Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Povreda je nastala zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda i čestih odlaganja. Deo žalbe o meritumu je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . B . iz V . P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. B. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Smederevu u predmetu K. 53/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žabe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B . iz V . P . je 14. decembra 2011. godine, preko punomoćnika D . M, advokata iz V . P , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Smederevu K. 53/10 od 31. maja 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5477/10 od 13. septembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz istog člana Ustava u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Smederevu u predmetu K. 53/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je predmetni krivični postupak nerazumno dugo trajao, skoro osam godina; da su osporene osuđujuće presude donete samo na osnovu jednog dokaza, i to navodnog priznanja prvoosuđenog N.Ž. čiji je iskaz u predkrivičnom i istražnom postupku pribavljen na sumnjiv i nedozvoljen način; da se veštak neuropsihijatar izj asnio da N.Ž. nije mogao slobodno dati iskaz, odnosno da je iznosio i neistinite činjenice i na svoju štetu a samim tim i na štetu podnosioca; da su ovakvim postupanjem nadležnih sudova podnosiocu povređena označena ustavna prava. Zahtevao je da Ustavni sud poništi osporene presude i odloži njihovo izvršenje . Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Višeg suda u Smederevu K. 53/10 i na osnovu izveštaja postupajućeg predsednika krivičnog veća u tom predmetu od 23. jula 2014. godine , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Optužnicom Okružnog javnog tužilaštva u Smederevu Kt. 141/03 od 30. decembra 2003. godine optuženi su N .Ž. i D . B, ovde podnosilac ustavne žalbe, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 245. stav 1. Osnovnog krivičnog zakona, kao i I.S, koji je optužen za blaže krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 245. stav 3. OKZ.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Kio. 102/03 od 11. decembra 2003. godine određen je pritvor prema podnosiocu, koji se računa o od 10. decembra 2003. godine, kada je lišen slobode , kao i prema o kr. N.Ž. i I .S. Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Kio. 102/03 od 30. decembra 2003. godine ukinut j e pritvor prema podnosiocu D. B, kao i prema preostaloj dvojici okrivljenih, a rešenjem vanpretresnog veća Okružnog suda u Smederevu Kv. 43/04 od 30. marta 2004. godine odbij en je kao neosnovan prigovor okr. D. B . protiv optužnice Okružnog javnog tužilaštva u Smederevu Kt. 141/03 od 30. decembra 2003. godine.

Pred prvostepenim sudom, do donošenja prve po redu presude, bilo je zakazano ukupno 17 nastavaka glavnog pretresa, od kojih je sedam održano, na kojima su izvedeni dokazi sasluša njem okrivljeni h, saslušanjem određenog broja svedoka, uvidom u medicinske izveštaje koji se odnose na okrivljene, a glavni pretres je odlagan radi česte dopune dokaznog postupka i potrebe za neposrednim saslušanjem nekih od svedoka ili veštaka. Pri tome, deset nastavaka glavnog pretresa nije bilo održano , i to: jedan zbog sprečenosti predsednika veća, jedan zbog drugih obaveza javnog tužioca, tri zbog nedolaska svedoka, a pet u osnovi zbog nedolaska trećeoptuženog, kome je zbog toga jednom bio određen pritvor u trajanju od mesec dana radi obezbeđenja njegovog prisustva. Podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac su se redovno odazivali pozivima suda.

Presudom Okružnog sud a u Smed erevu K. 21/04 od 26. maja 2006. godine, između ostalog, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru počev od 10. decembra do 30. decembr a 2003. godine .

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž1. 2634/06 od 22. februara 2007. godine, uvažavanjem izjavljenih žalbi, ukinuta je presuda Okružnog suda u Smederevu K. 21/04 od 26. maja 2006. godine i predmet je vrać en prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Prvi put zakazan glavni pretres u ponovnom postupku nije održan zbog toga što u sud nisu dovedeni opt. N.Ž. i I.S. koji su se nalazili na izdržavanju kazni zatvora. Ni u novozakazanom terminu glavni pretres nije održan zato što opt. N.Ž. nije sproveden iz Okružnog zatvora u Smederevu „jer zatvor ne raspolaže dovoljnim brojem osoblja“, dok iz KPZ Zabela nije ni dostavljen izveštaj o razlozima nesprovođenja opt. I.S. Iz istih razloga glavni pretres nije održan ni 13. maja 2008. godine (jer opt. I.S. ponovo nije sproveden u sud iz KPZ Zabela). Do odlaganja glavnog pretresa došlo je i 7. jula 2008. godine zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe, čiji branilac je opravdao pred sudom njegov izostanak povredama zadobijenim u saobraćajnoj nesreći. Sledeći put pretres je održan, ali je odložen radi saslušanja svedoka i veštaka, a što je bio razlog odlaganja i nastavaka glavnog pretresa zakazanih za 23. oktobar 2008, 25. novembar 2008, 17. februar 2009. (data ponovna naredba za privođenje svedoka), 12. mart 2009, 13. maj 2009. i 13. jun 2009. godine. U ovom periodu nastavak glavnog pretresa ili nije ni održan zbog nedolaska pozvanih svedoka ili je održan uz odlaganje, kako bi se nastavilo sa sprovođenjem dokaznog postupka. Nastavak glavnog pretresa zakazan za 31. jul 2009. godine nije održan zbog nedolaska opt. N.Ž, a naredni je održan 29. oktobra 2009. godine, ali je takođe odložen „radi dopune dokaznog postupka i pozivanja svedoka“. Dokazni postupak nije okončan ni u nastavku glavnog pretresa 22. januara 2010. godine koji je održan i odložen za 25. mart 2010. godine „radi saslušanja svedoka“. Predmet je rešenjem predsednika Višeg suda u Smederevu od 15. marta 2010. godine dodeljen u rad drugom predsedniku veća, zbog čega je 25. marta iste godine glavni pretres započeo iznova i odložen je za 28. maj 2010. godine, da bi u međuvremenu vanpretresno krivično veće suda odlučilo da li se mogu pročitati iskazi prethodno saslušanih svedoka i veštaka, bez njihovog ponovnog pozivanja na pretres. Rešenjem vanpretresnog veća od 30. marta 2010. godine usvojen je navedeni predlog novog predsednika sudećeg veća. Glavni pretres je zaključen 28. maja 2010. godine.

Osporenom presudom Višeg sud a u Smederevu K. 53/10 od 31. maja 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim da je učini o jedno krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđ en je na kaznu zatvora u trajanju od dve godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5477/10 od 13. septembra 2011. godine prvostepena presuda je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period t rajanja krivičnog postupka, od decembra 2003. godine, kada je krivični postupak protiv podnosioca pokrenut, do septembra 2011. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu K ž1. 5477/10 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

Navedeno trajanje predmetnog krivičnog postupka od sedam godina i devet meseci, moglo bi da ukaže na sumnju da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi samo od vremenskog trajanja postupka, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i značaja koje za podnosioca ima pravo o kome se odlučuje u postupku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dužinu trajanja postupka.

Po oceni Ustavnog suda, činjenica da je krivični postupak vođen ne samo protiv podnosioca već i protiv još dva lica, nesporno ukazuje na povećan stepen složenosti konkretnog krivičnog postupka koji se morao delimično odraziti i na njegovo trajanje, posebno ako se imaju u vidu sprovedena medicinska veštačenja i više saslušanih svedoka.

Međutim, Ustavni sud nalazi da iz utvrđenih činjenica proističe da je glavni pretres isuviše često odlagan iz razloga koji ukazuju da nije postojala odgovarajuća priprema postupajućeg veća prvostepenog suda da efikasno sprovede dokazni postupak. Osim toga, uočava se da je u ponovnom postupku izostala neophodna saradnja uprava KPZ sa sudom radi dovođenja pojedinih optuženih na zakazan glavni pretres, da nisu izvršavane sudske naredbe za privođenje svedoka i da sud nije iskoristio sve zakonom propisane mogućnosti za ubrzanje postupka. U prilog zaključka Ustavnog suda o propustima da se postupak efikasno okonča govori i činjenica da je 2010. godine predmet dodeljen u rad drugom predsedniku veća prvostepenog suda, nakon čega je prvostepeni postupak u kratkom roku i okončan.

S obzirom na prethodno izloženo, te činjenicu da podnosilac ustavne žalbe svojim postupanjem kao okrivljeni nije doprineo neopravdano dugom trajanju postupka, Ustavni sud je ocenio da u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Smederevu u predmetu K. 53/10 nije u razumnom roku pravnosnažano odlučeno o optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe i da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

5. U odnosu na osporavanje presud e Višeg suda u Smederevu K. 53/10 od 31. maja 2010. godine i presud e Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5477/10 od 13. septembra 2011. godine , isticanjem povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava kojom je ustanovljena ustavna žalba sledi da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud, već se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se sa stanovišta Ustavom i Zakonom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe u kojoj podnosilac ponavljajući razloge koje je iznosio u žalbi izjavljenoj redovnom sudu protiv prvostepene presude, zapravo osporava pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog postupka i time od Ustavnog suda zapravo traži da još jednom, kao instancioni sud, oceni zakonitost osporenih presuda, Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, te je stoga, u ovom delu, odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.