Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko osam godina. Podnosiocu žalbe dosuđuje naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Društva za ugostiteljstvo, trgovinu i usluge „PHS“ d.o.o iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Društva za ugostiteljstvo, trgovinu i usluge „PHS“ d.o.o i utvrđuje da j e u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 14412/10 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Društvo za ugostiteljstvo, trgovinu i usluge „PHS“ d.o.o iz Beograda podne lo je 28. januara 2012. godine, preko punomoćnika Jovana Mićića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 14412/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 443/04 od 8. januara 2008. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio poništaj rešenja tuženog broj 24 od 30. aprila 2004. godine o otkaz u ugovora o radu, isplatu uvećane zarade za period od 1. septembra 2003. do 30. aprila 2004. godine, isplatu otpremnine za zakonskom zateznom kamatom počev od 30. aprila 2004. godine, dug za april mesec 2004. god ine za zakonskom zateznom kamatom, kao i eventualni protivtužbeni zahtev kojim je traženo od suda da obaveže tužioca da tuženom na ime pravno neosnovanog obogaćenja na ime date otpremnine isplati određ eni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom; da je do donošenja prvostepene presude prošlo blizu četiri godine i da je bilo zakazano 16 ročišta od kojih je 13 održano, te da su ročišta zakazivana u razmaku od dva pa do osam meseci; da je Apelacioni sud u Beogradu po žalbi tužioca nakon skoro tri godine doneo presudu Gž1. 281/10 od 15. septembra 2010. godine, kojom je delimično preinačena prvostepena presuda i obavezan tuženi da tužioca vrati na radno mesto asistenta menadžera ili drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i sposobnos tima, dok je stavom 3. izreke ukinuta ožalbena presuda u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca za isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad, te je u tom delu i u pogl edu rešenja o parničnim troškovima predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 333/11 od 16. novembra 2011. godine odbijena kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 . 281/10, u delu u kom je odlučeno o poništaju rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu i vraćanju tužioca na rad; da je tuženi 11. novembra 2004. izjavio protivtužbu, kojom je istakao eventualni protivtužbeni zahtev za povraćaj isplaćene otpremnine, te da se drugostepenom presudom, zbog njenog preinačujućeg karaktera u pogledu vraćanja tužioca na rad, došlo u situaciju da tužilac drži navedeni novac bez pravnog osnova, a da tuženi ne može da isplaćeni novac po osnovu otpremnine više potražuje, jer je u tom delu odluka postala prav nosnažna još u prvom stepenu pošto tuženi nije imao razlog da se žali na presudu u celini , čime je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu nematerijaljlne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3 . Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14412/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Tužilac N.R. podneo je 14. maja 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu pro tiv „PHS“ d.o.o. iz Beograda, kojom je tražio poništaj rešenja tuženog broj 24 od 30. aprila 2004. kojim mu je otkazan ugovor o radu i vraćanje na rad , kao i da mu se na ime otpremnine, uvećane zarade, neisplaćene zarade i troškova parničnog postupka isplate određeni novčani iznosi.

Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 15. juna 2004. godine isplatio tužiocu otpremninu u iznosu od 114.451,00 dinara, na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu broj 24 od 30. aprila 2004.

Prvo ročište za glavnu raspravu u predmetu P.443/04 održano je 13. jula 2004. godine.

Tuženi je 11. novembra 2004. godine podneo protivtužbu, kojom je tražio da sud u slučaju da usvoji tužiočev zahtev za poništajem osporenog rešenja i vrati ga na rad , obaveže tužioca na isplatu novčanog iznosa koji je 15. juna 2004. godine primio na ime otpremnine.

U toku postupka saslušano je više svedoka i izvršeno finansijsko veštačenje, a od zakazanih 16 ročišta za glavnu raspravu održano je 13, dok jedno ročište nije održano a dva su otkazana.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 443/04 od 8. januara 2008. godine odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca kojim je tražio poništaj rešenja tuženog broj 24 od 30. aprila 2004. godine o otkazu ugovora o radu i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na radno mesto asistenta menadžera ili drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i sposobnostima , te da mu tuženi na ime naknade za prekovremeni rad, otpremnine, neisplaćene zarade i troškova parničnog postupka isplati određene novčane iznose, kao i protivtužbeni zahtev tuženog, kojim je tražio da sud obaveže tužioca da tuženom na ime neosnovanog obogaćenja isplati novčani iznos date otpremnine . Tužilac je obavezan da tuženom plati troškove parničnog postupka u opredeljenom iznosu.

Protiv navedene presude tužilac je 8. februara 2008. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Beogradu.

Postupajući po toj žalbi , Apelacioni sud u Beogradu je 15. septembra 2010. godine doneo presudu Gž1. 281/10 . U stavu prvom izreke ove presude drugostepeni sud je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u delu u kom je odlučivano o zahtevu tužioca za isplatom otpremnine i zaostale zarade, u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda i poništeno je osporeno rešenje tuženog, te je isti obavezan da vrati na posao tužioca, u stavu trećem izreke ukinuta je prvostepena presuda u delu u kom je odbijen zahtev tužioca za ispatu naknade za prekovremeni rad , kao i u pogledu odluke o parničnim troškovima , pa je predmet u tom delu vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje .

Tuženi je 13. januara 2011. godine protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 281/10 od 15. septembra 2010. godine izjavio reviziju Vrhovnom kasacionom sudu.

Vrhovni kasacion i sud je presudom Rev2. 333/11 od 16. novembra 2011. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 281/10 od 15. sept embra 2010. godine. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno da tuženi nije imao pravo da revizijom pobija osporenu presudu u pogledu odluke o njegovom protivtužbenom zahtevu , jer drugostepeni sud o tom zahtevu nije ni odlučivao, s obzirom na to da tuženi nije u tom delu ni izjavio žalbu protiv prvostepene presude, pa je o zahtevu iz protivtužbe pravnosnažno odlučeno prvostepenom, a ne osporenom drugostepenom presudom.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu predmet je dobio oznaku P1. 14412/10. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 5. aprila 2011. godine doneto je rešenje o zastoju postupka, zbog dostavljanja spisa Vrhovnom kasacionom sudu radi odlučivanja po izjavljenoj reviziji tuženog. Poslednje ročište za glavnu rasprav u o nepresuđenom delu tužbenog zahteva održano je 3. aprila 2012. godine .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, odredbama člana 10. bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Odredbom člana 434. istog zakona bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti u obzir da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici (član 372.); da revizijski sud ispituje pobijanu drugostepenu pravosnažnu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 399.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.).

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak pokrenut 14. maja 2004. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu , te da je predmetni radni spor samo d elimično okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ovaj radn i spor do sada traje preko osam godina i da se delimično još nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a ti činioci su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, zahtevala su sprovođenje adekvatnog i nešto dužeg dokaznog postupka , imajući u vidu odredbe Zakona o radu kojima je uređen otkaz ugovora o radu i način isplate otpremnine. Međutim, to ne može da predstavlja opravdan razlog da osporeni sudski postupak traje preko osam godina.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosi oca, kao poslodavca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražen poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i radnopravna restitucija tužioca kao bivšeg zaposlenog, te isplata određenih novčanih iznosa po raznim osnovima . Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on ničim nije doprine o dužini trajanja postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo nedelotvorno postupanje nadležnih sudova koji nisu iskoristili svoja procesna ovlašćenja da spreče odugovlačenje postupka. Naime, prvostepeni sud je tri puta zakazivao ročište za glavnu raspravu u razmaku od pet, odnosno četiri meseca, a jedanput čak osam meseci (od 7. februara do 2. oktobra 2010. godine) , tako da je do donošenja presude proteklo skoro četiri godine od podnošenja tužbe. Takođe, drugostepeni sud je značajno doprineo nerazumno dugom trajanju postupka, jer je odluku po žalbi doneo i dostavio strankama tek nakon blizu tri godine od kada je žalba izjavljena.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 14412/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, a u tački 3. izreke odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se ovaj parnični postupak okončao u najkraćem roku.

Ocenjujući navode i razloge žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da tuženi nije izjavio žalbu protiv odluke prvostepenog suda kojim je njegov protivtužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, te da zato Apelacioni sud nije ni ispitivao ovaj deo prvostepene presude prilikom odlučivanja o žalbi tužioca, saglasno članu 372. Zakona o parničnom postupku. Shodno tome je i Vrhovni kasacioni sud utvrdio da tuženi nije imao pravo da u tom delu pobija osporenu drugostepenu presudu, a saglasno članu 399. istog procesnog zakona. Međutim, to ne utiče na pravo i mogućnost podnosioca ustavne žalbe da ovo potraživanje prema tužiocu obračuna i naplati na drugi, pravno dozvoljen način.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 333/11 od 16. novembra 2011. godine odbio, kao neosnovanu, jer je utvrdio da navedenom presudom podnosiocu nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrp eo podnosilac ustavne žalb e zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i značaj spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog nedelotvornog postupanja sud ova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti