Povreda prava na imovinu u stečajnom postupku i naknada štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog nenaplaćenog potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku protiv društvenog preduzeća. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete u visini njegovog potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . Đ . iz Vlasotinca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Đ . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 3/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu , iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 3/11, umanjenog za iznose koji mu su po istom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba S. Đ . i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 2344/15 od 5. oktobra 2016. godine i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1378/2016 od 31. januara 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su mu po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 3/11 eventualno već isplaćeni . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Đ . iz Vlasotinca je, 25. jula 2017. godine, preko punomoćnika T. S, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 2344/15 od 5. oktobra 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1378/2016 od 31. januara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu iz člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe ukazuje da je u stečajnom postupku, čija je dužina trajanja cenjena u predmetnom vanparničnom postupku u kome su doneta osporena rešenja, povređeno njegovo pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, koja mu je dosuđena osporenim rešenjima, nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i pravo na naknadu troškova na ime sastavljanja ustavne žalbe

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Leskovcu P1. 2095/08 od 19. decembra 2008. godine utvrđeno je potraživanje podnosiocu ustavne žalbe na ime zarade.

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. juna 2009. godine Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužika DP „J.“ Leskovac, na osnovu navedene izvršne isprave. Prvostepeni sud je rešenjem I. 2327/09 od 1. decembra 2009. godine odredio predloženo izvršenje.

Nakon što je Osnovni sud u Leskovcu preuzeo nadležnost za postupanje u predmetnom izvršnom postupku, predmet je dobio novi broj I. 4839/10.

Rešenjem Osnovnog sud a u Leskovcu I. 4839/10 od 10. maja 2012. godine prekinut je predmetni izvršni postupak, budući da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 3/11 od 3. juna 2011. godine otvoren stečajni postupak nad izvršnim dužnikom.

Privredni sud u Leskovcu je 7. oktobra 2011. godine doneo zaključak St. 3/11, kojim je utvrdio potraživanje stečajnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe je 23. septembra 2015. godine podneo zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, osporavajući dužinu trajanja izvršnog i stečajnog postupka.

Privredni apelacioni sud je 5. oktobra 2016. godine doneo osporeno rešenje R4 St. 2344/15, kojim je: u stavu prvom izreke, usvojio zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 3/11 povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku; u stavu drugom izreke naložio Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve mere kako bi se navedeni stečajni postupak što pre; u stavu trećem izreke utvrdio pravo predlagača na primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 10.000,00 dinara, kao i troškove postupka u iznosu od 6.780,00 dinara; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan zahtev predlagača za primerenu naknadu preko iznosa koji mu je dosuđen stavom trećim izreke, a do traženog iznosa od 1.200 evra. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je osnovni razlog dugog trajanja ovih postupaka nedelotvorno postupanje izvršnog suda, zbog čega je usvojen zahtev predlagača za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku; da je Privredni apelacioni sud dosudio predlagaču primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 10.000,00 dinara, nalazeći da ova naknada predstavlja vid satisfakcije za učinjenu povredu prava i da bi se dosuđenjem naknade u celini pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa prirodom te naknade.

Odlučujući o žalbi predlagača, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž gp. 1378/2016 od 31. januara 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje, ocenjujući da dosuđena naknada predstavlja adekvatnu satisfakciju predlagaču zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

4. Analizirajući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 3/11, Ustavni sud je ocenio da propust stečajnog suda da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca ustavne žalbe koje je utvrđeno u stečajnom postupku, a protiv stečajnog dužnika DP „J.“ u stečaju, Leskovac, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno sudskom odlukom (sličan stav je izražen i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Uzimajući u obzir praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 3/11, umanjenog za iznose koji su mu po istom osnovu eventualno već isplaćeni, pa je odlučio kao u tački 2. izreke, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome se osporavaju rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 2344/15 od 5. oktobra 2016. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1378/2016 od 31. januara 2017. godine, Ustavni sud je zaključio da podnosilac smatra da je visina primerene naknade koja mu je dosuđena osporenim rešenjima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U vezi sa osnovanošću ovih pritužbi i tvrdnji podnosi oca ustavne žalbe, a koje se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-277/17 od 4. juna 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda za ljudska prava u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, kao i ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih je većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; činjenicu da li je ili ne sporna sudska odluka izvršena; trajanje postupka izvršenja i potpunog namirenja podnosioca i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre naglašava da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora biti odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna, i to shodno okolnostima konkretnog slučaja. U pogledu okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetnom stečajnom postupku prethodio izvršni postupak koji je trajao nepune tri godine. Iz sadržine obrazloženja osporenih rešenja proizlazi da su postupajući sudovi posmatrali ova dva sudska postupka kao jedinstvenu celinu samo prilikom odlučivanja o osnovanosti zahteva podnosioca ustavne žalbe za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je dalje utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u visini od 10.000,00 dinara. Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi prilikom određivanja visine primerene naknade istakli da ova naknada treba da pruži satisfakciju podnosiocu, kao i da su tom prilikom vodili računa ne samo o dužini trajanja postupka u odnosu na koji se traži utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, nego i o značaju dobra koje je povređeno, zbog čega im je zakonodavac i ostavio ovlašćenje da po slobodnoj oceni, a u skladu sa članom 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova, procene potrebu određivanja primerene naknade i njenu visinu. Ustavni sud dalje konstatuje da su se sudovi u osporenim rešenjima samo uopšteno pozivali na praksu Ustavnog suda, pri čemu se iz sadržine obrazloženja tih rešenja ne može videti da li je za određivanje visine primerene naknade od značaja bila činjenica da su u pitanju predmeti koji se tiču neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete morali imati u vidu vrstu predmeta, odnosno da su u pitanju predmeti tzv. dugovanja društvenih/državnih preduzeća i da su do momenta njihovog odlučivanja postupci podnosioca (računajući i parnicu u kojoj je doneta izvršna isprava) trajali osam godina, te da se iznos dosuđene naknade od 10.000,00 dinara ne može smatrati razumnim, odnosno dovoljnim i adekvatnim, kao i da se visina iznosa ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji. Pored toga, Ustavni sud ponavlja da je za ovakvu ocenu od posebnog značaja vrsta predmeta, kao i činjenica da će sporna potraživanja podnosioca i njegova imovina biti suštinski namirena izvršenjem ove odluke Ustavnog suda, a čime će podnosilac u potpunosti delotvorno ostvariti svoja prava. Stoga Ustavni sud smatra da primerena naknada koja je osporenim rešenjima dosuđena podnosiocu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljene povrede prava na suđenje u razumnom roku i da podnosilac nije izgubio status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je na gore izloženim kriterijumima, pre svega, na prekomernom trajanju postupka izvršenja i stečaja, ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je zaključio da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, posledice učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su mu po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 3/11 eventualno već isplaćeni, zbog čega je odlučeno kao u tački 4. izreke. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od značaja za njeno odmeravanje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja postupaka namirenja potraživanja podnosioca, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, gore citiranu praksu Evropskog suda u odnosu na Srbiju, a posebno odluku u predmetu Stanković protiv Srbije .

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastavljanja ove žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9 ) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.