Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 20 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je žalba protiv rešenja o povlačenju tužbe odbijena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P. 2643/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Valjevu P. 2147/93) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. P. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 1186/11 od 8. decembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P. iz Beograda je, 27. januara 2012. godine, preko punomoćnika Ž. L, advokata iz Valjeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P. 2643/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Valjevu P. 2147/93), kao i protiv rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 1186/11 od 8. decembra 2011. godine.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je predmetni postupak, u kome je podnosilac imao svojstvo tužioca, pokrenut još 1989. godine i da je okončan posle 21 godine procesnim rešenjem kojim se smatra da je tužba povučena; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1186/11 od 8. decembra 2011. godine potvrđeno prvostepeno rešenje kojim je određeno da se smatra da je tužba povučena, a koje je doneto na ročištu kome nije pristupio tužilac, dok je bio prisutan tuženi; da je rešenje kojim se smatra da je tužba povučena doneto sa pozivom na član 296. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kojim je propisano da ako sa ročišta izostane tužilac ili tuženi, a uredno su pozvani, rasprava će se održati sa prisutnom strankom; da je na osnovu navedene odredbe Zakona prvostepeni sud morao ili da održi ročište sa prisutnom strankom ili da ga odloži ukoliko bi prisutna stranka odbila da se upusti u raspravljanje, što se dogodilo u ovom slučaju, a ne da donese rešenje kojim se smatra da je tužba povučena.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku i da poništi rešenje Višeg suda u Valjevu Gž. 1186/11 od 8. decembra 2011. godine. Zahtevao je naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Iako podnosilac ustavne žalbe nije naveo odredbu Ustava u odnosu na koju osporava rešenje Višeg suda u Valjevu Gž. 1186/11 od 8. decembra 2011. godine, iz navoda ustavne žalbe proizlazi da u suštini podnosilac osporava navedeno rešenje zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu P. 2643/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i B.A. su 10. novembra 1993. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Valjevu protiv tuženog Z.M, radi predaje u državinu određenih mašina i uređaja za štampanje ili isplate protivvrednost tih mašina. Predmet je dobio broj P. 2147/93.

Tužbeni zahtev je preciziran 13. decembra 1995. godine.

Pred Opštinskim sudom u Valjevu bilo je održano osam ročišta na kojima su saslušane parnične stranke u više navrata i saslušani su svedoci, dok sedam ročišta nije bilo održano, i to: jedno jer tuženi nije pristupio, dva jer pozvani svedok nije pristupio, tri na zahtev punomoćnika tužioca, ovde podnosioca, jer podnosilac zbog bolesti nije mogao da pristupi, jedno zbog nedolaska tužioca i njegovog punomoćnika, koji su bili uredno pozvani.

Na ročištu od 27. februara 2002. godine tužilac B.A. je povukao tužbu i Opštinski sud u Valjevu je doneo rešenje P. 2147/93 od 27. februara 2002. godine o povlačenju tužbe ovog tužioca.

Na ročištu od 6. februara 2008. godine nisu prisustvovali ni tužilac ni njegov punomoćnik, a tuženi je izjavio da neće da se upušta u raspravljanje, s obzirom na to da tužilačka strana nije pristupila.

Rešenjem Opštinskog suda u Valjevu P. 2147/93 od 6. februara 2008. godine određeno je da se smatra da je tužba povučena. U obrazloženju rešenja je navedeno: da na ročište za glavnu raspravu nije pristupio punomoćnik tužioca, a uredno je pozvan, da je tuženi izjavio da neće da se upušta u raspravljanje i predložio je da sud utvrdi da je tužba povučena; da je sud primenom člana 296. Zakona o parničnom postupku utvrdio da se smatra da je tužba povučena.

Podnosilac je 5. marta 2008. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja Opštinskog suda u Valjevu P. 2147/93 od 6. februara 2008. godine, sa predlogom za povraćaj u pređašnje stanje. Rešenjem Osnovnog suda u Valjevu P. 2643/10 od 19. februara 2010. godine odbačen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje kao neuredan i neblagovremen.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1186/11 od 8. decembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Opštinskog suda u Valjevu P. 2147/93 od 6. februara 2008. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da iz spisa predmeta proizlazi da je punomoćnik tužioca bio uredno pozvan na ročište na kome je doneto pobijano rešenje, a da na ročište nisu došli ni punomoćnik tužioca ni tužilac, što nije osporeno navodima žalbe; da je na zapisniku sa ovog ročišta od 6. februara 2008. godine konstatovano da je prisutan tuženi lično, ali da je izjavio da neće da se upušta u raspravljanje, s obzirom na to da tužilačka strana nije pristupila; da, na osnovu navedenog, Viši sud nalazi da je pobijano rešenje doneto pravilnom primenom člana 296. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Nakon podnošenja ustavne žalbe, uvidom u spise parničnog predmeta utvrđeno je da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 310/14 od 2. aprila 2014. godine odbačena revizija podnosioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 1186/11 od 8. decembra 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Prema članu 296. navedenog Zakona, ako sa ročišta za glavnu raspravu izostane tužilac ili ako na to ročište ne dođe tuženi, a uredno su pozvani, rasprava će se održati sa prisutnom strankom (stav 1.); ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom.

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 13 godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 10. novembra 1993. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da prevashodnu odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji 14 godina nije meritorno odlučio u postupku koji nije bio složen i u kome su samo izvođeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i svedoka. Prvostepeni sud je neredovno zakazivao ročišta za glavnu raspravu jer je u periodu dužem od 14 godina zakazao samo 15 ročišta. Drugostepeni sud je takođe doprineo dužini trajanja postupka jer je nakon tri godine i devet meseci odlučio o žalbi protiv prvostepenog procesnog rešenja. Po oceni Ustavnog suda, trajanje predmetnog postupka od 18 godina, u kome nije meritorno odlučeno već je postupak okončan iz procesnih razloga, u značajnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku kako po stavovima ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda, najveću odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka leži na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni spor nije bio složen, niti je zahtevao sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe. Međutim i sam podnosilac je u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer četiri ročišta nisu bila održana na zahtev njegovog punomoćnika, zbog nemogućnosti prisustvovanja podnosioca tim ročištima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P. 2643/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Valjevu P. 2147/93) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, stoga, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, vrednost predmeta spora ( 100.000 dinara), kao i doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću svoju praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio dokaze da je u predmetnom postupku pretrpeo materijalnu štetu, te je navedeni zahtev odbačen u tački 3. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojima se dovodi u pitanje primena odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku i ispunjenost procesnih pretpostavki za donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Po oceni Ustavnog suda, osporeno rešenje Višeg suda u Valjevu Gž. 1186/11 od 8. decembra 2011. godine je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, primenjenog na činjenično stanje utvrđeno u ovom parničnom postupku. Ustavni sud smatra da se procesna situacija, u kojoj sa ročišta neopravdano izostane uredno pozvani tužilac, a ročištu pristupi uredno pozvani tuženi i izjavi da ne želi da se upusti u raspravljanje, može upodobiti sa procesnom situacijom izostanaka obe uredno pozvane stranke, predviđenom odredbom člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Stoga je Ustavni sud ocenio da su sudovi pravilno primenili ovu odredbu kada su smatrali da su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja kojim se tužba tužioca smatra povučenom. Naime, prema navedenoj zakonskoj odredbi, uslovi za donošenje ovakvog rešenja ispunjeni su kada sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tužilac i tuženi. Međutim, prisustvo tuženog koji odbija da raspravlja analogno je situaciji kada nije ni pristupio na ročište, jer je postupajući sud u faktičkoj nemogućnosti da primeni stav 1. člana 296. Zakona o parničnom postupku – da održi ročište s prisutnom strankom. Zakonodavac je, po mišljenju Ustavnog suda, jasno i nedvosmisleno napravio razliku između procesnih situacija kada se ročište može održati, jer je pristupila jedna stranka (koja hoće da se upusti u raspravljanje), a druga – uredno pozvana je odsutna (član 296. stav 1.), od procesne situacije kada se ročište ne može održati, jer nijedna uredno pozvana stranka nije pristupila (član 296. stav 2.), ili je pristupila samo jedna stranka koja ne želi da se upusti u raspravljanje.

S obzirom da je, u konkretnoj situaciji, na sporno ročište za glavnu raspravu 6. februara 2008. godine pristupila tužena strana, koja je odbila da raspravlja (ponašala se kao da nije ni pristupila), postojale su procesne pretpostavke za primenu odredbe stava 2. člana 296. Zakona o parničnom postupku i donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom. Po stanovištu Ustavnog suda, viši sudovi su zakonom ovlašćeni i obavezani da ispitaju zakonitost odluka nižih sudova, odnosno da isprave njihove greške i otklone povredu prava podnosioca ustavne žalbe koje je zajemčeno Ustavom, ukoliko povreda postoji. U situaciji kada je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a drugostepeni je ovakvu primenu prava prihvatio, Ustavni sud nalazi da nije došlo do uskraćivanja podnosiočevog prava da sud koji je za to po zakonu nadležan, bez obzira o kojoj instanci se radi, pravično i jasno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama.

Isti stav Sud je već iskazao u Odluci Už-184/2008 od 26. novembra 2009. godine (dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1186/11 od 8. decembra 2011. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenog rešenja i odlučio kao u tački 4. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti