Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 21 godinu. Glavni razlog za nerazumno dugo trajanje postupka je neefikasnost sudova, uključujući višestruko ukidanje prvostepenih odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsedni k Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije , dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. P. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3159/92 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. P. S. iz B. je 15. decembra 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred ranijim Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 272/05.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je u parničnom postupku koji ima za predmet radni spor još 26. jula 1991. godine podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Saobraćajnog preduzeća „L.“ iz B; da je prva prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev doneta 12. decembra 2002. godine; da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 22. decembra 2004. godine ukinuta prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je novom prvostepenom presudom od 16. maja 2007. godine delimično usvojen a delimično odbijen tužbeni zahtev; da je drugostepenom presudom Apelacionog suda u Beogradu od 1. juna 2011. godine odbijena njena žalba i potvrđena prvostepena presuda; da joj je takvim nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova u predmetnom postupku koji je trajao 20 godina, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Tražila je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 –Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7618/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 26. jula 1991. godine Osnovnom sudu udruženog rada podnela predlog za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa i naknadu materijalne štete protiv Saobraćajnog preduzeća „L.“ iz B. Predmet je dobio broj VIII RS-3056/91.

Pred Osnovnim sudom udruženog rada bilo je održano jedno ročište, dok jedno ročište nije bilo održano iz procesnih razloga. Na ročištu od 31. decembra 1991. godine sud je doneo rešenje da se predmet ustupi Trećem opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu i spisi predmeta su 12. februara 1992. godine ustupljeni Trećem opštinskom sudu u Beogradu kao nadležnom sudu. Pred tim sudom predmet je dobio broj P. 3159/92 i održano je pet ročišta za glavnu raspravu na kojima su saslušane parnične stranke, saslušano je više svedoka, izvršeno je suočenje između svedoka, dok dva ročišta nisu bila održana jer pozvani svedoci nisu pristupili.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3159/92 od 2. juna 1993. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se ponište odluke prvostepene i drugostepene disciplinske komisije Saobraćajnog preduzeća „L.“ broj 1501 od 17. juna 1991. godine i broj 5780 od 12. jula 1991. godine o prestanku radnog odnosa, da joj se naknadi materijalna šteta u iznosu od 28.272 DEM, sa kamatom, te da se obaveže tuženi da je vrati na njeno radno mesto i da joj isplati naknadu ličnog dohotka u visini koji bi ostvarivala da je radila, sa pripadajućom kamatom i da joj uplati sve doprinose iz radnog odnosa, za vreme od prestanka radnog odnosa do momenta vraćanja na njeno radno mesto, a određeno je i da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž I 932/93 od 22. decembra 1993. godine uvažena je žalba tužilje, ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3159/92 od 2. juna 1993. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održana su dva ročišta na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, dok četiri ročišta nisu bila održana, i to: jedno jer tužilja nije pristupila, dva zbog izmene predsednika veća, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer je podnositeljka na ročištu uručila podnesak tuženom zbog čega je tuženi tražio rok za izjašnjenje.

Delimičnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 997/95 od 6. novembra 1996. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tražen poništaj odluka prvostepene i drugostepene disciplinske komisije tuženog, kao i da sud obaveže tuženog da tužilju vrati na rad na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž I 1202/97 od 25. marta 1998. godine usvojena je žalba tužilje, ukinuta je delimična presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 997/95 od 6. novembra 1996. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 155/98 i održano je 12 ročišta, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog nedolaska tuženog, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri zbog nedolaska pozvanih svedoka.

Na ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane dva različita veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušanjem sudskih veštaka, saslušanjem parničnih stranaka, kao i svedoka, pribavljanjem određenih podataka od Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd, a takođe je izvršen uvid u normativne akte tuženog.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 155/98-02 od 12. decembra 2002. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i poništena je odluka prvostepene disciplinske komisije tuženog broj 1501 od 17. jula 1991. godine kojom je tužilji izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, kao i odluka drugostepene disciplinske komisije tuženog broj 5780 od 12. jula 1991. godine kojom je odbijen prigovor tužilje i tuženi je obavezan da tužilju vrati na radno mesto na poslove koje je obavljala do izrečene disciplinske mere ili drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima; stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi štetu zbog izostale zarade u iznosu od 1.037.326,31 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 159.000,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. I 2221/03 od 22. decembra 2004. godine ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 155/98-02 od 12. decembra 2002. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 272/05 i održano je devet ročišta na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, saslušane su parnične stranke u više navrata, saslušani su svedoci, ponovo je izvršen uvid u normativne akte tuženog, traženi su određeni podaci od Republičkog zavoda za statistituku, dok tri ročišta nisu bila održana, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva zbog nedolaska svedoka.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 272/05 od 16. maja 2007. godine, u stavu prvom izreke, poništena je odluka tuženog broj 1501 od 17. juna 1991. godine u delu u kome je utvrđeno da je tužilja nesavesnim poslovanjem nanela štetu tuženom od 28.272 DEM (ili 254.448, dinara) i u delu kojim je tužilji izrečena mera naknade materijalne štete u iznosu od 28.272 DEM (ili 254.448, dinara) sa kamatom; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kome je tužilja tražila da sud poništi ostali deo odluke broj 1501 od 17. juna 1991. godine, kao i u delu kojim je tražila da sud poništi celu odluku tuženog broj 5780 od 12. jula 1991. godine i da se obaveže tuženi da je vrati na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i sposobnostima; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da sud obaveže tuženog da joj isplati iznos od 1.037.396,31 dinara, sa zakonskom kamatom, na ime zarade za period od 12. jula 1991. godine do 30. aprila 2001. godine kao i da joj plati sve pripadajuće doprinose od dana otkaza do vraćanja na rad; stavom četvrtim izreke obavezana je tužilja da tuženom plati iznos od 50.400,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Protiv ove presude u pogledu odluke sadržane u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke (deo tužbenog zahteva u kome tužilja nije uspela u sporu) tužilja je izjavila žalbu. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. I 2152/11 od 1. juna 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 272/05 od 16. maja 2007. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je podnositeljka 28. jula 2011. godine izjavila reviziju protiv navedene drugostepene presude i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 754/11 od 7. juna 2012. godine odbijena je kao neosnovana njena revizija izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. I 2152/11 od 1. juna 2011. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 15 godina i četiri meseca, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja predloga Osnovnom sudu udruženog rada 26. jula 1991. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se parnični postupak koji ima za predmet radni spor okonča u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon sedam meseci od podnošenja predloga Osnovnom sudu udruženog rada, predmet je ustupljen Trećem opštinskom sudu u Beogradu kao nadležnom sudu i taj sud je posle godinu dana i četiri meseca odlučio, i u tom periodu bilo je održano pet ročišta dok dva ročišta nisu bila održana, drugostepeni sud je posle šest meseci odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zatim je nova prvostepena delimična presuda doneta posle nepune tri godine i u tom periodu bila su održana dva ročišta, dok četiri ročišta nisu bila održana. Drugostepeni sud je posle godinu dana i četiri meseca odlučio tako što je ukinuo delimičnu presudu i predmet vratio na ponovni postupak i nova prvostepena presuda je doneta posle četiri godine i devet meseci i u tom periodu je bilo održano 12 ročišta dok šest ročišta nije bilo održano. Dalje, drugostepeni sud je posle dve godine ukinuo prvostepenu presudu i u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bilo je održano devet ročišta dok tri ročišta nisu bila održana i prvostepena presuda je doneta posle dve godine i pet meseci, a drugostepena odluka posle četiri godine, dok je revizijski sud odlučio posle godinu dana.

Dakle, parnični postupak koji ima za predmet radni spor je ukupno trajao 21 godinu, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po praksi Ustavnog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni spor bio u određenoj meri složen zbog većeg broja istaknutih zahteva o kojima je sud trebao da odluči, i to o zahtevu za poništaj disciplinskih odluka tuženog i o zahtevu za naknadu materijalne štete zbog neisplaćene zarade i pripadajućih doprinosa, dalje, u predmetnom postupku je radi utvrđivanja činjeničnog stanja izvršeno veštačenje i dopunsko veštačenje od strane dva veštaka ekonomsko- finansijske struke i saslušan je veći broj svedoka.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud odluči o njenim zahtevima u okviru standarda razumnog roka, jer se radilo o zahtevima koji su se ticali njenog radnopravnog statusa kod tuženog i prava koja proizlaze iz radnog odnosa.

Nezavisno od interesa podnositeljke ustavne žalbe za što bržim okončanjem parničnog postupka, Ustavni sud je našao da je i ona doprinela dužini trajanja postupka. Naime, jedno ročište nije održano jer uredno pozvana podnositeljka ustavne žalbe nije pristupila na to ročište, a jedno ročište nije održano jer je podnositeljka na samom ročištu uručila podnesak suprotnoj parničnoj stranci, te je druga strana tražila ostavljanje roka za izjašnjenje.

Po oceni Ustavnog suda, nerazumno dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje da su procesni zakoni koji su se primenjivali u predmetnom parničnom postupku propisivali da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih normi, zakonodovac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju. U predmetnom postupku prvostepena odluka je u više navrata bila ukidana. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01 od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04 od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudova kao organe državne vlasti.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud nalazi da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3159/92, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, obračunat om u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, posebno dužinu tra janja predmetnog postupka, kao i doprinos podnositeljke trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti