Zaštita prava roditelja u postupku prinudne predaje deteta

Kratak pregled

Ustavni sud je poništio rešenje Višeg suda u Kragujevcu kojim je obustavljeno izvršenje predaje deteta majci. Sud je ocenio da je obustava bila preuranjena i proizvoljna, zanemarujući mišljenje organa starateljstva o ocu koji manipuliše stavovima deteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. L. iz Natalinaca kod Topole, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. L. i utvrđuje da su rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gži. 171/25 od 11. aprila 2025. godine podnositeljki ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gži. 171/25 od 11. aprila 2025. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli I. 80/24 od 6. marta 2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. L. iz Natalinaca kod Topole podnela je Ustavnom sudu, 13. juna 2025. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz Mladenovca, grad Beograd, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gži. 171/25 od 11. aprila 2025. godine, zbog povrede čl. 20, 32, 36, 64 – 66. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Viši sud u Kragujevcu izneo proizvoljan stav da organ starateljstva ima samo ulogu pomoćnog organa, čiji predlozi nisu obavezujući za sud, polazeći od odredbe člana 376. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koja glasi da dete prinudno oduzima i predaje organ starateljstva, uz pristustvo i nadzor suda; da sud nije stručan da oceni najbolji interes deteta, dok je, s druge strane, organ starateljstva sačinjen od tima stručnjaka, koji su u više navrata ukazali sudu da ponašanje oca utiče na hronično otuđenje deteta od majke, što ima štetne posledice na njegov emocionalni razvoj i stabilnost njegove ličnosti; da je donošenjem osporenog akta poslata poruka da sud ne uvažava stručno mišljenje organa starateljstva i da nije u stanju da sprovede izvršenje koje glasi na predaju deteta, postupajući na taj način suprotno njegovom najboljem interesu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu dostavio Z. L. iz Zagorice kod Topole, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnosioca i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari.

Imenovani je u podnesku od 20. oktobra 2025. godine, preko punomoćnika V. T. Ž, advokata iz Topole, pored ostalog, naveo: da je postupak izvršenja pravilno obustavljen, budući da isti nije vođen u najboljem interesu deteta; da je organ starateljstva doveo do toga da se postupak obustavi, jer nije pronašao najbolji model viđenja roditelja sa detetom, što je istovremeno i razlog zbog kojeg je sud u parnici odredio komisijsko veštačenje roditeljskih kompetencija; da je drugostepeni sud sagledao sve okolnosti konkretnog slučaja, našavši da je interes deteta daljim vođenjem postupka ugrožen, te je zato potvrdio odluku o obustavi izvršenja; da izvršni dužnik ni na koji način nije otežavao ili sprečavao predaju deteta, već ga je usmeravao ka tome da ostvari kontakte sa izvršnim poveriocem, pa sud nije mogao da primeni član 373. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je Ustavni sud u Odluci Už-6463/2017 od 7. aprila 2022. godine izrazio stav po kome je ustavnopravno prihvatljiva obustava izvršnog postupka pokrenutog radi izvršenja odluke o vršenju roditeljskog prava, ako postoje okolnosti koje ukazuju da to ne bi bilo u najboljem interesu deteta; da dete, u konkretnom slučaju, odbija kontakte sa majkom, pa bi primena sile u odnosu na njega dovela do potpunog otuđenja, što bi se sigurno i dogodilo da je sprovođenje izvršenja nastavljeno.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli I. 80/24, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli P2. 78/24 i P2. 89/24 od 4. juna 2024. godine, stavom I izreke, usvojena je privremena mera, pa je samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnom D. L, rođenom 31. marta 2016. godine, do pravnosnažnog okončanja spora po tužbi za razvod braka i vršenje roditeljskog prava povereno tužilji I. L, majci deteta, ovde podnositeljki ustavne žalbe, dok je stavom II izreke uređen način održavanja ličnih odnosa između deteta i tuženog Z. L. iz Zagorice kod Topole, kao oca.

Podnositeljka ustavne žalbe je 8. jula 2024. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela Osnovnom sudu u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Z. L. iz Zagorice kod Topole, na osnovu stava I izreke pravnosnažnog i izvršnog rešenja Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli P2. 78/24 i P2. 89/24 od 4. juna 2024. godine. U predlogu za izvršenje je, pored ostalog, navedeno da se dete nalazi kod izvršnog dužnika, koji odbija ga preda izvršnom poveriocu.

Rešenjem Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli I. 80/24 od 15. jula 2024. godine određeno je preloženo izvršenje. Žalba izvršnog dužnika odbijena je kao neosnovana rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gži. 329/24 od 26. avgusta 2024. godine.

Centar za socijalni rad za opštinu Aranđelovac – Odeljenje u Topoli (u daljem tekstu: CSR Topola), kao nadležni organ starateljstva, dostavio je izveštaj od 18. septembra 2024. godine, koji je sačinjen nakon obavljenih individualnih razgovora sa roditeljima i detetom, u kome je, pored ostalog, navedeno: da je stručni tim mišljenja da se, u konkretnom slučaju, ne radi o istinskim teškoćama deteta na relaciji sa majkom, već da je u pitanju indukovano ponašanje deteta usled negativne atmosfere u porodici oca usmerene protiv majke deteta, tj. otuđenje deteta od majke; da bi dalje prolongiranje situacije u kojoj se sistematski radi na otuđenju deteta dovelo do brojnih štetnih posledica po ukupan razvoj deteta, pre svega, socio-emocionalni razvoj; da stručni tim, rukovodeći se zaštitom najboljeg interesa deteta, smatra da je nužno da sud u hitnom roku sprovede izvršenje, kako bi se sprečilo dalje ugrožavanje prava i interesa deteta.

Zaključkom od 1. oktobra 2024. godine naloženo je izvršnom dužniku da odmah preda dete izvršnom poveriocu, uz pretnju novčanom kaznom od 100.000 dinara i prinudnim oduzimanjem deteta.

Podneskom od 2. oktobra 2024. godine izvršni dužnik je zatražio odlaganje izvršenja, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem od 11. oktobra 2024. godine. Prigovor izvršnog dužnika od 21. oktobra 2024. godine odbijen je kao neosnovan rešenjem veća Osnovnog suda u Aranđelovcu Ipv (I). 130/24 od 23. oktobra 2024. godine.

Zaključkom od 14. oktobra 2024. godine određeno je sprovođenje izvršenja prinudnim oduzimanjem deteta od izvršnog dužnika u njegovoj porodičnoj kući, uz prisustvo psihologa organa starateljstva i asistenciju policije, hitne pomoći i vatrogasne službe.

Načelnik Policijske stanice u Topoli je odlukom od 23. oktobra 2024. godine odbio zahtev za pružanje pomoći prilikom sprovođenja izvršenja, sa obrazloženjem da prethodno nije bilo pokušaja izvršenja bez pružanja policijske pomoći.

U zapisniku od 25. oktobra 2024. godine je, pored ostalog, navedeno: da su izvršenju prisustvovala trojica nepoznatih muškaraca, koji su se predstavili kao podrška izvršnom dužniku, od kojih je jedan neovlašćeno snimao sud i ostale učesnike u postupku; da je predstavnik organa starateljstva, po odobrenju izvršnog dužnika, obavio razgovor sa detetom u trajanju od 45 minuta; da je u tom razgovoru maloletna ćerka stranaka izjavila da ne želi da ide kod majke, a iz razloga što ju je majka napustila, što uzima alkohol, vrši nasilje nad njom i ne kupuje joj ništa; da je predstavnik organa starateljstva zaključio da se ona „ukopala“ u svoj stav da ne želi da napusti kuću u kojoj se nalazi, kao ni kontakte sa majkom; da je punomoćnik izvršnog dužnika predložio da sud stavi van snage svoj zaključak u delu novčane kazne, a izvršni dužnik je izrazio spremnost da dete dovodi u organ starateljstva, ukazujući da on dete ne sprečava da održava kontakte sa majkom. Sud je doneo rešenje kojim se sprovođenje izvršenja odlaže, jer nije uspeo pokušaj dobrovoljne predaje deteta.

CSR Topola je u dopisu od 31. oktobra 2024. godine, pored ostalog, naveo da je od Ministarstva za brigu o porodici i demografiju stigao odgovor povodom zahteva izvršnog dužnika za izuzeće CSR Topola (zahtev odbijen), kao i da je izvršni dužnik, u međuvremenu, podneo zahtev za izuzeće stručnih radnika tog organa, o čemu će direktor naknadno odlučiti.

Podneskom od 4. novembra 2024. godine izvršni dužnik je predložio da se zastane sa postupkom izvršenja. Ovaj predlog je odbačen kao nedozvoljen rešenjem od 6. novembra 2024. godine. Žalba izvršnog dužnika odbijena je kao neosnovana rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gži. 524/24 od 13. januara 2025. godine.

CSR Topola je 5. novembra 2024. godine dostavio sudu izveštaj o neuspelom pokušaju sprovođenja izvršenja, u kome je, pored ostalog, navedeno: da se, u konkretnom slučaju, ne radi o istinskim teškoćama deteta na relaciji sa majkom, već da je u pitanju indukovano ponašanje deteta usled negativne atmosfere u porodici oca usmerene protiv majke deteta, tj. otuđenje deteta od majke; da tome u prilog ide zapažanje da verbalni iskaz deteta ne prate emotivne reakcije koje bi bile u skladu sa izrečenim, tj. dete ne pokazuje strah, uznemirenost, tugu, potištenost, već govori ravnodušno, bez afektiviteta o navodnom nasilju majke, pri čemu, saopštenja o nasilju ranije uopšte nije bilo; da je, stoga, neophodno stvoriti uslove u kojima bi dete uspostavilo kontakt sa majkom u sigurnoj atmosferi, bez prisustva oca, u kom pravcu se predlaže pokušaj predaje deteta u sudu, tako što bi otac doveo dete, predao ga psihologu radi obavljanja razgovora u posebnoj prostoriji i udaljio se iz vidokruga deteta; da tom razgovoru kasnije treba da se pridruži i majka, po pozivu psihologa.

Zaključkom od 13. novembra 2024. godine određeno je sprovođenje izvršenja prinudnim oduzimanjem deteta od izvršnog dužnika u zgradi suda, uz prisustvo psihologa organa starateljstva i asistenciju policije, hitne pomoći i vatrogasne službe.

Načelnik Policijske stanice u Topoli je odlukom od 19. novembra 2024. godine ponovo odbio zahtev za pružanje pomoći prilikom sprovođenja izvršenja, sa obrazloženjem da prethodno nije bilo pokušaja izvršenja bez pružanja policijske pomoći.

U zapisniku od 25. novembra 2024. godine je, pored ostalog, navedeno: da je maloletna ćerka stranaka sprovedena u prostorije sudske uprave, u pratnji psihologa CSR Topola, radi obavljanja razgovora; da je u nekom trenutku, nakon nekoliko naizmeničnih navoda punomoćnika stranaka, izvršni dužnik izjavio u sudnici da čuje kako ona plače; da je onda u pratnji oca devojčica napustila sud; da je psiholog CSR Topola, nakon obavljenog razgovora sa njom, izjavio da ona negira svako lepo sećanje prema majci, optužujući je da ju je ostavila, ali da može da dođe da je vidi u kući kod oca; da je nakon ulaska majke u prostoriju gde je razgovor vođen devojčica počela da plače i da se krije ispod kapuljače; da je, po mišljenju psihologa, reč o jednoj opštoj negaciji, te da će o svemu što je preduzeto biti sačinjen detaljan izveštaj. Sud je doneo rešenje kojim se sprovođenje izvršenja odlaže, jer devojčica nije želela da pođe sa izvršnim poveriocem.

CSR Topola je 20. decembra 2024. godine dostavio sudu izveštaj o neuspelom pokušaju sprovođenja izvršenja, u kome je, pored detalja iz razgovora sa detetom, navedeno: da se još jednom konstatuje kako, u konkretnom slučaju, nije reč o istinskim teškoćama deteta na relaciji sa majkom, već da otac sa namerom zadržava dete, ne usmerava ga i ne podstiče u pravcu prelaska kod majke; da otac, iako verbalno nema ništa protiv prelaska deteta kod majke, na ponašajnom planu ne čini ništa što bi detetu dalo psihološku dozvolu za kontakte i prelazak u majčinu porodicu; da dete prilikom susreta u sudu nije imalo sa sobom lične stvari, garderobu, knjige, što je još jedan pokazatelj da ga otac ne priprema za prelazak kod majke; da nije svrsishodno nastaviti sa razgovorima sa detetom, jer koristi pozajmljene scenarije, insistira na autentičnosti svojih iskaza, satanizuje majku, a idealizuje oca, što sve ukazuje na njegovu otuđenost od majke; da otac na razne načine opstruira kontakt deteta sa majkom, manipuliše detetom zarad sopstvenih potreba, ne prepoznajući ili ignorišući detetove potrebe i interese; da sud, stoga, treba da iznađe nove mehanizme izvršenja, u hitnom roku.

O kontaktima koje su izvršni poverilac i dete ostvarivali u prvoj polovini 2025. godine u prostorima organa starateljstva, CSR Topola je dostavio izveštaj od 21. februara 2025. godine, u kome je, pored ostalog, navedeno: da su kontakti ostvareni 23. i 30. januara, 6, 13. i 20. februara 2025. godine; da se nastavlja i intenzivira otuđenje deteta od majke; da otac i pored verbalizacije da dete mora da ima kontakte sa majkom, ne radi na stvarnoj pripremi za kontakt, niti za prelazak kod majke; da komunikacija između oca i deteta liči na „pripremljeni govor“, pa se, u skladu sa tim, procenjuje da je otac lice koje otežava i onemogućava kontakt sa majkom, kao i prelazak deteta u njenu porodicu; da posledice koje trpe deca izložena dugotrajnim roditeljskim sukobima i otuđenju, odgovaraju posledicama koje trpe zlostavaljana i zanemarivana deca; da imajući u vidu hronicitet poremećenih odnosa između roditelja, uz kidanje veoma važnih afektivnih veza (devojčica nije bila kod majke oko devet meseci, niti komunicira sa njom), procenjuje se, a sud se upozorava da aktuelna situacija štetno utiče na ukupan rast i razvoj deteta, pre svega, na socio-emocionalni razvoj i stabilnost ličnosti, a koje posledice mogu biti ireverzibilne; da se, stoga, kao i u ranijem izveštaju, predlaže da sud u hitnom roku primeni druge mehanizme izvršenja koji su predviđeni zakonom.

Rešenjem Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli I. 80/24 od 6. marta 2025. godine obustvljen je postupak izvršenja u predmetnoj pravnoj stvari i ukinute su sve sprovedene radnje.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca, Viši sud u Kragujevcu je doneo osporeno rešenje Gži. 171/25 od 11. aprila 2025. godine, kojim je žalbu odbio, te je navedeno prvostepeno rešenje potvrđeno u celini.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da imajući u vidu celokupne spise predmeta i tok sprovođenja izvršenja, prema pravnom zaključku ovog suda, pravilno je prvostepeni sud postupio kada je obustavio postupak, imajući u vidu načelo najboljeg interesa deteta, u smislu člana 371. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, člana 6. stav 1. Porodičnog zakona i člana 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta; da je sud u više navrata pokušao da izvrši predaju deteta majci, ali svaka radnja je ostala bez uspeha; da do dobrovoljne predaje nije došlo, a pokušaji prinudnog oduzimanja i predaje deteta, uz učešće predstavnika CSR Topola, najpre u kući izvršnog dužnika, a potom i u prostorijama suda, ostali su bez uspeha, iz razloga što dete nije želelo da pođe sa izvršnim poveriocem; da je prvostepeni sud preduzeo sve potrebne radnje kako bi sproveo izvršenje, ali je uprkos tome predaja deteta izostala, iz razloga što je dete u toku celog postupka izričito odbijalo da pođe kod izvršnog poverioca, zbog čega je i po shvatanju ovog suda, nastupio razlog iz odredbe člana 129. stav 1. tačka 6) i stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju za obustavu postupka i ukidanje sprovedenih radnji; da su prilikom obavljanja razgovora sa detetom, stručni radnici CSR Topola izveli zaključak postojanja opšte negacije kod deteta u pogledu kontakta sa majkom, negiranja lepih sećanja, odbijanja poklona, fizičkog kontakta i uopšte bilo kakvog kontakta u pravcu realizacije predaje majci; da iz poslednjeg izveštaja CSR Topola proizlazi da je negacija svakim narednim kontaktom postajala sve izraženija, imajući u vidu da je dete odbijalo da daje bilo kakve odgovore, navlačilo kapuljaču na glavu i odbijalo da uopšte uđe u prostorije organa starateljstva; da iako stoji činjenica da predaja deteta nije izvršena, na šta izvršni poverilac ukazuje u žalbi, imajući u vidu osetljivost pitanja izvršenja odluka u vezi sa porodičnim odnosima i načelo zaštite najboljeg interesa deteta, kao i činjenicu da CSR Topola procenjuje da aktuelna situacija štetno utiče na ukupan rast i razvoj deteta, u kojoj ono izričito odbija da pređe kod majke, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je postupak izvršenja, u konkretnom slučaju, neizvodljiv i da štetno utiče na rast i razvoj deteta; da su neosnovani navodi žalbe da je sud učinio povredu postupka kada je postupio suprotno stručnom mišljenju tima CSR Topola i obustavio postupak izvršenja, iz razloga što je CSR Topola, kao organ starateljstva, u ulozi pomoćnog organa suda, te njegovi predlozi nisu obavezujući za sud.

4. Odredbama člana 65. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni (stav 1.); da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19, 9/20 – autentično tumačenje i 10/23 – dr. zakon) i Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr. zakon i 6/15):

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je: da se ovim zakonom uređuje postupak u kome sudovi i javni izvršitelji prinudno namiruju potraživanja izvršnih poverilaca zasnovana na izvršnim i verodostojnim ispravama (izvršni postupak), postupak obezbeđenja potraživanja i položaj javnih izvršitelja (član 1.); da su sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja, pored ostalog, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima (član 54. stav 3.); da javni izvršitelj po službenoj dužnosti rešenjem obustavlja izvršni postupak, pored ostalog, ako je izvršenje postalo nemoguće ili ne može da se sprovede iz drugih razloga (propao je predmet izvršenja, izvršni dužnik nema imovinu i sl.) (član 129. stav 1. tačka 6)); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora da bude naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je i naznačeno sud nije njime vezan (član 370.); da sud posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta i da sud može izuzetno zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 371.); da pošto proceni okolnosti, sud u rešenju o izvršenju određuje sledeća sredstva izvršenja – 1) prinudno oduzimanje i predaju deteta, 2) novčanu kaznu, 3) kaznu zatvora, koja mogu da se odrede i sprovedu prema licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete, licu koje otežava ili sprečava predaju deteta, licu kod koga se dete nalazi ili licu od čije volje zavisi predaja deteta, a sud može menjati sredstva izvršenja dok se izvršenje ne okonča (član 373.); da se novčana kazna izriče i izvršava prema odredbama o izricanju novčane kazne radi preduzimanja radnje koju može preduzeti samo izvršni dužnik (član 363), da sud može rešenjem protiv kog je dozvoljen prigovor izreći kaznu zatvora koja traje sve dok se dete ne preda, a najduže do 60 dana (član 374. st. 1. i 3.); da se školi, porodičnom savetovalištu i drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima dostavlja poziv da učestvuju u izvršnom postupku ako je to neophodno, da je psiholog organa starateljstva dužan da utvrdi emocionalni status deteta, način njegovog reagovanja na stres i mehanizme preovladavanja, brzinu prilagođavanja na promene, emocionalne odnose deteta i lica sa kojim dete živi i licem kome treba da bude predato i druge činjenice značajne za samo organizovanje radnji izvršenja, kao i da obavi informativno savetodavni rad sa licem sa kojim dete živi i pokuša da izdejstvuje dobrovoljnu predaju deteta (upoznavanje sa time da se dobrovoljnom predajom deteta izbegavaju traumatsko reagovanje deteta i štetne posledice po njegov rast i razvoj i sl.), da je psiholog organa starateljstva dužan da se i pre izvršenja i u toku samog izvršenja rukovodi zaštitom najboljeg interesa deteta (član 375. st. 2, 3. i 5.); da dete prinudno oduzima i predaje organ starateljstva uz prisustvo i nadzor suda, da je psiholog organa starateljstva dužan da u toku oduzimanja i predaje deteta prati ponašanje i reakcije deteta i lica kome se dete oduzima, da utiče na sprečavanje ili smanjenje ponašanja koja mogu izazvati sukob ili traumatsko reagovanje deteta, da savetuje sud kako da se oduzimanje i predaja deteta ostvare sa što manje štete po rast i razvoj deteta i da sam preduzima sve potrebne radnje u te svrhe i da unese svoja zapažanja u zapisnik o oduzimanju i predaji deteta i potpiše ga (član 376. st. 2. i 3.).

Odredbama Porodičnog zakona je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava i da je zabranjena zloupotreba roditeljskog prava (član 7. st. 1 – 3.); da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, da se mišljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta, da dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima (član 65. st. 1, 3. i 4.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.).

Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 4/96 i 2/97) je propisano: da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog je značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj konvenciji, da u vezi sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, države članice preduzimaju takve mere maksimalno koristeći svoja raspoloživa sredstva, a gde je to potrebno, u okviru međunarodne saradnje (član 4.); da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta (član 9. stav 3.); da države članice obezbeđuju detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta, da se u tu svrhu, detetu posebno daje prilika da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se odnose na njega, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa proceduralnim pravilima nacionalnog zakona (član 12.); da će države članice uložiti sve napore kako bi se uvažavalo načelo da oba roditelja imaju zajedničku odgovornost u podizanju i razvoju deteta, da roditelji ili, u zavisnosti od slučaja, zakoniti staratelji imaju glavnu odgovornost za podizanje i razvoj deteta, a interesi deteta su njihova osnovna briga (član 18. stav 1.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja je i član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojim je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

5. Kada je reč o pravima roditelja iz člana 65. Ustava, Ustavni sud podseća da je u svojoj praksi, u više odluka, iskazao stav da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine, dostupna na veb sajtu www.ustavni.sud.rs).

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), primenjujući i tumačeći pravo na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, ustanovio je da uživanje roditelja i deteta u zajedničkom društvu predstavlja osnovni element porodičnog života, čak i kada je došlo do raskida odnosa između roditelja (videti presude Diamante i Pelliccioni protiv San Marina, broj predstavke 32250/08, od 27. septembra 2011. godine, stav 170, Keegan protiv Irske, broj predstavke 16969/90, od 26. maja 1994. godine, stav 50. i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 42707/10, od 7. februara 2017. godine, stav 52.). U situaciji kada je porodična veza između deteta i roditelja već uspostavljena, država i njeni organi moraju biti usmereni na očuvanje te veze, posebno kada je zajednica života između roditelja prestala. Reč je, dakle, o pozitivnoj obavezi države da omogući delotvorno poštovanje porodičnog života, usvajanjem adekvatnih mera, kao što su kreiranje pravnog okvira za presuđenje i mehanizma za prinudno izvršenje, a onda kada je to primereno i preduzimanje specifičnih koraka (videti presudu u predmetu Moog protiv Nemačke, predstavke br. 23280/08 i 2334/10, od 6. oktobra 2016. godine, st. 53. i 54.). U vezi sa pozitivnom obavezom države, ESLjP smatra da član 8. Evropske konvencije sadrži pravo roditelja da se preduzmu mere za njihovo ponovno spajanje sa decom i obavezu nacionalnih organa da takva spajanja olakšaju (videti, pored ostalih, presude Iganaccolo-Zenide protiv Rumunije, predstavka broj 31679/96, od 25. januara 2000. godine, stav 94, Nuutinen protiv Finske, broj predstavke 32842/96, od 27. juna 2000. godine, stav 127. i Iglesias Gil i A. U. I. protiv Španije, broj predstavke 56673/00, od 29. aprila 2003. godine stav 49.).

Takođe, ESLjP je više puta istakao da u pitanjima koja se odnose na starateljstvo nad decom njihov interes mora biti od najveće važnosti, tačnije, da se prvenstveno mora voditi računa o detetovom najboljem interesu (videti presudu Gnahoré protiv Francuske, broj predstavke 40031/98, od 19. septembra 2000. godine, ESLjP 2000-IX, stav 59.). Najbolji interes deteta može, u zavisnosti od svoje prirode i ozbiljnosti, nadilaziti interese roditelja (videti presudu Velikog veća Sahin protiv Nemačke, broj predstavke 30943/96, od 8. jula 2003. godine, ESLjP 2003-VIII, stav 66.). Ustavni sud podseća i na stav ESLjP, po kome se verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom postepeno smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihovog prirodnog zbližavanja neće doći (videti presudu u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99.).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je Viši sud u Kragujevcu, odlučujući o žalbi podnositeljke ustavne žalbe, kao izvršnog poverioca, prihvatio u celini zaključak prvostepenog suda po kome je izvršenje u predmetnoj pravnoj stvari postalo nemoguće (neizvodljivo), u smislu člana 129. stav 1. tačka 6) Zakona o izvršenju i obezbeđenju. S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje na određene specifičnosti izvršnog postupka u kome se izvršavaju odluke u vezi sa porodičnim odnosima, pre svega, one koje glase na predaju deteta. Saglasno članu 3. stav 1. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, u svim aktivnostima javnih ili privatnih institucija koje se tiču dece, zaštita najboljeg interesa deteta mora biti na prvom mestu. Zakonom o izvršenju i obezbeđenju je izričito propisana dužnost suda da u ovoj vrsti izvršnog postupka posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta (član 371. stav 1.). U situaciji kada je došlo do prestanka zajednice života između roditelja, kao što je ovde slučaj, uživanje u zajedničkom društvu deteta i roditelja predstavlja i dalje osnovni element porodičnog života, tako da sve aktivnosti sudova i drugih institucija, a pre svega, organa starateljstva, moraju biti usmerene ka očuvanju porodične veze između deteta i roditelja. Izvršnom sudu u ovoj vrsti izvršnog postupka stoje na raspolaganju značajna ovlašćenja čija je svrha da omogući ponovno spajanje deteta sa roditeljem. Pored novčanog kažnjavanja, izricanja kazne zatvora izvršnom dužniku i svakom drugom licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete, licu koje otežava ili sprečava predaju deteta, licu kod koga se dete nalazi ili licu od čije volje zavisi predaja deteta, kao i prinudnog oduzimanja deteta, koje sprovodi organ starateljstva uz prisustvo i nadzor suda, Zakon o izvršenju i obezbeđenju predviđa još i zakazivanje ročišta, ako je to u najboljem interesu deteta, pozivanje škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima. Uloga organa starateljstva, kao pomoćnog organa, sastoji se u tome da pre izvršenja i u toku samog izvršenja pruži podršku, na prvom mestu deci, nastojeći da utiče na to da se prinuda izbegne ili svede na najmanju moguću meru, kao i da ista bude svrsishodna (videti Odluku Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine, dostupna na veb sajtu www.ustavni.sud.rs).

Postupajući sudija, sagledavajući celokupan tok predmetnog postupka, a naročito poslednji izveštaj CSR Topola, kao nadležnog organa starateljstva, od 21. februara 2025. godine, utvrdio je da dalje sporovođenje izvršenja štetno utiče na ukupan rast i razvoj deteta, jer ono izričito odbija da pređe kod majke, saglasno izvršnoj ispravi. Viši sud u Kragujevcu se u potpunosti saglasio sa takvom pravnom ocenom. Ustavni sud nalazi da uporište za ovakav zaključak ne može biti navedeni izveštaj CSR Topola, jer štetne posledice po dete, prema mišljenju tog organa, nisu rezultat (bezuspešnih) pokušaja sprovođenja izvršenja, kako to konstatuju sudovi, već kontinuirano odbijanje deteta da ostvaruje kontakte sa majkom, što vremenom postaje sve intenzivnije. Dakle, izveštaj CSR Topola od 21. februara 2025. godine, kao što je u tom tekstu i naglašeno, predstavljao je neku vrstu apela i sugestije izvršnom sudiji da preduzme sve adekvatne mere koje mu stoje na raspolaganju, kako bi se što pre omogućilo ponovno spajanje podnositeljke ustavne žalbe sa detetom, a ne povod za odustajanje od daljih pokušaja izvršenja, zbog navodnih posledica koje izvršni postupak ima po dete. Ustavni sud posebno ima u vidu da je sud samo dva puta (bezuspešno) pokušao sporovođenje izvršenja oduzimanjem deteta, jednom u kući izvršnog dužnika, kada se išlo ka tome da predaja bude dobrovoljna, a drugi put u zgradi suda. Nakon toga je CSR Topola, više puta, tačnije pet puta, organizovao susrete između podnositeljke ustavne žalbe i deteta u svojim prostorijama, koji su, po shvatanju Ustavnog suda, imali karakter pripremnih radnji i mera za ostvarivanje budućih kontakata. CSR Topola je u svakom od svojih izveštaja posebno ukazivao na manipulaciju detetom i njegovu instrumentalizaciju od strane izvršnog dužnika, kao i na njegovo pasivno držanje tokom postupka, dovodeći svaki put u pitanje autentičnost detetovog iskaza da ne želi prelazak kod majke. Ustavni sud smatra da je u takvoj situaciji preuranjen zaključak suda o neizvodljivosti izvršenja, imajući u vidu da prethodno nije iskorišćeno nijedno od sudskih ovlašćenja koja imaju za cilj da se roditelj koji je obavezan na predaju deteta privoli da tu obavezu ispuni. Organ starateljstva jeste pomoćni organ u ovoj vrsti izvršnog postupka i Ustavni sud je saglasan sa konstatacijom iz osporenog drugostepenog rešenja da njegovi predlozi nisu obavezujući za sud. Međutim, stručna mišljenja i stavovi u vezi sa pitanjima o kojima sud nema potrebna znanja, kao što su emocionalni status deteta, način njegovog reagovanja, emocionalni odnosi sa licem sa kojim živi i licem kome treba da bude predato, kao i adekvatnost ponašanja lica koje treba da izvrši predaju deteta, svakako su obavezujući za sud, ukoliko ih sud kao takve prihvati, a što ovde jeste slučaj. Dakle, sud, u okolnostima konkretnog slučaja, nije bio dužan da prihvati konkretne predloge organa starateljstva za dalje postupanje, ali je svoje ponašanje morao da prilagodi njegovim mišljenjima i stavovima o relevantnim činjenicama i okolnostima slučaja. Prema tome, ukoliko je stručni tim organa starateljstva procenio, i to više puta, bez izuzetka, da izvršni dužnik svojim ponašanjem opstruiše sprovođenje izvršenja, sud je morao da pokaže proaktivniji pristup, primenom raspoloživih zakonskih ovlašćenja, ne čekajući bilo čiji predlog za tako nešto. Istovremeno, Ustavni sud konstatuje da je dete stranaka već u vreme donošenja izvršne isprave nesumnjivo bilo školskog uzrasta, koja činjenica je sudu omogućavala da pored organa starateljstva uključi u postupak i školu koju dete pohađa.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da su osporenim rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gži. 171/25 od 11. aprila 2025. godine podnositeljki ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava, pa je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli I. 80/24 od 6. marta 2025. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi ostalih odredaba Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava roditelja iz člana 65. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica. Navedeno predstavlja i dovoljnu meru da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija zbog utvrđene povrede prava, iz kog razloga Sud nije posebno razmatrao ni zahtev podnositeljke da se odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da izjašnjenje trećeg (zainteresovanog) lica, u konkretnom slučaju, nije bilo od uticaja na drugačiju odluku, uključujući i pozivanje na Odluku Už-6463/2017 od 7. aprila 2022. godine, gde je pitanje da li je dalje sprovođenje izvršenja naloga za hitan povratak deteta u Republiku Hrvatsku u najboljem interesu maloletnog deteta bilo postavljeno sa aspekta značajnog proteka vremena (skoro šest godina) od kada je izvršna isprava doneta.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Zaštita prava roditelja u postupku prinudne predaje deteta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti