Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu pred sudovima

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavne žalbe ratnih vojnih rezervista i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu pred sudovima i pravično suđenje. Različito postupanje sudova u istovetnim pravnim situacijama, gde su neke tužbe meritorno rešavane a druge odbačene zbog nenadležnosti, predstavlja povredu Ustava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-649/2011
12.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jugoslava Pavlovića iz Gaglova, Ljubiše Lekića iz Kruševca, Dejana Mladenovića iz Velikog Golovoda, Slavoljuba Novakovića iz Kruševca, Miroljuba Ilčića iz Mačkovca, Radoslava Gvozdenovića iz Kruševca, Ace Jovića iz Kruševca, Rajka Jeftovića iz Mudrakovca, Predraga Čabrića iz Velikog Šiljegovca, Budimira Spasića iz Čitluka, Dejana Tomića iz Kruševca, Zorana Milenkovića iz Velikog Golovoda, Goroljuba Cvetkovića iz Stalaća, Slaviše Mitrovića iz Kruševca i Bobana Veljkovića iz Mudrakovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2012 . godine, doneo je

O D L U K U

1 . Usvaja se ustavna žalba Jugoslava Pavlovića, Ljubiše Lekića, Dejana Mladenovića, Slavoljuba Novakovića i Miroljuba Ilčića izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80369/10 od 6. septembra 20 10. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 26266/10 od 3. decembra 2010. godine i utvrđuje povreda prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Usvaja se ustavna žalba Radoslava Gvozdenovića, Ace Jovića, Rajka Jeftovića, Predraga Čabrića i Budimira Spasića izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80345/10 od 30. avgusta 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 26314/10 od 8. decembra 2010. godine i utvrđuje povreda prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Usvaja se ustavna žalba Dejana Tomića, Zorana Milenkovića, Goroljuba Cvetkovića, Slaviše Mitrovića i Bobana Veljkovića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 4936/10 od 16. aprila 2010. godine i presude Višeg suda u Nišu Gž. 3188/10 od 9. novembra 2010. godine i utvrđuje povreda prava podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu pred sudovima zajemčena odredb om člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u odnosu na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava ustavna žalba odbija kao neosnovana, a u preostalom delu odbacuje.

4. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbama koj e su Jugoslav Pavlović, Ljubiša Lekić, Dejan Mladenović, Slavoljub Novaković , Miroljub Ilčić, Radoslav Gvozdenović, Aca Jović, Rajko Jeftović, Predrag Čabrić i Budimir Spasić izjavili protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80369/10 od 6. septembra 2010. godine i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80345/10 od 30. avgusta 2010. godine , u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jugoslav Pavlović iz Gaglova, Ljubiša Lekić iz Kruševca, Dejan Mladenović iz Velikog Golovoda, Slavoljub Novaković iz Kruševca, Miroljub Ilčić iz Mačkovca, Radoslav Gvozdenović iz Kruševca, Aca Jović iz Kruševca, Rajko Jeftović iz Mudrakovca, Predrag Čabrić iz Velikog Šiljegovca, Budimir Spasić iz Čitluka, Dejan Tomić iz Kruševca, Zoran Milenković iz Velikog Golovoda, Goroljub Cvetković iz Stalaća, Slaviša Mitrović iz Kruševca i Boban Veljković iz Mudrakovca su 11. februara 20 12. godine, preko punomoćnika Miroljuba Stevanovića, advokata iz Kruševca, podneli ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su podnosi oci ustavne žalbe podne li tužbu radi isplate neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja SRJ tokom 1999. godine , ali da se Prvi osnovni sud u Beogradu oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odbacio tužbu; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu potvrđeno prvostepen o rešenje, sa obrazloženjem da se o pravu na naknadu ratnih dnevnica odlučuje u upravnom postupku, a sudska zaštita je obezbeđena u upravnom sporu ; da je Drugi opštinski sud u Beogradu u nekim drugim predmetima, ne samo meritorno odlučivao o tužbenim zahtevima tužilaca za isplatu ''ratnih dnevnica'', već iste usvajao i obavezivao Republiku Srbiju na isplatu; da iz navedenog proizilazi da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke, zbog čega smatraju da su im povređena načela i prava na koja u ustavnoj žalbi ukazuju, te su u prilog svojim tvrdnjama priloži li pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu. Podnosioci su istakli i zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Jugoslav Pavlović, Ljubiša Lekić, Dejan Mladenović, Slavoljub Novaković , Miroljub Ilčić, Radoslav Gvozdenović, Aca Jović, Rajko Jeftović, Predrag Čabrić i Budimir Spasić, ovde podnosioci ustavne žalbe podneli su tužbu protiv Republike Srbije, Ministarstva odbrane – Vojna pošta 3636 Kruševac, radi neosnovanog obogaćenja zbog neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije tokom 1999. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu se osporenim rešenjem P. 80369/10 od 6. septembra 2010. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari i odbacio tužbu tužilaca Jugoslava Pavlović a, Ljubiše Lekić a, Dejana Mladenović a, Slavoljuba Novaković a i Miroljuba Ilčić a.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 26266/10 od 3. decembra 2010. godine žalba tužilaca je odbijena kao neosnovana i potvrđeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80369/10 od 6. septembra 2010. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da, se o pravu na naknadu dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja tokom 1999. godine odlučuje u upravnom postupku, a sudska zaštita je obezbeđena u upravnom sporu, pa je sud na osnovu čl. 16. i 387. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci rešenja.

Prvi osnovni sud u Beogradu se osporenim rešenjem P. 80345/10 od 30. avgusta 2010. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari i odbacio tužbu tužilaca Radoslava Gvozdenovića, Ace Jovića, Rajka Jeftovića, Predraga Čabrića i Budimira Spasića.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 26314/10 od 8. decembra 2010. godine žalba tužilaca je odbijena kao neosnovana i potvrđeno je rešenje Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 80345/10 od 30. avgusta 2010. godine . U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da, se o pravu na naknadu dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja tokom 1999. godine odlučuje u upravnom postupku, a sudska zaštita je obezbeđena u upravnom sporu, pa je sud na osnovu 387. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci rešenja.

Dejan Tomić, Zoran Milenkovića Goroljub Cvetković, Slaviša Mitrović i Boban Veljković, ovde podnosioci ustavne žalbe, su podneli tužbu protiv Republike Srbije, Ministarstva odbrane – Vojna pošta 1097 Niš, radi isplate neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije tokom 1999. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 4936/10 od 16. aprila 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca.

Osporenom presudom Višeg suda u Nišu Gž. 3188/10 od 9. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 4936/10 od 16. aprila 2010. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da je potraživanje tužilaca zastarelo, jer je protekao rok iz člana 386. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da potraživanje naknade štete zastareva u roku od tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je tu štetu pričinilo. Dalje je navedeno da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je osnov tužbenog zahteva naknada materijalne štete , a ne sticanje bez osnova, jer isplata dnevnica za vreme vršenja vojne službe u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije predstavlja zakonsku obligaciju čiji je dužnik tužena. Neisplatom ili samo delimičnom isplatom svoje obaveze iz zakonske obligacije tužena bi pričinila štetu korisnicima naknade, jer bi tužiocima bilo povređeno pravo, a tužena je odgovorna za propuste njenih organa u vršenju isplate ove naknade, pa se pravo na naknadu ostvaruje kao naknada štete.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2386/08 od 16. jula 2008. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4734/07 od 31. oktobra 2007. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu D. C. iz Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica u periodu od 24. marta do 23. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu Lj. N. iz Lesenovca kod Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica od 24. marta do 19. maja i od 28. maja do 18. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09 ) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju se pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu, kao i da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud Republike Srbije (u daljem tekstu: domaći sud), po službenoj dužnosti oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu, osim kad nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog, a tuženi je dao svoj pristanak (član 16.); da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.).

5. Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatuje da je V iši sud u Beogradu osporenim rešenjima Gž. 26266/10 od 3. decembra 2010. godine i Gž. 26314/10 od 8. decembra 2010. godine potvrdio prvostepena rešenj a o odbacivanju tužbe i oglašavanju apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari, dok u je drugim, istovetn im postupcima koji su se vodili pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetima P. 4379/04 i P. 4734/07, a koji su pravnosnažno okončani pred Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom i ujedno sudom poslednje instance, ne samo meritorno odlučivano o tužben im zahtev ima tužilaca koji su se nalazili u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, već su takvi zahtevi i usvajani.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su sud ovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali i na taj način podnosioce ustavne žalbe doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili drugi tužioci. Kako su navedeni Viši sud u Beogradu, Viši sud u Nišu i ranije Okružni sud u Beogradu , kao sudovi poslednje instance, donosili različite odluke u istim činjeničn im i pravn im situa cijama, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova suprotna principu jednake zaštite prava pred sudovima. Stoga je Ustavni sud, polazeći od sadržine odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem sudova u identičnoj procesnoj situaciji i povodom istog pravnog pitanja, povređeno pravo ovde svih podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80369/10 od 6. septembra 2010. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 26266/10 od 3. decembra 2010. godine, rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80345/10 od 30. avgusta 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 26314/10 od 8. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je našao da redovni sudovi nisu mogli odbaciti tužbu tužila ca sa obrazloženjem da sud u parnici nije nadležan za postupanje u konkretnom slučaju.

Naime, prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije koje je utvrđeno na sednici održanoj 26. maja 2003. godine, nadležnost organa uprave za postupanje po zahtevu za ostvarivanje prava na naknadu zarade i dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije u toku NATO bombardovanja SRJ 1999. godine ne isključuje nadležnost redovnog suda da postupa u parnici za naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa. Iz izloženog proizilazi da i u slučaju kad organ uprave nije doneo posebno rešenje o utvrđivanju prava na dnevnice, parnični sudovi ne mogu odbaciti tužbeni zahtev kojim se traži njihova isplata . Ovo stoga, što sud ima obavezu da postupi po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako ga je naveo, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4. ZPP) . Dakle, obaveza suda je da uzme u obzir svako pravno stanovište po kome tužbeni zahtev proističe iz utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, u ovoj parnici to nije bio slučaj. Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizilazi da je zaključivanje redovnih sudova, u ovom konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno. Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Ustavnog suda Už-2340/2009 od 7. marta 2012. godine.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 4936/10 od 16. aprila 2010. godine i presude Višeg suda u Nišu Gž. 3188/10 od 9. novembra 2010. godine, Ustavni sud nalazi da je za rešavanje ove ustavne žalbe potrebno ispitati i da li je primena materijalnog prava u konkretnom slučaju bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazal o na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da su nadležni sudovi osporene presude zasnovali na pravnom stavu da se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete koju je državni organ prouzrokovao tužiocu u vezi sa vršenjem svojih funkcija, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, da se, stoga, na ova potraživanja primenjuje rok zastarelosti potraživanja po osnovu naknade štete iz člana 376. istog zakona, te da je, prema tome, trebalo usvojiti prigovor tužene da su tužbeni zahtev i podnosi laca ustavne žalbe, zastareli. Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav i ocena nadležnog suda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, te se u konkretnom slučaju ne može govoriti o nepravičnoj primeni materijalnopravnih propisa na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Ovakvo stanovište o iznetoj primeni materijalnog prava Ustavni sud je zauzeo i većem broju do sada donetih odluka, među kojima su i Už-389/2008 od 10. jula 2008. godine i Už-2293/2010 od 17. februara 2011. godine, koje su objavljene na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je u tač. 1. i 2. izreke, ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da su osporenim aktima povređena prava podnosila ca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu pred sudovima, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, dok je u drugom delu tačke 3. izreke ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje odbio kao neosnovanu. Ustavni sud je u tački 4. izreke naložio Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalb ama koj e su Jugoslav Pavlović, Ljubiša Lekić, Dejan Mladenović, Slavoljub Novaković , Miroljub Ilčić, Radoslav Gvozdenović, Aca Jović, Rajko Jeftović, Predrag Čabrić i Budimir Spasić izjavili protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80369/10 od 6. septembra 2010. godine i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80345/10 od 30. avgusta 2010. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

9. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da su osporenim aktima podnosi oci ustavne žalbe na bilo koji način di skriminisani zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu. Kako u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustav nom sudu, kao u drugim delovima tač . 1. do 3. izreke. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Vučković i drugi protiv Srbije '', 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, kojom je utvrđena povreda zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine), ali iz drugačijih razloga od onih koji su navedeni u ustavnoj žalbi, tako da je u tom delu ustavna žalba odbačena. Ipak to ne može imati uticaja na obavezu države da postupi u skladu sa odlukom Evropskog suda za ljudska prava prema svima kojima nisu isplaćene ratne dnevnice, pa i prema podnosioc ima ustavne žalbe.

10. Povodom zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da se u konkretnom slučaju Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda navedenih prava garantovanih Ustavom može smatrati primerenim pravičnim zadovoljenjem, uz posledice koje će Odluka imati u budućnosti.

U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da će o osnovanosti tužbenih zahteva tek biti odlučivano u parničn im postupcima, te zbog toga za sada nema osnova da se odredi naknada materijalne štete.

11. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu pred sudovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti