Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u vezi sa vraćanjem deteta po Haškoj konvenciji

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu oca protiv odluka kojima je odbijen njegov zahtev za vraćanje maloletnog deteta u Norvešku. Sud je utvrdio da nije došlo do protivpravnog zadržavanja deteta, jer je otac pristao da dete privremeno bude povereno majci.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6493/2015
27.04.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Kraljevine Norveške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M . izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu R3. 257/15 od 28. jula 2015. godine i Višeg suda u Nišu Gž. 2278/15 od 16. septembra 2105. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Kraljevine Norveške podneo je Ustavnom sudu, 15. oktobra 2015. godine, u svoje i u ime svog maloletnog deteta, L . M, preko punomoćnika A. L, advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 32, 64. i 65. Ustava Republike Srbije i prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).

Obrazlažući tvrdnje o povredi označenih načela i prava, podnosilac iznosi činjenice koje se odnose na njegove porodične prilike i hronološki tok događaja koji su prethodili pokretanju postupka za izdavanje naloga za vraćanje maloletnog deteta u Kraljevinu Norvešku , citira više stavova iz presude Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) koja je doneta u predmetu X. protiv Letonije , te zaključuje da je sud, u svetlu iznetih okolnosti, bio dužan da utvrdi da je majka na prevaran način zadržala dete u Republici Srbiji i da se radi o očiglednom slučaju protivpravnog zadržavanja u smislu Haške konvencije o građansko-pravnim aspektima međunarodne otmice dece (u daljem tekstu: Haška konvencija). Dodaje da u toku postupka nisu iznošene tvrdnje i dokazi o ispunjenosti uslova predviđenih članom 13. Haške konvencije, da on nikada nije dao saglasnost da dete ostane u Republici Srbiji i da ne postoji nijedan ralog da mu maloletno dete ne bude vraćeno, jer je u toku postupka dokazao da je brižan otac koji je u stanju da se samostalno stara o detetu . S tim u vezi dodaje da sudovi, protivno instrukcijama ESLjP iznetim u pomenutoj presudi i obavezi utvrđenoj članom 32. stav 1. Ustava, uopšte nisu cenili njegove navode o tome da maloletno dete svake druge nedelje, zbog rasporeda radnog vremena majke, u poslepodnevnim satima čuva baka i da dete tada i ne izlazi napolje. Predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i naloži prvostepenom sudu da donese novu odluku o njegovom zahtevu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu R3. 257/15 od 28. jula 2015. godine odbijen je zahtev predlagača M. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, za izdavanje naloga protivnici predlagača M. M, majci deteta, da maloletnog L . M . vrati u Kraljevinu Norvešku. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, mal. L . M . je rođen 7. februara 2012. godine, a njegovi roditelji su u braku od 15. septembra iste godine. Sv i su državljani Republike Srbije, a pre kritičnog događaja su živeli u Kraljevini Norveškoj gde imaju prijavljeno boravište koje se smatra mestom njihovog „uobičajenog boravka“ i imali su zajedničko starateljstvo nad detetom, sve u smislu Haške konvencije, s tim što majka i dete imaju prijavljeno prebivalište i u Nišu . Predlagač se 6. januara 2015. godine obratio norveškom Savetovalištu za porodicu i tom prilikom je izjavio da želi razvod braka, a 9. januara 2015. godine je sa maloletnim detetom došao u Republiku Srbiju. Narednog dana detetova majka je iz Kraljevine Norveške takođe došla u Republiku Srbiju. Dete je boravilo sa ocem do 12. januara, kada ga je otac odveo i ostavio kod bake po majci, a sledećeg dana majka je obavestila oca da je sudu u Nišu podnela tužbu za razvod braka. Na ročištu koje je održano 16. januara povodom predloga za izdavanje privremenih mera u brakorazvodnom sporu, predlagač je izjavio da je spreman da majci preda detetov pasoš jer se dete nalazi kod nje, da se zbog posla mora vratiti u Kraljevinu Norvešku i da ima let 26. januara, te da se ne protivi tome da se dete privremeno poveri majci. Istoga dana sud je rešenjem odredio privremenu meru kojom je, pored ostalog, dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci do pravnosnažnog okončanja bračnog spora i uređen način održavanja ličnih odnosa sa ocem . Ovo rešenje je potvrđeno odlukom Višeg suda u Nišu od 10. marta 2015. godine. U postupku p ovodom zahteva za izdavanje naloga za vraćanje deteta, koji je otac podneo 11. februara 2015. godine, sud u Nišu je u maju 2015. godine pribavio mišljenje organa starateljstva, u kome je, konstatovano: da su partnerski odnosi supružnika narušeni još u toku boravka u Kraljevini Norveškoj i da je među njima postojao izvestan stepen saglasnosti u pogledu separacije; da je majka navodno oca prijavila za nasilje, ali da potvrde o autentičnosti tih navoda nema; da dete ide u vrtić u Nišu i da su stambeni odnosi zadovoljavajući; da je otac nakon donošenja privremene mere o poveravanju deteta majci dolazio u Niš i bez značajnih teškoća ostvarivao kontakt sa detetom. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, te ukazujući na to da je jedan od ciljeva Haške konvencije da obezbedi što hitniji povratak nezakonito odvedene i zadržane dece u nekoj državi ugovornici, sud je zaključio u konkretnom slučaju nema mesta primeni pomenute konvencije iz razloga što mal. L . M . nije nezakonito odveden ili zadržan. Ovaj zaključak sud je obrazložio sledećim razlozima: da je sam predlagač mal. dete doveo u Srbiju i dobrovoljno ga predao baki po majci ; da se dete od momenta predaje 12. januara 2015. godine sa majkom nalazi na adresi prijavljenog prebivališta u Srbiji, te da se od tog momenta pa nadalje ne može govoriti o otmici i nezakonitom zdržavanju deteta; da je sudskom odlukom (rešenjem o privremenoj meri) od 16. januara 2015. godine, koja je doneta u najboljem interesu deteta, ono povereno majci, a da je otac dobrovoljno predao detetov pasoš majci i vratio se u Kraljevinu Norvešku; da je otac, neposredno pre donošenja pomenute odluke, na zapisniku pred sudom 16. januara 2015. godine, izjavio da se ne protivi predlogu da se dete privremeno poveri majci na staranje.

U žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja podnosilac nije iznosio tvrdnje o načinu na koji mal. dete provodi vreme u Republici Srbiji.

Osporenim rešenjem rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 2278/15 od 16. septembra 2105. godine odbijena je žalba predlagača i potvrđeno je rešenje nižestepenog suda uz ocenu da je taj sud za svoju odluku dao pravno valjano obrazloženje, pravilno ceneći sve pismene dokaze, imajući u vidu najbolji interes deteta i oblast primene Haške konvencije, pre svega okolnost da nije bilo otmice deteta, te da stoga nisu ispunjeni uslovi za izdavanje naloga.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. stav 3.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i da su u tome su ravnopravni, kao i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom ( član 65.).

Članom 8. Konvencije utvrđeno je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Haškom konvencijom, koju je SFRJ ratifikovala Zakonom o ratifikaciji 1991. godine („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 7/91) , propisano je : da su ciljevi ove konvencije da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici i da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici (član 1.); da će se odvođenje ili zadržavanje deteta smatrati nezakonitim ako predstavlja povredu prava na staranje koje je dobilo lice, institucija ili bilo koje drugo telo, kolektivno ili pojedinačno, po zakonu države u kojoj je dete bilo stalno nastanjeno pre odvođenja ili zadržavanja ili ako su se u vreme odvođenja ili zadržavanja ta prava ostvarivala, kolektivno ili pojedinačno, ili bi se ostvarivala da nije došlo do odvođenja ili zadržavanja (član 3. stav 1.); da bez obzira na odredbe prethodnog člana, sudski ili upravni organ države kojoj se upućuje zahtev nije dužan da naloži povratak deteta ako lice, institucija ili drugo telo koje se suprotstavljaju njegovom povratku dokaže da lice, institucija ili drugo telo koje se stara o ličnosti deteta nije stvarno ostvarivalo pravo na staranje u vreme odvođenja ili zadržavanja ili da se bilo saglasilo ili naknadno pristalo na odvođenje ili zadržavanje (član 13. stav 1. tačka a) ).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i razloge koje podnosilac navodi u prilog tvrdnji o povredi prava na koja se poziva , posebno navod „da je iz svih izvedenih dokaza ... sud bio dužan da zaključi ... da se radi o očiglednom slučaju protivpravnog zadržavanja...“ Ustavni sud je, kao prvo, ustanovio da se podnosiočevi navodi suštinski svode na osporavanje pomenutog pravnog zaključka sudova i da, u tom smislu, prvenstveno treba da budu sagledani i razmotreni sa aspekta eventualne proizvoljnosti u odlučivanju tj. sa stanovišta eventualne povrede prava na pravično suđenje. Ovo iz razloga što se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav ESLjP iz net u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena. Dakle, suštinsko pitanje na koje treba dati odgovor u ovom slučaju jeste da li se način na koji su redovni sudovi primenili odredbe merodavnog prava - Haške konvencije i s tim u vezi dali obrazloženje razloga na kojima su zasnovali svoje odluke, može oceniti proizvoljnim u meri da je došlo do povrede prava na pravično suđenje na štetu podnosioca, te posledično i ostalih prava na koja se pozvao, imajući u vidu da tvrdnje o povredi tih prava ne potkrepljuje dodatnim i drugim razlozima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da su osporena rešenja zasnovana na zaključku sudova da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi propisani članom 12. stav 1. Haške konvencije, te da nema mesta njenoj primeni jer mal. dete nije nezakonito odvedeno iz zemlje „uobičajnog boravka“ niti je nezakonito zadržano u Republici Srbiji. Dalje, imajući u vidu razloge na kojima su sudovi zasnovali ovaj zaključak, a kojima se, između ostalog, ukazuje na to da se dete od momenta predaje baki 12. januara 2015. godine sa majkom nalazi na adresi prijavljenog prebivališta u Srbiji, te da se stoga od tog momenta pa ubuduće ne može govoriti o otmici i nezakonitom zadržavanju deteta, da je privremenom merom od 16. januara 2015. godine dete povereno majci do pravnosnažnog okončanja bračnog spora, sa čime se otac složio izjavom datom na zapisnik pred sudom i dobrovoljno predao detetov pasoš, Ustavni sud smatra neophodnim prvo da istakne da se, saglasno članu 3. stav 1. Haške konvencije, odvođenje ili zadržavanje deteta smatra nezakonitim „ako predstavlja povredu prava na staranje koje je dobilo lice ... po zakonu države u kojoj je dete bilo stalno nastanjeno pre odvođenja ili zadržavanja i ako su se u vreme odvođenja ili zadržavanja ta prava ostvarivala ... ili bi se ostvarivala da nije došlo do odvođenja ili zadržavanja “. S druge strane, jedan od razloga zbog kojih organi države u kojoj se dete nalazi nisu dužni da nalože njegov povratak postoji i kada lice koje se suprotstavlja detetovom povratku dokaže da se lice koje se stara o ličnosti deteta saglasilo ili naknadno pristalo na odvođenje ili zadržavanje (član 13. stav 1. Haške konvncije), pri čemu pojmove „saglasnost“ i „pristanak“ treba restriktivno tumačiti i oni moraju da budu dati nedvosmisleno i bezuslovno (videti presudu Carslon protiv Švajcarske, od 6. novembra 2008. godine, stav 77.). Iz iznetog sledi da momenat koji je relevantan za ocenu o tome da li je došlo do protivpravnog odvođenja i/ili zadržavanja, jeste upravo momenat kada su te radnje (odvođenje/zadržavanje) preduzete, dok kasnije nastupele okolnosti mogu biti od uticaja na donošenje odluke o (ne)izdavanju naloga za povratak deteta u zemlju „uobičajenog boravka“.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da su Osnovni i Viši sud u Nišu dali ustavnopravno prihvatljive razloge za svoju odluku da postoje razlozi za odbijanje podnosiočevog zahteva za izdavanje naloga za vraćanje mal. deteta u Kraljevinu Norvešku, budući da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je podnosilac na zapisniku pred sudom 16. januara 2015. godine, dakle pre nego što je 11. februara 2015. godine podneo zahtev organima Kraljevine Norveške u smislu Haške konvencije, izjavio da je saglasan da se dete privremeno, do pravnosnažnog okončanja bračnog spora, poveri majci na staranje, a što je jedan od razloga na kojima su utemeljene osporene odluke. Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac se, dajući ovu izjavu, izričito saglasio sa time da dete poveri majci do meritornog rešavanja pitanja vršenja roditeljskog prava pred nadležnim sudom u Republici Srbiji, što sigurno zahteva određeni vremenski period za odlučivanje , pa se u tom smislu ne može govoriti o nezakonitom zadržavanju. S obzirom na navedeno, ocena Ustavnog suda je da u primeni i tumačenju merodavnog prava – odredaba Haške konvencije, nije bilo proizvoljnosti.

Što se tiče podnosiočeve tvrdnje da sudovi suprotno obavezi iz člana 32. stav 1. Ustava uopšte nisu cenili njegove navode o načinu na koji mal. dete provodi vreme s obzirom na radno vreme majke, kao ni navode o tome da je on brižan otac koji je u stanju da se samostalno stara o detetu, Ustavni sud, i pored toga što konstatuje da ovi navodi nisu izneti u žalbenom postupku, ukazuje da Haška konvencija ne omogućava meritorno odlučivanje o staranju nad detetom, već obezbeđuje hitan povratak nezakonito odvedene ili zadržane dece i ima za cilj uspostavljanje ranijeg faktičkog stanja.

Nadovezujući se na prethodno izneto u pogledu cilja Haške konvencije i polja njene primene, Ustavni sud smatra da nisu utemeljeni ni navodi o povredi prava iz člana 8. Konvencije i člana 65. Ustava jer, kao prvo, podnosilac se pre pokretanja predmetnog postupka saglasio sa time da dete privremeno bude povereno majci, a kao drugo, privremenom merom, donetom nakon date saglasnosti, je uređen način na koji podnosilac u odnosu na dete vrši svoja roditeljska prava i, kako je utvrđeno u predmetnom postupku, nesmetano ih uživa.

Povodom činjenice da je podnosilac M. M . ustavnu žalbu podneo ne samo u svoje, već i u ime svog maloletnog deteta L, a kako je pravnosnažnim rešenjem o privremenoj meri maloletno dete povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, koja je stoga i njegov zakonski zastupnik, to otac nije bio ni ovlašćen da u ime deteta podnosi ustavnu žalbu, pa Ustavni sud nije razmatrao njegove navode o povredi prava mal. deteta (ovakav stav iznet u R ešenju Ustavnog suda Už-6045/2014 od 14. novembra 2016. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u vezi sa vraćanjem deteta po Haškoj konvenciji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti