Odluka Ustavnog suda o primeni roka zastarelosti za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava. Sudovi su pogrešno zaključili da se duži rok zastarelosti za naknadu štete iz krivičnog dela ne primenjuje na poslodavca koji odgovara objektivno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6489/2017
05.03.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Ćurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . iz S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je presud ama Višeg suda u Požarevcu Gž. 394/17 od 1 0. maja 201 7. godine i Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi – Sudska jedinica u Žagubici P. 1308/15 od 11. maja 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Požarevcu Gž. 394/17 od 10. maja 2017. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi – Sudske jedinice u Žagubuci P. 1308/15 od 11. maja 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz S , je , 2 5. jula 2017. godine, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv presuda Višeg suda u Požarevcu Gž. 394/17 od 10. maja 2017. godine i Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi – Sudska jedinica u Žagubici P. 1308/15 od 11. maja 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je, u konkretnom slučaju, prilikom ocene zastarelosti potraživanja trebalo primeniti odredbu člana 377. Zakona o obligacionim, budući da je sin podnositeljke preminuo usled postupanja za koje je odgovorno lic e kod tuženog oglašeno krivim, ali da parnični sud nije dao razloge za iznete stavove kada je odbio tužbeni zahtev podnositeljke, niti je jasno obrazložio u kojim situacijama se primenjuje rok zastarelosti iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnog prava, te da poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi – Sudska jedinica u Žagubici P. 1308/15 od 11 maja 2016. godine, koja je potvrđena osporenom presudom Višeg suda u Požarevcu Gž. 394/17 od 10. maja 2017. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe , kojim je tražila da se tuženo privredno društvo, bivši poslodavac njenog sada pokojnog sina, obaveže da joj, na ime naknade štete zbog izgubljenog izdržavanja , mesečno isplaćuje opredeljen novčani iznos, počev od 7. decembra 2009. godine (dan podnošenja tužbe) .

Iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je u toku postupka parnični sud utvrdio da je sin tužilje P.P. poginuo 17. oktobra 2003. godine, radeći kod tuženog, usled propusta V.P, zaposlenog kod tuženog koji je zbog tog događaja , pravnosnažnom presudom od 15. decembra 2006. godine , oglašen krivim za krivično delo iz člana 194. stav 4. u vezi sa članom 187. st. 2. i 4. Krivičnog zakon a Republike Srbije, kao i da je za života njen sada pokojni sin P.P. doprinosio izdržavanju tužilje. Imajući u vidu navedeno, parnični sudovi su zaključili da bi tužilja imala pravo da prima novčanu rentu od tuženog, jer se njegova odgovornost zasniva na pravilima o objektivnoj odgovornosti, regulisanoj odredbama čl. 172. i 173. Zakona o obligacionim odnosima, ali su ocenili da je njeno potraživanje zastarelo, jer je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 7. decembra 2009. godine, po proteku roka iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stanovištu Višeg suda u Požarevcu, izraženom u osporenoj drugostepenoj presudi, nisu osnovani navodi žalbe tužilje da je zastarelost konkretnog potraživanja trebalo ceniti prema odredbi člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, a ovo stoga, kako je navedeno, jer se privilegovan rok zastarelosti računa samo prema štetniku, odnosno učiniocu krivičnog dela, ali ne i prema tuženom koji odgovara po osnovu objektivne odgovornosti.

4. Članom 32. stav 1 Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Odredbama člana 187. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“ , br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91 – Odluka US Jugoslavije, 197/87, 75/91 – Odluka US, 58/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02 – dr.zakon, 39/03 i 67/ 03) bilo je propisano: da ko požarom, poplavom, eksprozijom, otrovom ili otrovnim gasom, jonizujućim ili radioaktivnim zračenjem, motonom silom ili kakvom drugom opšte opasnom radnjom ili opšte opasnim sredstvima izazove opasnost po život ili telo ljudi ili za imovinu većeg obima, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 1.); da će se kaznom iz stav 1. ovog člana kazniti službeno ili odgovorno lice koje ne postavi propisane uređaje za zaštitu od požara, eksplozije, poplave, otrova, otrovnih gasova ili jonizujućih ili radioaktivnih zračenja, ili ove uređaje ne održava u ispravnom stanju, ili ih u slučaju potrebe ne stavi u dejstvo ili uopšte ne postupa po propisima ili tehničkim pravilima o zaštitnim merama, i time izazove opasnost za život ili telo ljudi ili za imovinu većeg obima (stav 2.); da ako su dela iz st. 1. i 2. ovog člana učinjena na mestu gde je okupljen veći broj ljudi, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina (stav 3.) da ako je delo iz st. 1. do 3. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti zatvorom do tri godine (stav 4.). Odredbom člana 194. stav 4. ovog zakona bilo je propisano da ako je usled dela iz čl. 187. stav 4, 188. stav 2, 189. stav 3. i 190. stav 2. ovog zakona nastupila smrt jednog ili više lica, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

Odredbama člana 96. Osnovnog krivičnog zakona ("Službeni list SFRJ", br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90, "Službeni list SRJ", br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/2000 i "Službeni glasnik RS", broj 39/03) bilo je propisano: da zastarevanje krivičnog gonjenja počinje od dana kad je krivično delo učinjeno (stav 1.); da se zastarevanje prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela (stav 3.); da sa svakim prekidom zastarevanje počinje ponovo da teče (stav 5.). Iste odredbe sadrži i član 104. Krivičnog zakonika ( "Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/205, 107/05, 72/2009 i 111/09).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ispitujući da li je materijalno pravo proizvoljno primenjeno na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da se, u konkretnom slučaju, kao sporno pitanje postavilo da li se privilegovan rok zastarelosti, odnosno rok iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, kada je šteta nastala kao posledica krivičnog dela , primenjuje samo prema štetniku, odnosno licu koje je štetu prouzrokovalo ili i prema licu koje se smatra odgovornom za nastalu štetu prema pravilima o objektivnoj o dgovornosti.

S tim u vezi Ustavni sud, najpre, ukazuje na svoj pravni stav od 7. jula 2011. godine, prema kome u slučaju da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo, pri čemu prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da iz sadržine osporenih presuda proizlazi da je šteta podnositeljki prouzrokovana smrću njenog sina koja je nastupila kao posledica krivičnog dela lica zaposlenog kod tuženog . U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, parnični sud je ocenio da je potraživanje prema tuženom pravnom licu, protiv kojeg je tužba podneta 7. decembra 2009. godine, za štetu nastalu 17. oktobra 200 3. godine, primenom odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelo, a da nema uslova da se primeni rok iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima .

Međutim, imajući u vidu navedeno, kao i pravni stav Ustavnog suda, Sud je ocenio da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište parničnog suda prema kome se rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje samo u odnosu na zahteve prema licima koja su oglašena krivim za izvršeno krivično delo kojim je pričinjena šteta , ali ne i prema licima koja su prema pravilima o objektivnoj odgovornosti odgovorna za štetu , pri čemu je proizvoljna primena materi jalnog prava bila je na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Polazeći od iznetog, Ustavni suda je ocenio da je, u konkretnom slučaju, proizvoljnom prim enom materijalnog prava podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Požarevcu i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi – Sudska jedinica u Žagubici P. 1308/15 od 11. maja 2016. godine. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o primeni roka zastarelosti za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti