Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši da je podnositeljki u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dosuđena joj je naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz Padinske Skele, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u Beogradu u predmetu P. 9340/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijaln e štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Padinske Skele podnela je Ustavnom sudu, 1. avgusta 201 4. godine, preko punomoćnika G. M , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9340/11 od 16. januara 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 119/14 od 4. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropsk konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) u postupku u kome su donete osporene odluke, a podnositeljka se poziva i na član 6. Konvencije.

Podnositeljka navodi da trajanje predmetnog postupka samo po sebi ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka, te dodaje da ona svojim ponašanjem nije uticala na dužinu postupka jer je pristupila na svako ročište. Povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time da su sudovi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo i da je zaključak drugostepenog suda protivrečan stanju u spisima i razlozima presude. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte, utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete, pri čemu materijalnu štetu opredeljuje u visini troškova parničnog postupka koje je dužna da naknadi protivnoj stranci i koje je imala na ime angažovanja punomoćnika. Takođe traži troškove na ime zastupanja pred Ustavnim sudom od strane advokata.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9340/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. S, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 11. aprila 2003. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužen ih OŠ „O.“, R. G . i Ministarstva prosvete i sporta (u daljem tekstu: Ministarstvo), radi poništaja konkursa za dodelu stanova, rang liste, sporazuma o dodeli sredstava zaključenog između tužene škole i tuženog Ministarstva, s jedne strane i M. G, s druge strane, te ugovora zaključenog 13. marta 2003. godine između tužene škole i tuženog R . G . o finansiranju izgradnje stana.

Po nalogu suda od 21. maja 2003. godine tužilja je podneskom od 2. juna uredila tužbu tako što je kao tuženu, umesto prvobitno označenog Ministarstva, označila Republiku Srbiju.

Do marta 2008. godine, od ukupno 22 zakazana ročišta, sedam nije održano. Četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, jedno je rešenjem otkazano, a jedno nije održano zbog nestanka struje u sudu. Pored toga, ročište koje je bilo zakazano za 2. april 2004. godine nije održano jer su tuženi tražili rok za izjašnjenje na tužiljin podnesak od 31. marta, koji im je neposredno pre ročišta uručen u sudu.

U ovom delu postupka, tužilja je tri puta preinačavala tužbu tako što je prvo u julu 2003. godine, pored postojećih, istakla novi zahtev kojim je tražila da se obaveže tužena škola da njoj dodeli sporni stan, a zatim je u septembru iste godine istakla zahtev kojim je, umesto prvobitno postavljenih zahteva, tražila poništaj rešenja direktora tužene škole od 25. marta 2003. godine o dodeli stana na korišćenje tuženom R. G. Podneskom od 31. marta 2004. godine tužilja je po treći put preinačila tužbu, tako što je pored zahteva za poništaj rešenja od 25. marta 2003. godine, tražila i poništaj odluke stambene komisije škole od 3. marta 2003. godine o dodeli stana tuženom R . G. Radi ocene prigovora neblagovremenosti preinačene tužbe, sud je u periodu od jula 2005. do marta 2008. godine saslušao parnične stranke i deset svedoka, a od dokaza je prethodno pribavio samo stambeni dosije.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2597/03 tužba je odbačena kao neblagovremena.

Navedeno rešenje ukinuto je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 141/10 od 30. marta 2011. godine.

U ponovnom postupku, nakon tri održana i jednog ročišta koje nije održano na molbu punomoćnika tuženih, Prvi osnovni sud u Beogradu je 16. januara 2012. godine doneo osporenu presudu P. 9340/11.

Postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 119/14 od 4. juna 2014. godine, koja je tužilji uručena 11. jula iste godine, dok je njena revizija odbačena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 22. januara 2015. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava s uštinski ne razlikuj e od odredbe člana 6. stav 1. Konvencije, Ustavni sud postojanje povrede prava ceni u odnosu na naveden u odredb u Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nešto više od 11 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice u periodu od preko 11 godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ovakva ocena proizlazi iz činjenice da od ukupno sedam neodržanih, šest ročišta nije održano iz razloga na strani suda, a posebno iz činjenice da je sud skoro tri godine izvodio dokaze saslušanjem svedoka i stranaka na okolnost dostavljanja akata čiji je poništaj tražen preinačenom tužbom, te da u tom periodu osim ovih dokaza, nije izvodio druge dokaze, već je prethodno samo pribavio stambeni dosije. Osim toga, Ustavni sud konstatuje da je drugostepenom sudu trebalo preko dve godine da odluči o žalbi koja je izjavljena protiv procesne odluke. Ustavni sud je, iznoseći ovu ocenu, imao u vidu da je podnositeljka uređivala tužbu po nalogu suda i da ju je tri puta preinačavala, ali je našao da ove podnositeljkine radnje nisu odlučujuće uticale na to da parnica bude pravnosnažno okončana tek posle 11 godina, budući da se pomenuto prinačavanje odvijalo u prvih godinu dana trajanja postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da s e pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali podnositeljkin doprino koji se, kako je rečeno, ogleda u tome što je u prvih godinu dana tri puta preinačavala tužbu, tako da je predmet spora o kome se konačno raspravljalo opredeljen tek u martu 2004. godine. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe o zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Stoga, po oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ovaj zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka samo formalno ističe povredu prava iz člana 13. Konvencije, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu u navedenom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti