Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Neažurnost drugostepenog suda, koji je skoro dve godine odlučivao o žalbi na procesno rešenje, dovela je do neopravdanog odugovlačenja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-648/2009
24.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Jovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Predraga Jovanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2828/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Jovanović iz Beograda je 30. aprila 2009. godine, preko punomoćnika Zorana M. Novakovića, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 6374/07 od 10. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6374/07 od 10. decembra 2008. godine potvrđeni rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2828/05 od 5. juna 2006. godine kojim je konstatovano da se tužba smatra povučenom i rešenje istog suda P. 2828/05 od 6. decembra 2006. godine kojim je odbijen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. Dalje je navedeno da je odugovlačenje Okružnog suda u Beogradu da odluči o njegovoj žalbi u razumnom roku, dovelo do toga da je potraživanje zakupnine podnosioca ustavne žalbe zastarelo, zbog toga što nije došlo do prekida zastarelosti, jer njegova tužba nije bila „uspešna“. Istaknuto je da podnosilac nije mogao da pokrene novu parnicu protiv tuženog, zbog litispendencije, jer je samo drugostepeni postupak trajao dve godine. Podnosilac smatra da mu je zbog takvog postupanja drugostepenog suda uskraćeno pravo na sudsku zaštitu, kao i da mu je pričinjena materijalna šteta. Predložio je da sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje, ali nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 32. stav 1. Ustava, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2828/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. juna 2005. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tuženog „EUROINK“ d.o.o, radi isplate neplaćene zakupnine za period novembar 2004. godine - mart 2005. godine.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2427/05 od 23. juna 2005. godine, isti sud se u stavu prvom izreke oglasio mesno nenadležnim za suđenje u tom predmetu, dok je u stavu drugom izreke odlučeno da se spisi predmeta po pravnosnažnosti rešenja dostave Petom opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom. Sud je doneo takvu odluku na osnovu člana 50. Zakona o parničnom postupku, jer se nepokretnost za koju se potražuje neisplaćena zakupnina nalazi na teritoriji Opštine Voždovac.

Po pravnosnažnosti navedenog rešenja, spisi predmeta su 28. oktobra 2005. godine dostavljeni Petom opštinskom sudu u Beogradu na dalju nadležnost.

Podneskom od 8. novembra 2005. godine, tužilac je urgirao da sud što pre zakaže ročište, dok je tužena 21. novembra 2005. godine podnela sudu odgovor na tužbu.

Nakon dva zakazana a neodržana ročišta za glavnu raspravu (ročište zakazano za 9. mart 2006. godine nije održano, jer nije bilo dokaza da je punomoćnik tuženog primio poziv za ročište, dok ročište zakazano za 20. april 2006. godine nije održano „zbog odsustva postupajućeg sudije“), na ročište za glavnu raspravu zakazano za 5. jun 2006. godine, punomoćnici stranaka nisu pristupili, iako su bili uredno pozvani, pa je sud istog dana, na osnovu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, doneo rešenje P. 2828/05 da se tužba smatra povučenom.

Tužilac je podneskom od 14. juna 2006. godine predložio vraćanje u pređašnje stanje. Postupajući po istaknutom predlogu, sud je zakazao ročište za 5. oktobar 2006. godine, koje nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije. Naredno ročište zakazano za 4. decembar 2006. godine, održano je uz prisustvo punomoćnika stranaka.

Peti opštinski sud u Beogradu je 6. decembra 2006. godine doneo rešenje P. 2828/05 kojim je odbio predlog punomoćnika tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, protiv koga je ovaj izjavio žalbu 22. januara 2007. godine.

Okružni sud u Beogradu je 10. decembra 2008. godine doneo osporeno rešenje Gž. 6374/07 kojim je odbio žalbe tužioca kao neosnovane i potvrdio rešenja Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2828/05 od 5. juna 2006. godine i P. 2828/05 6. decembra 2006. godine. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 5. februara 2009. godine. Pismeni otpravak osporenog rešenja je uručen punomoćniku tuženog 12. februara 2009. godine, a tuženom tek 8. aprila 2009. godine, jer su i tuženi i njegov punomoćnik promenili adrese stanovanja, a nisu o tome obavestili sud.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da stranke mogu preduzimati radnje u postupku lično ili preko punomoćnika (član 84. stav 1.); da radnje u postupku koje punomoćnik preduzima u granicama punomoćja imaju isto pravno dejstvo kao da ih je preduzela sama stranka (član 86.); da ako je stranka izdala advokatu punomoćje za vođenje parnice, a nije bliže odredila ovlašćenja u punomoćju, advokat je na osnovu ovakvog punomoćja ovlašćen da prenese punomoćje na drugog advokata ili da ovlasti drugog advokata na preduzimanje samo pojedinih radnji u postupku (član 89. stav 1. tačka 3)); da će sud stranci koja propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje (član 111. stav 1.); da kada stranka ili njen zakonski zastupnik do dostavljanja drugostepene odluke kojom se postupak okončava promene adresu, dužni su da o tome odmah obaveste sud (član 139. stav 1.); da se tužba smatra povučenom ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac (član 296. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da potraživanje zakupnine, bilo da je određeno da se plaća povremeno, bilo u jednom ukupnom iznosu, zastareva za tri godine (član 375.); da se prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, a isto tako se, smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (člana 389.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen jednu godinu i pet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 4. juna 2005. godine, pa do 8. aprila 2009. godine kada je pismeni otpravak rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 6374/07 od 10. decembra 2008. godine, kojim je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak, uručen podnosiocu ustavne žalbe.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao tri godine i deset meseci.

Pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije, zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak, posebno imajući u vidu da prvostepeni sud nije meritorno odlučivao o tužbenom zahtevu, već je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom.

Ustavni sud je ocenio da je i podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac donekle doprineo dužini trajanja postupka iz razloga što je tužbu podneo mesno nenadležnom sudu. Pretpostavka je da se stranka mora obratiti mesno nadležnom sudu za odlučivanje po njenom zahtevu. U tom smislu, Ustavni sud je stanovišta da period od dana podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu - 4. juna 2005. godine, pa do 28. oktobra 2005. godine kada su spisi predmeta dostavljeni Petom opštinskom sudu u Beogradu na nadležnost, ne može staviti na teret sudovima. Takođe, ni period nakon 12. februara 2009. godine (kada je prvi put bezuspešno pokušana dostava pismenog otpravka osporenog rešenja punomoćniku podnosioca ustavne žalbe), se ne može pripisati odgovornosti sudova. Ovo zbog toga što ni tužilac, niti njegov punomoćnik nisu obavestili sud o promeni adresa, na šta su bili obavezni u skladu sa odredbom člana 139. stav 1. ZPP.

Ipak, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je neažurno postupanje drugostepenog suda koji nije odlučio o žalbama tužioca u razumnom roku. Naime, Okružni sud u Beogradu je tek 10. decembra 2008. godine doneo rešenje Gž. 6374/07, kojim je odlučio o žalbama podnosioca ustavne žalbe izjavljenim protiv rešenja Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2828/05 od 5. juna 2006. godine i P. 2828/05 6. decembra 2006. godine, da bi spise predmeta vratio prvostepenom sudu 5. februara 2009. godine. Ustavni sud nalazi da je za odlučivanje drugostepenog suda o žalbi, period od dve godine predugačak, s obzirom na to da se odlučivalo samo o pravnim pitanjima procesne prirode, bez potrebe da se izvode dokazi ili preduzima bilo koja druga procesna aktivnost. Praksa Evropskog suda za ljudska prava je sličnog stanovišta (videti presudu od 13. januara 2005. godine u predmetu Jelavić-Mitrović protiv Hrvatske, broj aplikacije 9591/02, stav 28, presudu od 2. novembra 2006. godine u predmetu Markoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj aplikacije 22928/03, stav 38). Ustavni sud, takođe, ukazuje i na presudu Evropskog suda u predmetu Plazonić protiv Hrvatske od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Pored toga, Ustavni sud je, prilikom utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, cenio i činjenicu da je dugo trajanje predmetnog parničnog postupka moglo usloviti da potraživanje podnosioca ustavne žalbe prema tuženom za isplatu zakupnine zastari, imajući u vidu sadržinu navedenih odredaba člana 375. i člana 389. stav 1. ZOO.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje Okružnog suda u Beogradu u najvećoj meri dovelo do toga da je parnični postupak, koji se na kraju sveo na pitanje pravilnosti dva procesna rešenja, trajao duže od tri i po godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, samo po sebi dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 6374/07 od 10. decembra 2008. godine, Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, utvrdio da je ustavna žalba podneta, u suštini, zbog toga što podnosilac smatra da je neažurnim postupanjem Okružnog suda u Beogradu izgubio pravo na sudsku zaštitu, jer je njegovo potraživanje prema tuženom za zakupninu sada zastarelo.

Ustavni sud konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Međutim, imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi ne navode nikakvi razlozi koji bi ukazivali na to da je prilikom donošenja osporenog rešenja primena procesnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, već se poništaj osporenog akta zasniva isključivo na navodima da je postupak dugo trajao, zbog čega je potraživanje podnosioca ustavne žalbe prema tuženom za isplatu zakupnine zastarelo, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti