Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu zbog nesprovođenja izvršnog postupka od 2009. godine. Nalaže se isplata materijalne štete u visini glavnog duga. Deo žalbe koji se odnosi na visinu naknade za povredu razumnog roka odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Darinke Negić iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Darinke Negić i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2387/14 (ranije predmet I. 1148/11 i I. 666/09) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 666/09 od 15. maja 2009. godine, koji nije isplaćen. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Darinke Negić izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 67/14 od 1. decembra 2014. godine, dopunskog rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 67/14 od 11. marta 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 450/15 od 4. juna 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Darinka Negić iz Čačka podnela je Ustavnom sudu, 2. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika Dragane Lj. Janković, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2387/14 (ranije predmet I. 1148/11 i I. 666/09). Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-6343/2013.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležan redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Čačku R4 I. 67/14 od 1. decembra 2014. godine je usvojen zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji je u toku pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2387/14 (ranije predmet I. 1148/11 i I. 666/09) podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja, Viši sud u Čačku je dopisom R4 I. 67/14 od 12. oktobra 2015. godine Ustavnom sudu dostavio ustavnu žalbu Darinke Negić, radi donošenja odluke o povredi prava na imovinu. Ovaj podnesak zaveden je pod brojem Už-6466/2015.

Podnositeljka ustavne žalbe je 23. oktobra 2015. godine izjavila novu ustavnu žalbu zbog „nesprovođenja izvršenja u razumnom roku“ u izvršnom postupku koji je se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2387/14, proširujući zahtev i na rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 67/14 od 1. decembra 2014. godine i R4 I. 67/14 od 11. marta 2015. godine, kao i na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 450/15 od 4. juna 2015. godine.

U novoj ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da osporenim rešenjima u delu kojim je odlučeno o visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku nisu otklonjene posledice utvrđene povrede, odnosno nije postignuta „sveobuhvatna naknada“, te smatra da i dalje „ima status žrtve…“. Ističe da dosuđena naknada nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, te da joj je na taj način povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je ustavnu žalbu od 2. avgusta 2013. godine, u neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2387/14 spojio sa ustavnom žalbom od 23. oktobra 2015. godine, radi zajedničkog razmatranja i donošenja jedinstvene odluke, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 666/09 od 15. maja 2009. godine usvojen je predlog za izvršenje ovde podnositeljke ustavne žalbe na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Čačku P1. 77/08 od 22. decembra 2008. godine, kojom je obavezan A.D. „FRA“, Čačak, kao izvršni dužnik, da tužilji, kao izvršnom poveriocu, isplati na ime manje isplaćene minimalne zarade iznose bliže opredeljene izrekom navedene presude, sa zakonskom zateznom kamatom, troškovima parničnog postupka i troškovima izvršenja, plenidbom i prenosom novčanih sredstava, a posredstvom NBS – Agencije za prinudnu naplatu.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Čačku R4 I. 67/14 od 1. decembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača Darinke Negić za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji je u toku pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2387/14 (ranije predmet I. 1148/11 i I. 666/09) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. U stavu drugom izreke ovog rešenja naloženo je Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku, u stavu trećem izreke je dosuđena naknada podnositeljki zahteva za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu, dok je u stavu četvrtom izreke odbijen, kao neosnovan, zahtev podnositeljke u delu kojim je tražena naknada preko naknade dosuđene stavom trećim izreke, za iznos od još 1.400,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti.

Odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Čačku, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž g. 450/15 od 4. juna 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje u delu u kome je zahtev za naknadu nematerijalne štete odbijen, kao i dopunsko rešenje Višeg suda u Čačku R4 I. 67/14 od 11. marta 2015. godine kojim je određeno da će se po pravnosnažnosti rešenja od 1. decembra 2014. godine spisi predmeta dostaviti Ustavnom sudu, radi donošenja odluke o zahtevu predlagača o povredi prava na imovinu.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je nakon uvida u spise Osnovnog suda u Čačku I. 2387/14 utvrđeno da je izvršni postupak u konkretnom slučaju započeo 15. maja 2009. godine, podnošenjem predloga za izvršenje, da je 15. maja 2009. godine usvojen predlog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 666/09, te da izvršni postupak još uvek nije okončan, a poverilac nije ni delimično naplatio svoja potraživanja; da je sud analizirajući dužinu trajanja postupka ispitivao ispunjenost kriterijuma za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku i našao da je osnovni razlog neprimereno dugom trajanju postupka neažurno postupanje Osnovnog suda u Čačku; da je na osnovu člana 8a st. 1. i 2. Zakona o uređenju sudova, prvostepeni sud odredio primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti; da iz sadržine odredbe člana 8v stav 1. istog zakona proizilazi da se radi o specifičnoj vrsti postupka koji ima za cilj ubrzanje i okončanje postupka, te da primerena naknada ne predstavlja naknadu štete već, uz izricanje mere za ubrzanje postupka, predstavlja izvesnu građansko-pravnu sankciju zbog prekoračenja razumnog roka; da Vrhovi kasacioni sud smatra da dosuđena naknada predstavlja primerenu naknadu uz izrečenu meru za ubrzanje postupka, te da će se na taj način ostvariti svrha koja je njima predviđena i koja prestavlja cilj ovog postupka u smislu čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova.

Takođe je navedeno da je prvostepeni sud pravilno konstatovao, da saglasno ovlašćenjima iz čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova, nije mogao da odluči o povredi prava na imovinu, ali kako je postupak iniciran podnošenjem ustavne žalbe koja pored zahteva za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku sadrži i zahtev predlagača za zaštitu prava na imovinu iz člana 58. Ustava o kome nije odlučeno, Vrhovi kasacioni sud nalazi da je potrebno ustavnu žalbu dostaviti Ustavnom sud da u okviru svoje nadležnosti donese odluku o povredi prava na imovinu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe izjavljene 2. avgusta 2013. godine o neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2387/14 (ranije predmet I. 1148/11 i I. 666/09), Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa sudskom praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnositeljke ustavne žalbe, u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine zajemčeno odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (isti stav izražen je i u predmetu Už-5551/11). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 666/09 od 15. maja 2009. godine, koji nisu isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnositeljki ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koja je podnositeljka pokušala na prinudan način da ostvari u predmetnom izvršnom postupku.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi podnositeljke izjavljenoj 23. oktobra 2015. godine protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 67/14 od 1. decembra 2014. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 450/15 od 4. juna 2015. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku od još 1.400,00 evra, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe u suštini nezadovoljna visinom dosuđene naknade.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnositeljki ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnositeljka može tvrditi da je „žrtva“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije , broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006- V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnositeljki dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje je u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 100 evra podnositeljki nije nerazuman, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2287/2015 od 15. jula 2015. godine).

Sledom iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 67/14 od 1. decembra 2014. godine, dopunskog rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 67/14 od 11. marta 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 450/15 od 4. juna 2015. godine odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti