Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na dužinu trajanja parničnog postupka, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak je trajao skoro deset godina, za šta su prevashodno odgovorni sudovi obe instance. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Verzeskovića iz Kladova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubomira Verzeskovića i utvrđuje da je u parničnom postupku vođenom pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 8486/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 1023/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Verzesković iz Kladova je podneo, 4. avgusta 201 4. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2233/14 od 18. juna 201 4. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih sloboda, te povrede prava na pravično suđenje i povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku vođenom pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 8 486/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 1023/04), zajemčenih odredbama člana 22. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ističe da je tek posle devet godina, deset meseci i 26 dana, zbog neefikasnog postupanja sudova, pravnosnažno okončan spor koji je vodio radi pobijanja dužnikovih radnji. Iznoseći ceo tok postupka, te okolnosti koje su prethodile pokretanju ove parnice, podnosilac ukazuje na povredu prava na pravično suđenje u vezi sa pravnim zaključkom sudova da tuženi, "koji su učinili sve da izigraju izmirenje dugovanja", nisu pasivno legitimisani u ovoj parnici. Naime, prvotužena je, i pored duga iz juna 2000. godine koji je imala prema podnosiocu, stambenu zgradu poklonila sinu u 2002. godini, a on je 2003. godine prodao trećem licu. Podnosilac je po pravnosnažnosti presude o obavezi isplate duga prvotužene, pokrenuo spor radi pobijanja ovih dužnikovih pravnih radnji 2004. godine protiv troje tuženih, a u toku spora je, po njegovom predlogu za izvršenje iz 2007. godine, započeto i sa prinudnom naplatom duga - obustavom zarade. On istovremeno ukazuje, da je prvotužena svojim pravnim radnjama imala nameru da ga ošteti, te da je ona dug (iznos od 450.000,00 dinara, sa zakonskom kamatom od 22. juna 2000. godine dat na ime kupoprodajne cene za lokal iz ugovora koji nije realizovan) počela da vraća tek posle više od osam godina od dospeća potraživanja, odnosno više od godinu dana od izdavanja rešenja o dozvoli izvršenja, a da ga je u celosti isplatila posle 13 godina, četiri meseca i 23 dana. Smatra da je u osporenoj presudi, kojom je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev, pogrešno primenjeno materijalno pravo. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih načela i prava, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u iznosu od 269.000,00 dinara koliko je 22. jula 2014 godine isplatio tuženima na ime parničnih troškova, te naknadi nematerijalnu štetu u iznos od 50.000,00 dinara, nastalu zbog pretrpljenih duševnih bolova tokom vođenja spora.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 8486/10 Osnovnog suda u Zaječaru , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 25. septembra 200 4. godine Opštinskom sudu u Zaječaru (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv troje tuženih, radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji. U tužbi je navedeno da je prvotužena J.N, u nameri da osujeti realizaciju potraživanja tužioca, poklonila svom sinu - drugotuženom D.N. porodičnu stambenu zgradu u Zaječaru, a on 3. oktobra 2003. godine prodao ovu zgradu trećetuženom M.S. Uz tužbu je dostavio presudu Opštinskog suda u Kladovu P. 622/02 od 19. februara 2004. godine kojom su solidarno obavezani J.N. (prvotužena) i Z.P. iz Zaječara da tužiocu isplate iznos od 450.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. juna 2000. godine na ime duga. Presuda je postala pravnosnažna i izvršna 8. septembra 2004. godine.

Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 1023/04, a nakon jednog održanog, te jednog neodržanog ročišta (nije bio uredno pozvan trećetuženi), rešenjem Opštinskog sud a u Zaječaru P. 1023/04 od 15. decembra 2004. godine je određen prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, radi rešavanja prethodnog pitanja. Naime, stranke su na ročištu održanom 15. decembra 2004. godine učinile nespornim činjenicu da je Opštinski sud u Kladovu ukinuo klauzulu pravosnažnosti presude. Rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 246/05 od 28. februara 2005. godine je odbijena kao neosnovana žalba punomoćnika tuženih izjavljena protiv navedenog rešenja.

Tužilac je podneskom od 3. oktobra 2007. godine tražio nastavak postupka, jer je presudom Opštinskog suda u Kladovu P. 203/05 od 15. aprila 200 5. godine pravnosnažno okončana parnica radi duga, te tuženi J.N. i Z.P. iz Zaječara solidarno obavezani da tužiocu isplate iznos od 450.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. juna 2000. godine. Rešenjem toga suda I. 1468/07 od 11. septembra 2007. godine je određeno izvršenje na osnovu navedene pravosnažne presude plenidbom 2/3 zarade, koju izvršni dužnik J.N, ovde prvotužena, ostvaruje kod Zdravstvenog centra Zaječar. Postupak je nastavljen pod novim brojem P. 1170/07.

Do donošenja prvostepene presude pred Opštinskim sudom je bilo zakazano 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je šest održano. Na održanim ročištima su saslušani tužilac i prvotužena, drugotuženi i trećetuženi u svojstvu parnične stranke, izvršen uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kladovu P. 203/05 i P. 52/09, te pročitani brojni pismeni dokazi, među kojima i izveštaj Zdravstvenog centra Zaječar o visini obustavljene isplate prvotuženoj i isplaćenog iznosa tužiocu. Šes t ročišta nije održano iz razloga što drugotuženom nije mogao biti uredno uručen poziv za saslušanje u svojstvu parnične stranke (više puta je tražena njegova adresa preko Policijske uprave), s tim što je jednom i prvotužena tražila odlaganje ročišta zbog sprečenosti da prisustvuje. Međutim, prvotužena se više puta nije odazivala pozivu suda iako je uredno bila pozivana, tako da je saslušana nakon godinu i deset meseci od dana kada je određeno izvođenje dokaza njenim saslušanjem, a drugotuženi je saslušan nakon dve godine i mesec dana. U toku ovog dela postupka, tužilac je podneskom od 25. decembra 2008. godine tražio da se izvrši zabeležba spora po tužbi tužioca u ovoj pravnoj stvari u javnoj knjizi Službe za katastar nepokretnosti u Zaječaru, a prvotužena i drugotuženi su 11. maja 2009. godine podneli protivtužbu, koju je sud, na ročištu na kom je zaključena glavna rasprava , rešenjem odba cio zbog litispendencije.

Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 1170/07 od 21 . maja 2009. godine, je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se prema tuženima utvrdi da su ugovor o poklonu Ov. broj 1180/02 od 19. juna 2002. godine, zaključen između J.N. i D.N, i ugovor o kupoprodaji Ov. broj 122/03 od 3. oktobra 200 3. godine, zaključen između D.N . i M.S, overen pred Opštinskim sud om u Zaječaru , bez pravnog dejstva u odnosu na tužioca.

Protiv navedene presude punomoćnik tužioca i tužilac su izjavili žalbe 22. oktobra 2009. godine, a nakon odgovora na žalbu tuženih i dopune od 24. novembra 2009. godine, tužilac se izjasnio podneskom od 15. decembra 2009. godine na navode iz odgovora na žalbu. Naredba za dostavljanje spisa, tada nadležnom, Okružnom sudu u Zaječaru data je 18. decembra 2009. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10285/10 od 27. januara 2012. godine su vraćeni nerazmotreni spisi predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka jer nije odlučeno o zahtevu tužioca iz podneska od 25. decembra 2008. godine.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 8486/10 od 9. februara 20 12. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se izvrši zabeležba spora po njegovoj tužbi u ovoj pravnoj stvari u javnoj knjizi Službe za katastar nepokretnosti u Zaječaru. Tužilac je protiv dopunske presude izjavio žalbu 2. marta 2012. godine. Naredba za dostavljene spisa po žalbi Apelacionom sudu je data 5. maja 2012. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3096/12 od 20. marta 201 4. godine su vraćeni nerazmotreni spisi predmeta jer primerak žalbe tužioca na dopunsku presudu nije dostavljen svim tuženima na odgovor. Po izvršenoj dostavi prema nalogu iz rešenja, naredba za dostavljanje spisa drugostepenom sudu je data 19. maja 2014. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2233/14 od 18. juna 2014. godine odbi jena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Opštinskog suda u Zaječaru P. 1170/07 od 21. maja 2009. godine, kao i dopunska presuda Osnovnog suda u Zaječaru P. 8486/10 od 9. februara 2012. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, izvodeći dokaze koji su bili relevantni za presuđenje ove pravne stvari, odnosno da li su se stekli uslovi za pobijanje dužnikovih pravnih radnji i s tim u vezi da li su sporni ugovori bez pravnog dejstva u odnosu na tužioca. Krećući se u granicama postavljenog tužbenog zahteva, prvostepeni sud je, primenom člana 280. stav 1. i 283. st. 1, 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, kao i pravila o teretu dokazivanja, zaključio da prvotuženi i drugotuženi nisu pasivno legitimisani u ovoj pravnoj stvari, već samo trećetuženi, koji bi bio odgovoran da je bio nesavestan, ali da je ceneći njegovu savesnost, našao da je isti savestan, te odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Navedena presuda je uručena tužiocu 21. jula 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenj ivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Takođe, ovim Zakonom je bilo propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da s ud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza (član 7. stav 2.); da je, i zuzetno, sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno (član 7. stav 3.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 223. stav 1.); da s tranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. stav 1.) .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), odredbama člana 280, je propisano da s vaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca (stav 1.); da se s matra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (stav 2.), a odredbama člana 28 3. je propisano da se tužba za pobijanje podnosi protiv trećeg lica sa kojim je, ili u čiju je korist preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno protiv njegovih univerzalnih pravnih sledbenika (stav 2 .); da se, ako je treći otuđio nekim teretnim poslom korist pribavljenu raspolaganjem koje se pobija, tužba može podići protiv pribavioca samo ako je ovaj znao da se pribavljanje njegovih prethodnika moglo pobijati, a ako je tu korist otuđio poslom bez naknade, tužba se može podići protiv pribavioca i ako on to nije znao.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 25. septembra 2004. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Zaječaru, a pravnosnažno okončan 18. juna 2014. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2233/14, koja je podnosiocu ustavne žalbe uručena 21. jula 2014. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o devet godina i nepunih deset meseci.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom bio relativno činjenično, pravno i procesno složen, ali da to ne može opravdati trajanje postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje o spornom pravnom pitanju.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao legitim an materijalni interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku i da se odluči o njegovim tužbenim zahtevima.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da na strani podnosioca nije bilo doprinosa dužini trajanja osporenog sudskog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni sudovi obe instance. Ovome je prevashodno doprineo Apelacioni sud u Beogradu, nadležan za drugostepeno odlučivanje, koji je dva puta vraćao prvostepenom sudu nerazmotrene spise predmeta radi dopune postupka, i to prvi put nakon godinu i mesec dana od prispeća spisa u drugostepeni sud, a drugi put nakon godinu i deset meseci radi nove dopune postupka - uručivanjem žalbe trećetuženom u skladu sa pravilima procesnog zakona. Konačno, odlučivanje o žalbama tužioca trajalo je preko četiri godine. Međutim, prekoračenju granica za odlučivanje u razumnom roku doprineli su i nadležni prvostepeni sudovi. Najpre, Opštinski sud u Zaječaru koji je propustio da odluči o delu tužbenog zahteva podnosioca, što je po vraćanju spisa od strane Apelacionog suda učinio dopunskom presudom Osnovni sud u Zaječaru. Propusti Osnovnog suda u Zaječaru u dostavljanju žalbe na dopunsku presudu uticali su da postupak po žalbi duže traje još tri meseca. Ipak, na strani postupajućih sudova nema odgovornosti za period od skoro tri godine prekida postupka, zbog rešavanja prethodnog pitanja (rešenje o prekidu postupka ni podnosilac ustavne žalbe nije osporavao žalbom). Ovo se ne može staviti na teret nadležnom parničnom sudu, jer je pitanje postojanja duga prvotužene bilo od značaja za rešavanje ove pravne stvari, ali ni sudu pred kojim je vođen postupak po predlogu za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka i za ukidanje klauzule pravnosnažnosti, jer ni taj postupak nije trajao van granica razumnog roka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka ne dovodi,a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao u konkretnom slučaju, gde nije bilo neopravdano g odugovlačenj a u drug om postupku čije se okončanje čeka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 8486/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 1023/04) . Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i doneo Odluku kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke, a krećući se u granicama istaknutog zahteva, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 400 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja postupka, ali i opisani prekid postupka koji se ne može staviti na teret postupajućim sudov ima. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos , koji je on i tražio ustavnom žalbom, predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova obe instance .

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova ni u pogledu primene materijalnog prava, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, a nasuprot navodima ustavne žalbe, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Beogradu na ustavnopravno prihvatljiv način primeni o pravilo o teretu dokazivanja iz važećeg procesnog zakona - ZPP iz 2004. godine, dajući razloge za primenu ovog pravila, uz dovoljno jasno obrazloženje zašto u konkretnoj pravnoj situaciji nije bilo mest a usvajanju tužbenog zahteva tužioca, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Naime, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u dovoljnoj meri i jasno obrazložio razloge zašto je valjalo odbiti tužbeni zahtev tužioca, u situaciji uspešne prinudne naplate duga od prvotužene u izvršnom postupku, te nedostatka pasivne legitim acije na strani prvotužene i drugotužen og, kao i izostanka nesavesnosti na strani trećetuženog - pribavioca nepokretnosti teretnim pravnim poslom . Pritom, treba imati u vidu da se drugostepeni sud detaljno izjasnio o razlozima odbijanja žalbenih navoda podnosioca, koje je on nezadovoljan ishodom spora, ponovio u ustavnoj žalbi , kao i to da je pre podnošenja ustavne žalbe njemu dug namiren. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

Polazeći od toga da podnosilac povredu prava na sudsku zaštitu, garantovanu ustavnim načelom o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud se nije posebno bavio tim navodima.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava drugostepena presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi zahteva za naknadu materijalne štete u vidu troškova parničnog postupka , Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio bilo kakav dokaz da je pretrpeo pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je ustavna žalba i u tom delu odbačena, kao nedopuštena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti