Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi nematerijalne štete zbog dugotrajnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 2.000 evra, dok je žalba protiv presuda odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Dozvoljava se N. M . povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja roka za izjavljivanje ustavne žalbe.

2. Usvaja se ustavna žalba N. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 2087/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 3/2000) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete.

5. Odbacuje se ustavna žalba N. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 793/11 od 18. aprila 2011. godine i presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 2087/10 od 22. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M . iz Beograda je , 25. jula 2017. godine, preko punomoćnika Z . Č, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 2087/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 793/11 od 18. aprila 2011. godine i presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 2087/10 od 22. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je uz ustavnu žalbu podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja roka za izjavljivanje ustavne žalbe. U navedenom predlogu se navodi da je osporena drugostepena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 793/11 od 18. aprila 2011. godine dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 19. juna 2017. godine, ali da je podnosilac ustavne žalbe, kao težak dijabetičar, bio na bolničkom lečenju od 10. juna 2017. do 14. jula 2017. godine , sa prekidima, te tokom roka za podnošenje ustavne žalbe nije bio u mogućnosti da zbog svog zdravstvenog stanja kontaktira sa svojim punomoćnikom, te je iz tih razloga bio sprečen da blagovremeno izjavi ustavnu žalbu. Uz predlog za povraćaj u pređašnje stanje dostavljene su i bolničke otpusne liste podnosioca se epikrizom od 14. juna 2017, 29. juna 2017. i 14. jula 2017. godine, lekarski izveštaj od 7. juna 2017. godine, izveštaj o pomoći u stanu od 29. juna 2017. godine i izveštaj lekara specijaliste od 20. juna 2017. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka, kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći : da je predmetni parnični postupak trajao 17 godina u parnici koja je vođena po tužb i V. Đ. protiv podnosioca ustavne kao tuženog, radi naknade štete i po protivtužbi podnosioca radi st icanja bez osnova ; da je drugostepena presuda uručena podnosiocu nakon više od šest godina od njenog donošenja, da mu je zbog dužine trajanja predmetnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u osporenim presudama pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno su ocenjeni izvedeni dokazi; da drugostepena presuda nije obrazložena jer drugostepeni sud nije dao obrazloženje o odlučnim pitanjima , niti je naveo razloge za svoju odluku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava. Zahtevao je naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Odredbama člana 84. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom (stav 1.); da će licu koje iz opravdanih razloga propusti rok za podnošenje ustavne žalbe, Ustavni sud dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje ako to lice u roku od 15 dana od dana prestanka razloga koji je izazvao propuštanje, podnese predlog za povraćaj u pređašnje stanje i ako istovremeno sa ovim predlogom podnese i ustavnu žalbu (stav 2.); da se posle isteka tri meseca od dana propuštanja ne može tražiti povraćaj u pređašnje stanje (stav 3.).

3. U odnosu na podnet predlog za povraćaj u pređašnje stanje, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe, sadržine samog predloga i dostavljenih dokaza utvrdio da se izneti razlozi za propuštanje roka za izjavljivanje ustavne žalbe mogu smatrati opravdanim. Na osnovu navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 84. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je podneti razlog za povraćaj u pređašnje stanje osnovan, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 2087/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac V. Đ je 4. januara 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 3/2000.

Pred prvostepenim sudom je održano deset ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, dok 15 ročišta nije održano , i to: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, šest iz procesnih razloga, šest zbog nedolaska tuženog što je dovelo do produženja parnice za godinu dana i četiri meseca, jedno zbog odsustva tužioca, a jedno na zahtev punomoćnika tužioca.

U periodu od 17. marta 2000. do 17. decembra 2003. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Tuženi je 6. februara 2006. godine podneo protivtužbu i predmet je po protivtužbi zaveden pod brojem P. 88/06.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 88/06 od 6. februara 2006. godine određeno je da se spisi P. 88/06 spoje spisima P. 3/2000 radi jedinstvenog odlučivanja i da će se postupak dalje voditi pod brojem P. 3/2000.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 3/2000 od 7. aprila 2008. godine odbijeni su kao neosnovan i i tužbeni i protivtužbeni zahtev.

Podnosilac je 21. avgusta 2008. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 637/10 od 23. februara 2010. godine ukinuta je prvostepena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 3/2000 od 7. aprila 2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru predmet je dobio broj P. 2087/10 i održano je jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 2087/10 od 22. novembra 2010. godine, u stavu prvom izreke , delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati 10.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete za veći iznos od dosuđenog, i to za iznos od 506.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbij en je kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužilac da na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 599.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 6. februara 2006. godine, pa do isplate; u stavu četvrtom izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je 18. februara 2011. godine izjavio žalbu, a tuženi podnosilac 14. marta 2011. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 793/11 od 18. aprila 2011. godine odbijene s u kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 2087/10 od 22. novembra 2010. godine.

U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da prilikom donošenja ožalbene presude nisu učinjen e bitn e povred e odredaba parničnog postupka na koj e sud pazi po službenoj dužnosti, niti povred a postupka na koje stranke ukazuju u svojim žalbama, jer presuda sadrži dovoljno razloga o odlučnim činjenicama, na bazi kojih se može doneti zakonita sudska odluka; da je u odnosu na protivtužbeni zahtev utvrđeno da je tuženi sam svojom voljom izvodio radove na objektu koji je u svojini tužioca, a da tužilac sa tim nije bio unapred saglasan, niti su stranke kasnije postigle dogovor oko obeštećenja tuženog za vrednost radova ili vraćanje navedenog prostora u prvobitno stanje, t e proizlazi da tuženi iz svog nesavesnog postupanja ne može ostvarivati nikakva prava prema tužiocu, koji je u konkretnom slučaju kao zakupodavac bio savestan i zakupljenu stvar predao tuženom, kao zakupcu, a što je jedino i bila njegova obaveza.

Navedena presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 19. juna 2017. godine. U spisima predmeta nema dokaza o ranijem pokušaju dostavljanja navedene presude punomoćniku podnosioca, a iz spisa proizlazi da su spisi predmeta, zajedno sa drugostepenom presudom , dostavljeni prvostepenom sudu 5. maja 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) ; da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca – 4. januara 2000. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 17 i po godina nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da isključivu odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon osam godina i tri meseca od podnete tužbe. Takođe, prvostepeni sud je imao period od tri godine i devet meseci potpune neaktivnosti kada nije bilo zakazano nijedno ročište i to od 17. marta 2000. do 17. decembra 2003. godine. Takođe, šest ročišta pred tim sudom nije održano zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Po oceni Suda, prvostepeni sud snosi odgovornost i u pogledu dostavljanja pravnosnažne presude podnosiocu jer mu je ista uručena nakon šest godina od njenog donošenja, a u spisima predmeta nema dokaza o pokušaju dostav e pravosnažne presude podnosiocu tokom perioda od šest godina.

Međutim, ostali postupajući sudovi su postupali efikasno i odlučivali su u kratkim rokovima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao godinu i po dana, ponovni prvostepeni postupak je trajao devet meseci, a drugi po redu žalbeni postupak kojim je parnica pravnosnažno okončana trajao je pet meseci.

Ustavni sud u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno složen, iako se odlučivalo o tužbi i o protivtužbi, jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja .

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka. Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac doprineo produženju postupka u trajanju od godinu dana i četiri meseca, imajući u vidu da ni podnosilac ni njegov punomoćnik nisu prisustvovali na šest ročišta zbog čega ona nisu održana.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 2087/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 3/2000), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos podnosioca trajanju postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke broj 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 4. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio adekvatne dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti, kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između utvrđenog neblagovremenog postupanja suda i materijalne štete koju potražuje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete odbacio u tački 4. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Imajući u vidu navode ustavne žalbe izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 793/11 od 18. aprila 2011. godine i presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 2087/10 od 22. novembra 2010. godine, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu primene merodavnog prava ili utvrđenog činjeničnog stanja ili prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrarne primene prava od strane redovnih sudova ili ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku.

Ustavni sud je, uvidom u osporenu drugostepenu presudu, utvrdio da ona sadrži jasno i detaljno argumentovano obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, pre svega odredaba čl. 189. i 389. Zakona o obligacionim odnosima, te je ocenio da se navodi podnosioca, koji u suštini predstavljaju ponavljanje njegovih navoda iz žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, o kojima se drugostepeni sud u osporenoj presudi već detaljno izjasnio, ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravno razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljiv stav drugostepenog suda kojim je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe da je za odlučivanje bitna sadržina međusobnog ugovora o zakupu poslovne prostorije između stranaka, u kome nije predviđeno pravo podnosioca da vrši dogradnju i adaptaciju prostora koje je on radio bez saglasnosti tužioca, te se može zaključiti da je podnosilac radove na izgradnji i adaptiranju prostora izvodio radi poboljšanja uslova za obavljanje svoje delatnosti u zakupljenom prostoru, bez ikakvog dogovora o tome da mu se ti radovi kasnije nadoknade, te pošto je on sam svojom voljom izvodio radove na objektu koji je u svojini tužioca, a da tužilac sa tim nije bio unapred saglasan, niti su stranke kasnije postigle dogovor oko obeštećenja tuženog za vrednost radova ili vraćanje navedenog prostora u prvobitno stanje, to proizlazi da podnosilac iz svog nesavesnog postupanja ne može ostvarivati nikakva prava prema tužiocu, koji je u konkretnom slučaju kao zakupodavac bio savestan i zakupljenu stvar predao tuženom podnosiocu kao zakupcu, a što je jedino i bila njegova obaveza.

Kako podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno zbog nepostojanja potpunog obrazloženja u osporenoj drugostepenoj presudi, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je nadležni sud, ovde konkretno drugostepeni, razmotrio njene navode i argumente koje je istakla u postupku po žalbi pobijajući odluku prvostepenog suda kojom nije zadovoljna. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na svako od postavljenih pitanja i iznetih argumenata. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe prvenstveno ističe da Apelacioni sud u Kragujevcu nije odgovorio na navode iz njegove žalbe protiv prvostepene presude, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji, prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja, neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene presude, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Kragujevcu odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav i ocenu . Ukazujući još jednom na stav da obaveza drugostepenog suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve navode iz izjavljene žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud u osporenoj presudi prihvatio argumente nižestepenog suda, i iznete stavove i ocene dovoljno obrazložio.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pruži o dokaze da je sud poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što predstavlja neophodan uslov da bi se mogl o odlučivati o povred i prava na jednaku zaštitu prava .

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da imajući u vidu da je podnosilac imao pravo da protiv prvostepene presude izjavi žalbu, što je i učinio, a o kojoj je odlučeno osporenom drugostepenom presudom, to nema povrede ovog prava, kojim se, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju, pri čemu ono ne garantuje i povoljan ishod postupka po pravnom sredstvu.

Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 58. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na imovinu potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da, po pravilu, rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Stoga, ni činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, kojim se, pre svega, građanima garantuje zaštita od mešanja države u nesmetano uživanje svojine i drugog imovinskog prava stečenog na osnovu zakona.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presud e Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 793/11 od 18. aprila 2011. godine i presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 2087/10 od 22. novembra 2010. godine, rešavajući u tački 5. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

10. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi nematerijalne štete zbog dugotrajnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti