Osnovnim sudom u Čačku zaveden pod brojem P. 1589/11 i nakon sedam održanih ročišta, od 11 zakazanih ročišta za glavnu raspravu, doneto je rešenje o prekidu postupka P. 1589/11 od 30. januara 2013. godine. Na održanim ročištima je sprovedeno veštačenje od strane veštaka građevinske struke na okolnost da li je prostor koji je predmet spora identičan sa poslovnim prostorom kao u predmetu P. 409/10, pribavljen nalaz veštaka sa dopunskim izjašnjenjima veštaka i saslušan veštak, te pribavljeni dokazi nadležnih poreskih organa u vezi sa zakupodavnim odnosima u spornom poslovnom prostoru. Preostala ročišta nisu održana zbog sprečenosti posupajućeg sudije, neodazivanja veštaka na uredno primljen poziv, kao i dva izostanka svedoka.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv navednog rešenja, Viši sud u Čačku je rešenjem Gž. 207/13 od 27. marta 2013. godine odbio njegovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Čačku P. 1589/11 od 30. januara 2013. godine, nalazeći da je pravilno zaključio prvostepeni sud da je utvrđivanje prava svojine u sporu, do čije pravosnažnosti je prekinut ovaj postupak, prethodno pitanje za odluku u predmetu po tužbi radi predaje u državinu poslovnog prostora, te da je odluka doneta iz razloga celishodnosti postupka, radi jednovremenog rešavanja svih spornih pitanja, a pogotovu kada se ima u vidu i da je prekinut postupak za poništaj ugovora o deobi do pravnosnažnog okončanja postupka za utvrđivanje prava svojine u predmetu P. 409/10 istoga suda.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, a odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09), koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje na predmetni parnični postupak, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 24. februara 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku , i da još uvek nije okončan, već je trenutno u fazi prekida. Sa druge strane, iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje devet godina i sedam mesec i i da još uvek nije okončan, a da u toku postupka nijednom nije presuđeno u prvom stepenu, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu radi predaje u državinu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak za utvrđivanje postojanje uslova za vraćanje stvari, koje prema navodima u tužbi tužilac, ovde podnosilac nikada nije držao, te da nema opravdanja za devetogodišnje trajanje prvostepenog parničnog postupka.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti za podnosioca.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je oceni o da podnosi lac, kao tužilac, svojim ponašanjem nije doprineo neopravdano dugom trajanju ovog parničnog postupka.

Nasuprot prethodno iznetom, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedolotvorno postupanje prvostepenog suda isključivi razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka koji posle preko devet godina nije završen ni u prvom stepenu. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da su tokom 2004. i 2008. godine bila zakazana samo po dva ročišta za glavnu raspravu, a 2005. godine tri ročišta; da je pretežan broj ročišta od zakaznih ostao neodržan i odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije (četiri ročišta), odnosno zbog nedostavljanja spisa drugih nadležnih sudova (u koje je trebalo izvršiti uvid radi rešavanja po prigovoru litispendencije i postojanju prethodnog pitanja); da je sud tek posle preko sedam godina od podnošenja tužbe utvrdio da je u pitanju identičan poslovni prostor (u delu), kao u parnici za utvrđivanje svojine i pored toga što je još 2005. godine prvi put zatražio uvid u spise predmeta radi utvrđivanja svojine. Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske o d 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, a da je postupanje Opštinskog suda u Čačku (sada Osnovnog suda u Čačku) dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje više od devet godina , te da je sada u fazi prekida, do rešavanja spora koji predstavlja prethodno pravno pitanje u ovom postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 1589/11, te je u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , a u tački 3. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava naloženo je nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku, kada se za to steknu uslovi, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protiv vrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjima, kojima je pravnosnažno određen prekid postupka, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te ovim produžavanjem trajanja postupka "ugroženo mirno uživanje svojine" i povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je, ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ovom delu ustavne žalb e, najpre, utvrdio: da su ustavnom žalbom osporena rešenja kojima se upravlja postupkom i ne odlučuje se o pravima i obavezama podnosioca, tako da ne predstavljaju akte protiv kojih se može podneta ustavna žalba, a zatim, da je u pogledu istaknute povrede prava na imovinu ustavna žalba preuranjena, jer predmetni postupak još uvek nije okončan .

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti