Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji, i nakon 12 godina, nije pravnosnažno okončan. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T . N. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. N. i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11433/12 (ranije P. 7641/99 Drugog opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. N. iz B. je 16. decembra 20 11. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, preko punomoćnika Z. Đ, advokata iz B, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58347/10, sada P. 11433/12.

U ustavnoj žalbi je naveo da parnični postupak, pokrenut po njegovoj tužbi 25. oktobra 1999. godine, posle višestrukih ukidanja prvostepenih presuda, još uvek, ni posle 12 godina, nije pravosnažno okončan. U trenutku podnošenja ustavne žalbe u toku je žalbeni postupak pred Apelacionim sudom u Beogradu pod brojem Gž. 1123/11. Podnosilac smatra da dugotrajnim trajanjem ovog parničnog postupka trpi ogromnu štetu, te da mu je povređeno označeno ustavno pravo, pa predlaže da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Apelacionog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta Gž. 7360/13 zajedno sa spisima predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11433/12 i nakon izvršenog uvida u spise, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 25. oktobra 1999 . godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog M.Z. iz N, na privremenom radu u Nemačkoj, sa predlogom za određivanje privremene mere. Tužbom je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, zaključen između njega, kao prodavca i tuženog, kao kupca - Ov. br. 853/96 od 16. februara 1992. godine (u daljem tekstu: ugovor), čime se ima izvršiti povraćaj u pređašnje stanje, i to tako što će tuženi tužiocu izvršiti povraćaj poseda opisane nepokretnosti predajem ključeva, a privremnom merom je tražio da se tuženom zabrani raspolaganje ili opterećenje navedene nepkretnosti. Predmet je zaveden pred Opštinskim sudom pod brojem P. 7641/99.

Opštinski sud je rešenjem P. 7641/99 od 19. novembra 1999 . godine odredio mirovanje postupka, ali je po predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, na ročištu održanom 11. januara 2000. godine, ovo rešenje stavljeno van snage. Nakon dva neodržana ročišta za glavnu raspravu, jer punomoćnik tuženog nije imao punomoćje za zastupanje, s obzirom na to da je tuženi u inostranstvu, održano je ročište 31. maja 2000. godine. Opštinski sud je rešenjem P. 7641/99 od 31. maja 2000. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca da se odredi privremena mera, što je potvrđeno i rešenjem Okružnog suda u Beogradu IPV. 11/00 (P. 7641/99) od 14. septembra 2000. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude, Opštinski sud je zakazao još 21 ročište za glavnu raspravu, od kojih je održano 16. Na održanim ročištima saslušano je sedam svedoka, te tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke, i izvršen uvid u više parničnih predmeta koji se vode između istih parničnih stranaka, kao i jedan izvršni predmet. Nije održano pet ročišta jer su izostajali pozvani svedoci, a jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Tokom 2004. godine su bila zakazana samo dva ročišta, jer je tuženi pozivan, radi ponovnog saslušanja u svojstvu parnične stranke, diplomatsko - konzularnim putem (bio je na privremenom radu u inostranstvu, te u zatvoru na izdržavanju kazne).

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7641/99 od 24. oktobra 2005. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi je ništav ugovor o kupoprodaji zaključen 13. februara 1995. godine između tužioca, kao prodavca, preko punomoćnika V.Z, i tuženog, kao kupca, preko punomoćnika advokata V.D, a overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov. br. 853/96 dana 16. febuara 1996. godine. Drugim stavom izreke je odbijen predlog punomoćnika tuženog za prekid postupka, a trećim stavom izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka. Tužilac je protiv navedene presude izjavio žalbu 18. januara 2006. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4204/06 od 24. jula 2007. godine je ukinuta navedena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu dobio broj P. 5629/07. Nakon dva održana ročišta, Opštinski sud je rešenjem P. 644/08 od 18. jula 2008. godine spojio parnice P. 644/08 (u pravnoj stvari tužioca M.Z. protiv tuženih S.N. i podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja) i P. 5629/07, radi jednovremenog raspravljanja, s tim da će ubuduće nositi zajedničku oznaku P. 644/08. Nakon četiri zakazana ročišta, od kojih tri nisu održana (zbog sprečenosti postupajućeg sudije i nedostatka dokaza o uredno primljenom pozivu za prvotuženu i tužioca-protivtuženog), postupak je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) pod brojem P. 58347/2010. Na prvom zakazanom i održanom ročištu 30. septembra 2010. godine pred Osnovnim sudom saslušan je tužilac M.Z. i prvotužena, kao i podnosilac ustavne žalbe, te zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58347/2010 od 30. septembra 2010. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca M.Z. i utvrđeno da je nosilac prava svojine i državine na 500/5754 idealnih delova nepokretnosti - kuće broj 56 (sada kućni broj 96) sa pravom korišćenja pripadajućeg zemljišta na katastarskoj parceli 3317/1, površine 12,00 ari, upisanih uz ZK UL 3263 KO B. 6, što u realnom delu čini jedan dvoiposoban stan, površine 75m2, sa podrumskim prostorom, a na osnovu ugovora u kupoprodaji zaključenog između tužioca M.Z, kao kupca i tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao prodavca, overenog u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 16. februara 1996. godine Ov. br. 853/96, što su tužena S.N. i T. N. dužni priznati i trpeti da se tužilac na osnovu ove presude može uknjižiti u zemljišnim knjigama. U drugom stavu izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca Z.M. da sud utvrdi da nije pravno valjana uknjižba prava vlasništva tuženih na navedenoj nepokretnosti, kao neosnovan. Trećim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca T. N, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se utvrdi ništavost navedenog kupoprodajnog ugovora i da se izvrši povraćaj u pređašnje stanje, i to tako što će tuženi M.Z. tužiocu izvršiti povraćaj poseda opisane nepokretnosti predajom ključeva. Četvrtim stavom izreke, tužena S.N. i ovde podnosilac ustavne žalbe su obavezani da tužiocu naknade troškove postupka. Protiv navedene presude podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac i drugotuženi, i prvotužena su preko zajedničkog punomoćnika, izjavili žalbu 31. januara 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1123/11 od 21. septembra 2011. godine vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, a zatim je, nakon izvršene dopune, doneo presudu Gž. 7232/11 od 26. aprila 2012. godine kojom je, u prvom stavu izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio prvostepenu presudu u trećem stavu izreke. Drugim stavom izreke je ukinuta prvostepena presuda u prvom i četvrtom stavu izreke i predmet je u tom delu vraćen na ponovno suđenje. Navedena presuda je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 8. juna 2012. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zaveden pod brojem P. 11433/12. Nakon jednog održanog i jednog neodržanog ročišta (jer je predmet dodeljen drugom sudiji neposredno pred ročište) tokom 2012. godine, te preciziranja tužbenog zahteva tužioca M.Z, u 2013. godine su održana dva ročišta i zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11433/12 od 24. aprila 2013. godine, u prvom stavu izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca M.Z. i utvrđeno da je nosilac prava svojine na 500/5754 idealnih delova nepokretnosti - kuće broj 56 (sada kućni broj 96), koja je vanknjižno vlasništvo, sa pravom korišćenja pripadajućeg zemljišta na katastarskoj parceli 13317/1, površine 12,00 ari, upisanih u list nepokretnosti broj 1661 za KO Č, na osnovu ugovora u kupoprodaji zaključenog između tužioca, kao kupca i drugotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao prodavca, overenog u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 16. febuara 1996. godine Ov. br. 853/96, što su tužena S.N. i T. N. dužni priznati. Drugim stavom izreke obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove postupka, a trećim stavom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za kamatu na troškove parničnog postupka od dana donošenja presude do konačne isplate. Protiv navedene presude obe parnične strane su izjavile žalbe Apelacionom sudu u Beogradu, kome su spisi dostavljeni radi donošenja odluke 23. oktobra 2013. godine. Žalbeni postupak je još uvek u toku i predmet se vodi kod Apelacionog suda u Beogradu pod brojem Gž. 7360/2013.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuj e podnosi lac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji će se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) , primenjiva ti do kraja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom predmetu parnični postupak pokrenut 25. oktobra 1999 . godine , podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, te da je njegov tužbeni zahtev, u parničnom postupku čije je trajanje osporio ustavnom žalbom, pravnosnažno odbijen 26. aprila 2012. godine, posle 12 godina i šest meseci, dok o troškovima parničnog postupka, kao i o tužbi podnetoj protiv podnosioca ustavne žalbe, koja je spojena ovoj parnici, postupak još nije okončan, već je u toku odlučivanje o žalbama parničnih stranaka pred Apelacionim sudom u Beogradu.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka - ovde podnošenjem tužbe, a završava donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Ocenjujući samo trajanje osporenog parničnog postupka na osnovu prakse Ustavnog suda i standarda međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da se zbog dosadašnjeg trajanj a postupka osnovano može postaviti pitanje suđenja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na tako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih činjeničnih ili pravnih pitanja, ali da su trajanju postupka doprinel e procesne smetnje za saslušanje tuženog i neophodnost njegovog pozivanja diplomatsko - konzularnim putem, kao i spajanje sa parnicom koja je vođena protiv podnosioca. Međutim, ovo svakako ne može biti opravdanje za prav nosnažno presuđenje povodom glavne stvari iz tužbe podnosioca posle 12 i po godina, odnosno za dalje trajanje postupka povodom odluke o troškovima i u delu zahteva protivne stranke .

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ničim nije doprine o dugom vreme nskom trajanju sudskog postupka, a da su predmet spora i efikasno okončanje postupka, nesumnjivo bili od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da se radilo o zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka, koji još uvek nije u potpunosti okončan, dali su prvostepeni sudovi svojim nedelotvornim postupanjem, najpre Drugi opštinski sud u Beogradu, a zatim i Prvi osnovni sud u Beogradu. Naime, prvostepena presuda povodom tužbenog zahteva podnosioca doneta je tek posle šest godina od podnošenja tužbe. Međutim, po ukidanju ove presude, postupak je za još šest i po godina pravnosnažno okončan povodom glavne stvari - odbijanjem tužbenog zahteva podnosioca za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji . Kako je u toku novi žalbeni postupak po žalbi protiv treće prvostepene presude, kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu ranije tuženog M.Z. iz parnice kojoj je spojena parnica čije trajanje osporava podnosilac, ali i o troškovima ova dva spojena postupka, to je sve uslovilo da sporni odnos stranaka i dalje nije pravnosnažno razrešen. U vezi sa tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garan cija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju „Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske“, o d 13. jula 1983. godine (broj ap likacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11433/12, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke, nalažući nadležn im sud ovima da preduzm u sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno složenost predmeta spora i dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odred aba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti