Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 11 godina i 9 meseci. Kao glavni razlog navedena je neefikasnost prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. L . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 3518/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od č etiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. L . iz Čačka podneo je Ustavnom sudu, 17. avgusta 201 6. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Čačku P. 3518/10 od 26. marta 2015. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1274/15 od 7. juna 201 6. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 3518/10.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je u predmetima Osnovnog suda u Čačku P. 3518/10 i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1274/15 podnosilac ustavne žalbe bio tuženi-protivtužilac; da je protivtužbenim zahtevom tražio da sud utvrdi da je vlasnik na jednoj polovini nelegalizovanog objekta sazidanog od tvrdog materijala ukupne površine 57 m2 po osnovu gradnje i nosilac prava korišćenja na delu parcele …, KO Čačak; da je sud utvrdio sa je tužilac svojim sredstvima izgradio sporni deo objekta; da je za izgradnju imao saglasnost pok. D . Z, kao i njegovog naslednika M . N; da se radi o investicionom ulaganju i da je objekat fizički deljiv; da je stav da se radi o ulaganju u funkciji ugovora o doživotnom izdržavanju – krajnji nonsens; da je drastično prekršeno pravo na pravično suđenje, s obzirom na to da podnosilac ne može steći pravo svojine na objektu koji je u celosti izgradio poštujući zakonsku regulativu; da je drastično prekršeno pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega je, pored zahteva da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava, od Ustavnog suda tražio naknadu nematerij alne štete po svakoj godini neopravdanog prekoračenja, kao i troškove postupka u visini od 90.000,00 dinara

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 3518/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Tužioci D. Z . i M . N, oboje iz Čačka su 9. avgusta 2004. godine, Opštinskom sudu u Čačku podneli tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju koji je zaključen 5. maja 2003. godine između tužilaca, kao primalaca izdržavanja i tuženog, kao davaoca izdržavanja zbog nemogućnosti zajedničkog života . Podneskom od 30. septembra 2004. godine tužioci su tužbenim zahtevom tražili da sud obaveže tuženog da se iseli iz kuće tužilaca.

Podnosilac je 22. decembra 2004. godine podneo tužbu protiv D. Z . radi utvrđenja prava svojine po osnovu gradnje na jednoj idealnoj polovini nelegalizovanog stambenog objekta ukupne površine 57 m2 sazidanog na parceli …/4, KO Čačak , i to novodograđenog dela i utvrđenja da je nosilac prava korišćenja na delu navedene parcele. Na ročištu 11. jula 2005. godine podnosiočeva tužba je spojena sa tužbom podnetom radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju.

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku P. 1112/04 od 11. jula 2005. godine određena je privremena mera i naloženo tuženom da tužiocima dozvoli useljenje u spornu kuću, kao i korišćenje pokretnih stvari, dok je predlog za određivanje privremene mere odbijen u delu kojim je traženo da se tuženom zabrani da otuđi imovinu koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju i da mu se naloži da se sa svim stvarima i licima iseli iz kuće tužioca.

Podneskom od 9. septembra 2005. godine punomoćnik tužilaca obavestio je sud da je tužilac D. Z . preminuo 6. avgusta 2005. godine.

Opštinski sud u Čačku je rešenjem P. 1112/04 od 26. septembra 2005. godine prekinuo postupak po tužbi tužioca D. Z . protiv tuženog G . L . radi raskida ugovora i iseljenja i po protivtužbi radi utvrđenja usled smrti tužioca-protivtuženog D . Z. Navedeno rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 1549/05 od 21. decembra 2005. godine, a spisi su vraćeni prvostepenom sudu 29. decembra 2005. godine , te je postupak nastavljen po tužbi tužilje M. N.

Opštinski sud u Čačku je delimičnom presudom P. 1112/04 od 13. juna 2006. godine raskinuo ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen pred tim sudom između D. Z . i M . N . kao primalaca izdržavanja i G . L . kao davaoca izdržavanja 3R. 138/03 od 5. maja 2003. godine zbog nepodnošljivih odnosa između stranaka. Presuda je ekspedovana punomoćniku tužilje 15. novembra 2006. godine, a punomoćniku tuženog 6. oktobra 2006. godine. Protiv navedene presude nijedna stranka nije izjavila žalbu.

Rešenjem od 5. februara 2007. godine prvostepeni sud je prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja postupka iza smrti pok. D. Z . i odredio da se postupak nastavi na predlog zainteresovane strane kad prestanu razlozi za određivanje prekida.

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku O. 1419/05 od 25. juna 2007. godine (pravnosnažno 27. septembra 2007. godine) za naslednika pok. D. Z . oglašena je po osnovu zaveštanja ostaviočeva vanbračna supruga M . N . iz Čačka, pa je podneskom od 23. oktobra 2007. godine punomoćnik tužilje predložio da se postupak nastavi .

Rešenjem donetim na ročištu 21. januara 2008. godine nastavljen je postupak koji je pravnosnažno prekinut rešenjem od 5. februara 2007. godine.

Podneskom od 7. februara 2008. godine tužilja je preinačila tužbu i tražila da sud, pored zahteva da se tuženi iseli iz sporne kuće, obaveže tuženog da joj isplati po 10.000,00 dinara mesečno na ime izmakle koristi i korišćenja bez pravnog osnova tužiljine kuće počev od 1. maja 2003. godine do iseljenja.

Podneskom od 17. marta 200 9. godine tužilja je drugi put preinačila tužbu i tražila da sud, pored postojećih tužbenih zahteva, obaveže tuženog da tužilji na ime naknade štete za porušenu letnju kuhinju, porušenu terasu i stepenice isplati novčani iznos koji će naknadno odrediti posle veštačenja, ali sud nije dozvolio preinačenje traženo podneskom od 17. marta 2009. godine .

Određeni sudski veštak građevinske struke dostavio je svoj nalaz 20. februara 2009. godine, a potom se u daljem toku postupka više puta dopunskim izveštajima izjašnjavao na primedbe stranaka, dok je rešenjem od 19. novembra 2009. godine određeno veštačenje na okolnost visine zakupnine za prostorije koje koristi tuženi. Nalaz veštaka je dostavljen sudu 8. decembra 2009. godine, a dop unski nalaz 3. marta 2010. godine.

Takođe je sud na ročištu 17. marta 2011. godine odredio veštačenje na okolnost koliko je tuženog koštalo doziđivanje, a veštak je dostavio nalaz 5. jula 2011. godine i izjasnio se na ročištu o pitanjima stranaka .

Sud je, nakon zaključenja glavne rasprave 22. novembra 2013. godine, otvorio raspravu 19. decembra 2013. godine kako bi na ročištu 28. februara 2014. godine pročitao nalaz veštaka od 14. juna 2013. godine, te je zaključio glavnu raspravu 13. juna 2014. godine.

Glavna rasprava je drugi put otvorena 23. jula 2014. godine radi dopune dokaznog postupka.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Čačku P. 3518/10 od 26. marta 2015. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca G. L . kojim je tražio da se utvrdi prema tužilji-protivtuženoj M . N . kao pravno m sledbenik u pok. D . Z . da je tuženi po osnovu gradnje vlasnik jedne idealne polovine nelegalizovanog stambenog objekta sazidanog od tvrdog materijala, ukupne površine 57 m2, sazidanog na južnoj strani katastarske parcele …/4, KO Čačak, i to novodograđenog dela u površini od 30 m2, kao i nosilac prava korišćenja na delu parcele …/4, KO Čačak, neophodnom za redovnu upotrebu predmetnog objekta , što je tužilja dužna priznati i dozvoliti tužiocu upis prava, dok je drugim stavom izreke usvojen tužbeni zahtev tužilje M . N . i obavezan tuženi G . L . da se sa svim licima i stvarima iseli iz kuće koja se nalazi na parceli …/4, KO Čačak, vlasnišvo tužilje i da ispražnjenu kuć u i parcelu na kojoj se kuća nalazi preda tužilji na korišćenje , u roku od 15 dana ; trećim stavom izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime izmakle koristi-naknade štete zbog korišćenja i stanovanja sa porodicom u tužiljinoj kući isplati iznos od 307.135,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. marta 2015. godine pa do isplate; četvrtim stavom izreke odbijen je delimično tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da sud obaveže tuženog da joj isplati preko iznosa dosuđenog u stavu tri izreke, na ime naknade izmakle koristi iznos od još 23.132,00 dinara za označeni period kao neosnovan, dok je petim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1274/15 od 7. juna 2016. godine, u prvom stavu izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Čačku P. 3518/10 od 26. marta 2015. godine u stavovima prvom, drugom, trećem i petom njene izreke. Drugim stavom izreke odbačena je žalba tuženog izjavljena protiv četvrtog stava izreke presude Osnovnog suda u Čačku P. 3518/10 od 26. marta 2015. godine kao nedozvoljena.

Ustavni sud, krećući se u okvirima navoda iznetih u ustavnoj žalbi, konstatuje da je u obrazloženj u osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno: da su pok. D. Z . i tužilja M . N . zaključili 5. maja 2003. godine sa tuženim ugovor o doživotnom izdržavanju pred Opštinskim sudom u Čačku 3R. 138/03 kojim je ugovorena zajednica života između ugovarača i kojim se tuženi kao davalac izdržavanja obavezao da brine o tužiocima kao primaocima izdržavanja, a da tužilja i njen suprug kao naknadu za primljeno izdržavanje prenose u svojinu i državinu, posle svoje smrti svu nepokretnu i pokretnu imovinu; da je tuženi nakon zaključenja ugovora preuzeo radove na dogradnji kuće tužilaca tako što je dogradio jednu sobu ispred kuće, jednu sobu na mestu ranije terase, deo predsoblja i novu terasu, sve ukupno neto površine dograđenog dela 23,28 m2; da je tuženi imao saglasnost pok. D. da izvede navedene radove; da je nekoliko meseci nakon zaključenja ugovora došlo do poremećaja odnosa između stranaka, a 1. avgusta 2004 . godine do sukoba, zbog čega su sada pok. D. i M . napustili kuću te je prestala zajednica života; da je ugovor o izdržavanju raskinut i da je D. tokom trajanja postupka preminuo; da je veštačenjem utvrđena vrednost ranije postojeće porodične kuće i tržišna vrednost izgrađenog građevinskog zemljišta, kao i tržišna vrednost ulaganja tuženog u dogradnju kuće u iznosu od 568.131,00 dinara; da se tuženi tokom trajanja postupka iselio sa porodicom iz predmetne kuće, ali je zadržao ključeve i stvari u prostorijama kuć e; da je prvostepeni sud odbio protivtužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine jer, iako je u trenutku gradnje postojala saglasnost sada pok. D. kao suvlasnika na predmetnoj nepokretnosti, nije postojala saglasnost drugog suvlasnika M . N . za gradnju, ni ti je postojala saglasnost da dograđeni deo predstavlja svojinu tuženog; da stoga tuženi ne može steći pravo svojine , ali može istaći obligacionopravni zahtev; da su ulaganja koja je vršio tuženi bila u funkciji ugovora o doživotnom izdržavanju, odnosno da se omogući porodici tuženog da zajedno sa tužiljom i njenim suprugom uspostavi zajednicu života koja je predviđena ugovorom, jer objekat koji je bio vlasništvo tužilje i njenog supruga nije bio dovoljan za smeštaj porodice tuženog, zbog čega je tuženi objekat dogradio i dobio površinu od još 23,28 m2; da se stoga navedeno ulaganje ne može posmatrati odvojeno od ugovora o doživotnom izdržavanju, jer da nije bilo ugovora, ne bi bilo ni ulaganja tuženog; da raskidom ugovora svaka ugovorna strana ima pravo da joj se vrati ono što je dala, što znači i pravo tuženog da istakne obligacionopravni zahtev prema tužilji na ime ulaganja koja je vršio po osnovu zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju; da je prvostepeni sud , stoga , pored ostalog, pravilno našao da protivtužbeni zahtev tuženog nije osnovan .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona .

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) .

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo 9. avgusta 200 4. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1274/15 od 7. juna 2016. godine, iz čega proizlazi da je osporeni postupak trajao 11 godina i devet meseci .

Navedeno trajanje parničnog postupka od 11 godina i devet meseci , samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri , pre svega, činjenično složen , imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, da su u sprovedenom postupku obavljena dva veštačenja građevinske struke i više dopuna tih veštačenja, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Takođe, sud je odlučivao o više tužbenih zahteva - radi raskida ugovora, radi iseljenja i radi naknade štete, kao i o jednom protivtužbenom zahtevu u pogledu kojih je trebalo izvesti različite dokaz e.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije bitno uticao na dužinu trajanja postupka, jer se uredno odazivao pozivu suda, (osim što jedno ročište nije održano zbog sprečenosti njegovog punomoćnika, zbog čega je postupak produžen za oko tri meseca), blagovremeno postupao po nalozima suda i nije zloupotrebljava o procesna ovlašćenja . Međutim, i tužilja i tuženi su u izvesnoj meri doprineli dužin i trajanja postupka imajući u vidu da čak četiri ročišta ni su održan a na saglasan predlog stranaka radi mogućnosti rešenja spora mirnim putem zbog čega se konkretan postupak produžio za oko jedanaest meseci .

Imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome "samo ona kašnjenja za koja je država odgovorna mogu da opravdaju zaključak da je prekoračen razuman rok" (videti presudu Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine), Ustavni sud je ocenio da , osim perioda od godinu dana u kome je postupak bio u prekidu zbog smrti tužioca D, u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, osnovni razlog neprimereno dugog trajanja predmetnog postupka jeste neažurno i neefikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je do pravnosnažnog okončanja parnice zakazao ukupno 74 ročišta, od kojih čak 28 nije održano . S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da čak 12 ročišta nije održano iz razloga što nije bilo dokaza o urednom pozivanju stranaka. Ročišta su odlagana i zbog sprečenosti postupajuće sudije (dva), zbog štrajka advokata (tri), zatim jer je predmet kod veštaka, kao i zbog nepostojanja drugih procesnih pretpostavki. Na dužinu trajanja postupka uticala je i okolnost što je postupak bio u prekidu skoro godinu dana zbog smrti tužioca D . Z, a što se ne može staviti na teret prvostepenom sudu. Sa druge strane, u postupku je postupalo šest sudija, a tužilja i tuženi su pet puta sasluša ni u svojstvu parničnih stranaka zbog čega se postupak takođe odugovlačio. Osim navedenog, sud je u dokaznom postupku, saslušao 15 svedoka , izveo uviđaj na licu mesta i izveo dva veštačenja, a građevinsko veštačenje dopunjavano je pet puta. Takođe, veštak čiji je zadatak bio da se izjasni o visini zakupnine je tri puta dostavljao dopunski nalaz. Prvostepeni sud je delimičnu presudu ekspedovao strankama pet meseci nakon njenog donošenja. Konačno, sud je nakon zaključenja glavne rasprave , istu ponovo otvorio - prvi put 28. februara 2014. godine, odnosno deset godina od podnošenja tužbe, kako bi pročitao nalaz veštaka , a drugi put 23. jula 2014. godine, kako bi upotpunio dokazni postupak, propuštajući mehanizme koji će omogućiti efikasno suđenje, što je takođe doprinelo dužini trajanja postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 , 18/13 Odluka – US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu pravde .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja parničnog postupka, te okolnost da je postupak bio u prekidu od 5. februara 2007. do 21. januara 2008. godine - skoro godinu dana radi okončanja postupka iza smrti pok. D. Z , kao i činjenicu da je sud odložio četiri ročišta na saglasan predlog stranaka radi mogućnosti rešenja spora mirnim putem, zbog čega se postupak takođe produžio za oko jedanaest meseci , a koje okolnosti se ne mogu staviti na teret sudu. Ustavni sud je posebno cenio i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporene presude, Ustavni sud je , krećući se u okvirima ustavne žalbe, zaključio da j e podnosilac u suštini nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka. Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu tuženog-protivtužioca za utvrđivanje prava svojine na spornom objektu odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o parničnom postupku utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili primenom merodavnih propisa. Ustavni sud pri tome konstatuje da je drugostepeni sud, između ostalog, u obrazloženju osporene presude jasno naveo da je saglasnost sada pok. D. za dogradnju kuće data u funkciji ispunjenja ugovora o doživotnom izdržavanju , odnosno uspostavljanja zajednice života tuženog i njegove porodice sa tužiljom i njenim suprugom, te da bez izričitog sporazuma da dograđeni deo bude svojina tuženog, tuženi na dograđenom delu ne može steći pravo svojine , već samo potraživati ono što je na ime izgradnje uložio. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno prihvatljiv osnov za donošenje osporen ih presud a.

Ustavni sud je ocenio da nema mesta tvrdnjama o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da se garancije prava na imovinu iz člana 58. Ustava odnose na zaštitu od zadiranja države aktima javne vlasti u mirno uživanje svojinskih i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a ne na zaštitu prava iz odnosa između privatnopravnih subjekata, te je Ustavni sud utvrdio da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za ispitivanje osnovanosti istaknute povrede prava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačk e 1 . izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti