Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji je trajao skoro 22 godine. Iako su stranke doprinele odugovlačenju, ključni razlog je izuzetno neefikasno postupanje suda. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 410/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Loznici P. 1204/91) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . iz Beograda je, 8. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika M . S, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1591/12 od 20. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemečnog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 410/10.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnositeljka je navela da je parnični sud bio pristrasan u korist tuženih jer je „maltretirao svedoke“ koje je ona predložila, a potom je ocenio da su njihovi iskazi neuverljivi. Takođe, podnositeljka je istakla da je predmetni parnični postupak trajao 23 godine. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporenu presudu, kao i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 410/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari

Podnositeljka ustavne žalbe B. S, kao tužilja, podnela je 15. maja 1991. godine tužbu Opštinskom sudu u Loznici protiv tuženih M . M . (nakon njegove smrti, tužilja je 1995. godine kao tuženog označila njegovog sina M o. M .) i D. M, kojom je tražila da se utvrdi da je vlasnik katastarske parcele 683 KO V . R, površine 0.40,00 ha, po osnovu nasleđa iza njenog sad pok. oca V . M, a koji je pravo svojine na predmetnoj parceli stekao održajem, te da se obavežu tuženi da joj tu parcelu predaju u posed. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1204/91.

Do donošenja prve prvostepene presude, Opštinski sud u Loznici zakazao je 15 ročišta, od kojih je osam održano, a na kojima su izvedeni dokazi uviđajem na licu mesta, saslušanjem svedoka i saslušanjem stranaka i doneto je rešenje kojim je određena privremena mera zabrane tuženima da seku šumu koja se nalazi na predmetnoj parceli. Od sedam neodržanih ročišta, jedno nije održano na zahtev tužilje, a jedno jer nisu došle uredno pozvane parnične stranke, a bilo je određeno izvođenje dokaza njihovim saslušanjem. U periodu od 12. juna 1991. godine (kada je održano prvo ročište u ovom predmetu), pa do 18. aprila 1995. godine, kao i u periodu od 18. oktobra 1995. godine (kada je doneto rešenje o privremenoj meri), pa do 24. aprila 1997. godine, nije zakazano nijedno ročište, niti je preduzimana druga parnična radnja, bez navođenja razloga za to.

Presudom Opštinskog suda u Loznici P. 1204/91 od 22. februara 1999. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Označena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 841/99 od 15. jula 1999. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 1089/99, predmetnoj parnici spojena je parnica P. 1894/99 koja se vodila pred istim sudom po tužbi tužilje Bojke Simić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podnetoj 23. avgusta 1999. godine, protiv tuženih Mo. M, D . M, M i. M . i V . M, a kojom je traženo da sud utvrdi da je tužilja vlasnik katastarske parcele 683, KO V . R, površine 0.70,4 ha, i to „po osnovu razmene njenog oca sa sada pok. S . I, zatim po osnovu održaja, nasleđa i deobe“, što su tuženi dužni da priznaju i dozvole da tužilja upiše svoje pravo u javne knjige, te da joj predaju predmetnu parcelu u državinu.

Prvo ročište u ovoj fazi postupka zakazano je za 3. septembar 1999. godine, ali ono nije održano, budući da sud nije imao vremena da dostavi poziv za dvoje novotuženih. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još 31 ročište, ali 22 nisu održana, od kojih četiri na zahtev tužilje ili usled njenog nedolaska iako je bila uredno pozvana, dva ročišta jer nisu došle obe parnične stranke, a tri zbog bolesti ili sprečenosti postupajućeg sudije. Od ostalih neodržanih ročišta – četiri nisu održana na zahtev tuženih ili usled njihove sprečenosti, dva ročišta jer jedan od uredno pozvanih tuženih nije došao na raspravu, a šest ročišta jer nisu došli neki od tuženih, a nije bilo dokaza da im je poziv uredno dostavljen. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem svedoka i saslušanjem tužilje kao parnične stranke. U periodu od 26. decembra 2000. do 10. aprila 2002. godine nije zakazano nijedno ročište niti je preduzeta druga parnična radnja, a razlog za to nije naveden u spisima predmeta.

Opštinski sud u Loznici je 4. jula 2007. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1089/99, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je ona vlasnik katastarske parcele 863, KO V. R, površine 0.40,00 ha, po osnovu nasleđa iza njenog sada pokojnog oca i po osnovu održaja, te da su tuženi dužni da joj to pravo priznaju i predaju predmetnu parcelu u državinu. Rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 1822/07 od 23. oktobra 2007. godine prvostepenom sudu su vraćeni spisi predmeta, radi donošenja dopunske presude, budući da nije odlučeno o celini tužbenog zahteva.

Dopunskom presudom P. 1089/99 od 13. februara 2008. godine Opštinski sud u Loznici je odbio kao neosnovan preostali deo tužbenog zahteva. Označena prvostepena presuda i dopunska presuda ukinute su rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 574/08 od 15. aprila 2009. godine, a predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U drugom po redu ponovnom postupku, predmet je dobio broj P. 530/09, a Opštinski sud u Loznici je zakazao tri ročišta, od kojih jedno nije održano na zahtev tužilje.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Loznici, a predmet je dobio broj P. 410/10. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je šest ročišta, od kojih jedno nije održano na zahtev tuženih, a jedno, na kome je trebalo da se izvede dokaz uviđajem na licu mesta, zbog loših vremenskih uslova. Na održanim ročištima, pored uviđaja na licu mesta, izveden je i dokaz saslušanjem parničnih stranaka.

Presudom Osnovnog suda u Loznici P. 410/10 od 22. novembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju označene presude navedeno je, između ostalog, da je u toku postupka utvrđeno da se predmetna parcela u vreme podnošenja tužbe u katastru nepokretnosti „vodila na pravnog prethodnika tuženih, s tim što je tokom trajanja ove parnice 2009. godine, na osnovu deobnog poravnanja upisana isključivo na ime tuženog D. M“. S obzirom na to, kako je dalje navedeno, da postoji pretpostavka da je onaj na čije ime je upisana neka nepokretnost vlasnik te nepokretnosti, to je na tužilji bio teret da obori ovu pretpostavku i dokaže da je imalac prava svojine na toj nepokretnosti bio njen sada pokojni otac, te da je ona, po osnovu nasleđa, stekla ovo pravo. Međutim, prema oceni prvostepenog suda iznetoj u označenoj presudi, izvedenim dokazima tužilja nije uspela da dokaže da je njen sada pokojni otac za života stekao pravo svojine na predmetnoj parceli, ni razmenom niti održajem. U vezi sa izvedenim dokazima, u obrazloženju presude navedeno je da su tri svedoka koja je tužilja predložila izjavili da je izvršena razmena parcela između sada pokojnog oca tužilje i njenog teče, ali da su iskazi ovih svedoka neprecizni jer nisu znali koje su parcele razmenjene, a jedan od svedoka, sestra tužilje, izjavila je da se radi o parceli površine 15 ari, dok je predmetna parcela površine 0.70 ha. Takođe, navedeno je da su svedoci koje je tužilja predložila izjavili da je predmetnu parcelu koristio njen sada pokojni otac, dok su suprotno izjavili svedoci koje je predložila druga parnična stranka, pa kako je jedan od svedoka koga je tužilja predložila izjavio da je tužilja upisana u javne knjige kao vlasnik, odnosno korisnik te parcele, iako to nije, to je sud ocenio kao nepouzdane izjave svedoka koji su tvrdili da je parcelu koristio sada pokojni otac tužilje. U obrazloženju je istaknuto i da je, prilikom uviđaja na licu mesta, objašnjavajući gde se nalaze granice sporne parcele koje nisu bile obeležene međnim znacima, tužilja odstupila od katastarske granice za 30 metara.

Navedena prvostepena presuda potvrđena je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1591/12 od 20. marta 2013. godine. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je pravilno prvostepeni sud, suprotno navodima žalbe tužilje, zaključio da tužilja do zaključenja glavne rasprave nije dokazala da je njen sada pokojni otac, po osnovu ugovora o razmeni sa pravnim prethodnikom tuženih iz 1941. godine, stekao pravo svojine na predmetnoj parceli, s obzirom na to da sudu nije dostavila pismeni ugovor o razmeni parcela, a iz iskaza svedoka se nije moglo sa sigurnošću utvrditi koje parcele su bile predmet razmene. Takođe, kako je navedeno, tužilja nije dokazala da je njen sada pokojni otac pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti stekao održajem, budući da nije dokazala da je, u konkretnom slučaju, bio savestan držalac sporne parcele. Prema oceni Apelacionog suda u Beogradu iznetoj u osporenoj presudi, činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud nedvosmisleno proizlazi iz izvedenih dokaza koji su pravilno ocenjeni, u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, a navodima žalbe tužilje nije dovedena u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja.

4. Odredbom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 15. maja 1991. godine Opštinskom sudu u Loznici, pa do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 20. marta 2013. godine, trajao 21 godinu i deset meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Ovakvu ocenu potkrepljuje činjenica da je postojalo više perioda duže neaktivnosti suda, a da za to nisu postojali bilo kakvi razlozi. Naime, Ustavni sud ukazuje da prvostepeni sud u periodu od 12. juna 1991. do 18. aprila 1995. godine, zatim od 18. oktobra 1995. do 24. aprila 1997. godine i od 26. decembra 2000. do 10. aprila 2002. godine, odnosno ukupno više od šest i po godina nije preduzeo nijednu parničnu radnju.

Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe imala interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede, ali da je svojim ponašanjem i sama doprinela njegovoj dužini trajanja. Naime, Ustavni sud ukazuje da devet ročišta nije održano na zahtev podnositeljke, odnosno usled njenog nedolaska na raspravu i pored urednog poziva.

Pored navedenog, Ustavni sud je ocenio i da je predmetni parnični postupak bio složen. Ovo stoga što utvrđivanje prava svojine na nekoj nepokretnosti, u situaciji kada ne postoje pisani dokazi, zahteva izvođenje različitih drugih dokaza, među kojima i saslušanje većeg broja svedoka. Ustavni sud je konstatovao i da je u postupku bilo više tuženih, što je dodatno otežavalo ispunjavanje procesnih pretpostavki za održavanje ročišta. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da šest ročišta nije održano na zahtev tuženih ili usled sprečenosti tuženih, odnosno jednog od njih da prisustvuje raspravi, dok sedam ročišta nije održano jer jednom od tuženih nije mogao da bude uručen poziv za raspravu. U vezi sa navedenim, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prilikom ocene dužine trajanja postupka može uzeti u obzir i ponašanje druge strane u postupku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Zielinski protiv Poljske, od 15. maja 2005. godine, stav 23.).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, i pored činjenice da su obe stranke tokom trajanja predmetnog parničnog postupka uticale na to da on duže traje, kao i pored opisane složenosti postupka, ocenio da je ključni doprinos njegovoj dužini trajanja dao parnični sud svojim izuzetno neefikasnim postupanjem. Ustavni sud još jednom podseća da je zakonska obaveza parničnog suda da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je postupanjem nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i opisanu složenost postupka i doprinos podnositeljke njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1591/12 od 20. marta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka povredu označenog prava obrazlaže navodima da su sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje, te pogrešno ocenili izvedene dokaze, kao i da je prvostepeni sud bio pristrasan prema drugoj parničnoj stranki prilikom izvođenja i ocene dokaza.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, izvedeni su predloženi dokazi koje je sud cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova, koji u parničnom postupku stranci ne daju neograničeno pravo na izvođenje dokaza, niti joj garantuju pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvaćeni. Takođe, Ustavni sud ističe da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je parnični sud dao dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge za iznete stavove na osnovu kojih je odbio tužbeni zahtev ovde podnositeljke ustavne žalbe, jer nije, kao tužilja, pružila odgovarajuće dokaze za tvrdnju o tome da je njen otac stekao pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti. Pri tome, Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da je postupanje i odlučivanje parničnog suda bilo proizvoljno i arbitrerno.

U pogledu navoda o povredi prava na nepristrasno suđenje, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ovi navodi nisu potkrepljeni dokazima koji bi ukazivali na povredu označenog prava. Naime, i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Hauschildt protiv Danske, st. 47-49.), pretpostavlja se da postoji lična nepristrasnost propisno izabranog sudije, a da bi se dokazala subjektivna pristrasnost, zahtevaju se dokazi konkretne pristrasnosti, dok je za objektivnu pristrasnost potrebno dokazati postojanje objektivno opravdanog straha od pristrasnosti. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, okolnost da je sud poklonio veru iskazima određenih svedoka, dok drugima nije, a pri činjenici da je za svoj stav dao jasno i logično obrazloženje, ne ukazuje na postojanje opravdanog straha od pristrasnosti.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1591/12 od 20. marta 2013. godine, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti