Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina. Odlučujući doprinos dužini postupka dali su sudovi, naročito zbog nerazumno dugog odlučivanja o žalbi. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. D. iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. D. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 117/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. D. iz Beograda je, 7. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika V. B, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2773/12 od 1. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 117/06.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je tužena sve vreme opstruirala vođenje predmetnog postupka, pozivajući se na opšti akt – uputstvo, koje je dostavila tek pošto je Okružni sud u Beogradu rešenjem naložio prvostepenom sudu da to uputstvo neizostavno pribavi i tek pošto je zakonskom zastupniku tužene izrečena novčana kazna zbog nepostupanja po nalogu suda; da pomenuto uputstvo ne sadrži nijednu odredbu koja reguliše postupanje zaposlenih u službi u kojoj podnosilac radi, što potvrđuje i činjenica da se disciplinski organi u osporenim odlukama na ovo uputstvo nijednom nisu pozvali, već isključivo na odredbe Zakona o unutrašnjim poslovima; da je Apelacioni sud u Beogradu, uprkos činjenicama koje je na nesumnjiv način utvrdio prvostepeni sud (da nije postojala zabrana kretanja ili druženja sa štićenim ličnostima iz kruga haških optuženika, da nije postojao bilo kakav opšti akt koji je regulisao obezbeđenje haških optuženika i sl.), osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca; da je o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude odlučivano skoro pet godina; da je predmet najpre dostavljen Višem sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi tužene izjavljenoj protiv rešenja o novčanom kažnjavanju; da je samo taj žalbeni postupak trajao preko tri godine; da nakon ukidanja rešenja o novčanom kažnjavanju i vraćanja predmeta iz drugostepenog suda, Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu, nije iznova odlučio o novčanom kažnjavanju zakonskog zastupnika tužene, već je posle dve urgencije podnosioca predmet prosledio Apelacionom sudu u Beogradu, koji je je o žalbi odlučio za manje od 15 dana; da je na opisani način povređeno i pravo podonosioca na suđenje u razumnom roku, posebno zbog činjenice da je reč o sporu iz radnog odnosa; da je načinom na koji je Apelacioni sud u Beogradu odlučio o žalbi, podnosilac diskriminisan u odnosu na tuženu stranu, čime mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo; da se povreda prava na rad ogleda u tome što je podnosilac oglašen krivim za povredu radne dužnosti, bez navođenja opšteg/pojedinačnog akta ili pismene/usmene naredbe kojim je propisano da radnja koju je podnosilac preduzeo predstavlja povredu službene dužnosti.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i podnosiocu dosudi naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava u iznosu od 500.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 117/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 4. novembra 2005. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi poništaja presuda Disciplinskog suda MUP RS broj 116-1297/05 od 11. jula 2005. godine i Višeg disciplinskog suda MUP RS broj 116-210/2005 od 16. septembra 2005. godine, kojima je tužilac novčano kažnjen zbog povrede radne obaveze, umanjenjem plate u vremenskom trajanju od dva meseca, te radi naknade štete u vidu iznosa naplaćene novčane kazne (ukupno 11.740 dinara). Predmet je zaveden pod brojem P1. 937/05.

Zakonski zastupnik tužene je odgovor na tužbu dostavio 23. novembra 2005. godine. Na prvo ročište za glavnu raspravu, zakazano za 29. decembar 2005. godine u 9,45 časova, parnične stranke nisu pristupile, zbog čega je sud doneo rešenje kojim se tužba tužioca smatra povučenom. Istog dana postupajući sudija je sačinio službenu belešku u kojoj je konstatovano da je u 10,02 časova pristupio punomoćnik tužioca, sa tvrdnjom da je sa zakazanog ročišta izostao zbog saobraćajnog kolapsa. Povodom predloga tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, sud je 9. februara 2006. godine održao ročište, na kome je taj predlog usvojen. Na istom ročištu, sud je rešenjem naložio zakonskom zastupniku tužene da dostavi opšti akt kojim je regulisano postupanje zaposlenih u organizacionoj jedinici u kojoj je tužilac raspoređen. Predmet je presignacijom zaveden pod brojem P1. 117/06.

Naredno ročište održano je 23. marta 2006. godine i tada je određeno izvođenje dokaza saslušanjem svedoka M.V. i F.S. Zbog neurednog pozivanja navedenih svedoka, ročište zakazano za 22. maj 2006. godine je odloženo. Svedok M.V. saslušan je na sledećem ročištu, koje je održano 27. septembra 2006. godine, na kome je, takođe, zakonskom zastupniku tužene ponovo naloženo dostavljanje opšteg akta kojim je regulisano postupanje zaposlenih o organizacionoj jedinici tužioca. Usled nepostupanja po navedenom nalogu, sud je odložio ročište zakazano za 6. novembar 2006. godine i naredno odredio za 28. decembar 2006. godine, na kome je, nakon saslušanja tužioca u svojstvu parnične stranke, glavnu raspravu zaključio. Sud je rešenjem P1. 117/06 od 14. februara 2007. godine ponovo otvorio glavnu raspravu, radi izvođenja dokaza saslušanjem svedoka – zaposlenih u organizacionoj jedinici tužioca. U periodu do presuđenja održano je još tri ročišta (18. marta, 17. maja i 19. juna 2007. godine), na kojima su saslušani svedoci G.K, D.K. i M.P, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Na ročištu održanom 19. juna 2007. godine glavna rasprava je zaključena.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 117/06 od 19. juna 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u celini. Ova presuda je punomoćniku tužioca uručena 4. septembra 2007. godine, a zakonskom zastupniku tužene 31. avgusta 2007. godine. Radi odlučivanja o žalbi tužene, spisi parničnog predmeta su 2. oktobra 2007. godine prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu. Rešenjem tog suda Gž1. 5089/07 od 2. oktobra 2008. godine predmet je vraćen Prvom opštinskom sudu u Beogradu na dopunu postupka (da se pribavi opšti akt – Uputstvo na koj se tužena u toku prvostepenog postupka pozivala). Spisi su iz drugostepenog suda vraćeni 4. novembra 2008. godine.

Postupajući po nalogu iz drugostepenog rešenja, Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao četiri ročišta (25. decembra 2008. i 5. februara, 23. marta i 6. maja 2009. godine). Zakonskom zastupniku tužene je na prvom od navedenih ročišta ponovljen nalog za dostavu predmetnog akta, a zatim je na narednom ročištu sud odredio novčano kažnjavanje zbog nepostupanja po nalozima suda. Traženi akt – uputstvo dostavljeno je na ročištu održanom 23. marta 2009. godine. U međuvremenu je zakonski zastupnik tužene izjavio žalbu protiv rešenja o novčanom kažnjavanju, iz kog razloga su spisi parničnog predmeta drugostepenom sudu prosleđeni najpre radi odlučivanja o toj žalbi. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 259/10 od 22. februara 2012. godine ukinuto je rešenje o novčanom kažnjavanju P1. 117/06 od 5. februara 2009. godine. Ovaj žalbeni postupak trajao je od 6. maja 2009. godine, kada su spisi prosleđeni drugostepenom sudu, do 29. marta 2012. godine, kada su spisi vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu. Nakon prijema spisa usledile su dve urgencije tužioca (23. aprila i 10. maja 2012. godine) za ubrzanje postupka po žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude. Spisi parničnog predmeta su konačno prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu 11. maja 2012. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2773/12 od 1. juna 2012. godine preinačena je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 117/06 od 19. juna 2007. godine tako što je tužbeni zahtev tužioca u celini odbijen kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac zaposlen kod tužene na radnom mestu pratioca u Odeljenju za obezbeđenje ostalih ličnosti republičkih organa u Upravi za obezbeđenje; da je tužilac 11. februara 2005. godine, u vreme kad se nalazio na bolovanju, koristeći podatke kojima je službeno raspolagao, stupio najpre u telefonski, a zatim i u lični kontakt sa štićenom ličnošću – haškim optuženikom F.S, koga obezbeđuje odeljenje u kome je tužilac zaposlen, i svom prijatelju K.F. omogućio lični kontakt sa F.S. u kafiću „L“ u Beogradu, radi dogovora oko kupovine ili zakupa navedenog kafića koji se nalazi u vlasništvu F.S, a takođe tom prilikom F.S. dao i kilogram pršuta i sudžuka koji je za njega nabavio; da je osporenim presudama disciplinskih organa tužene, tužilac pravnosnažno oglašen krivim zbog izvršenja teže povrede radne obaveze iz člana 50. stav 1. tač. 5), 6) i 9) Zakona o unutrašnjim poslovima i izrečena mu je novčana kazna u visini od 20% od plate koju je ostvario za prethodni mesec, u trajanju od dva meseca; da je prvostepeni sud, na osnovu iskaza svedoka G.K. i D.K, došao do zaključka da kod tužene nije postojao opšti akt, niti naređenje starešine koje je zabranjivalo druženje sa štićenim licem van smene, te kako tužena nije dostavila dokaz o postojanju akta kojim su regulisana prava, obaveze i odgovornosti policajaca zaposlenih na obezbeđenju i zaštiti haških optuženika, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan, imajući u vidu da mere, čije je nepreduzimanje stavljeno tužiocu na teret, nisu bile posebno propisane; da je prvostepeni sud na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je tužilac, kao zaposleni u Odeljenju za obezbeđenje ostalih ličnosti republičkih organa u Upravi za obezbeđenje, bio određen za pratioca štićene ličnosti i da je u vreme dok se nalazio na bolovanju stupio u kontakt sa štićenim licem, što znači da je koristio podatke kojima je službeno raspolagao kako bi haškog optuženika doveo u vezu sa trećim licem oko kupovine ili zakupa lokala i radi pribavljanja namirnica; da time što je upotrebio podatak kojim je službeno raspolagao (telefonski kontakt), povezujući štićenu ličnost sa trećim licem, Apelacioni sud nalazi da je tužilac postupio suprotno odredbi člana 20. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima, kojom je propisano da je ovlašćeno službeno lice dužno da poslove bezbednosti Republike, zaštite života, lične i imovinske sigurnosti građana, sprečavanja i otkrivanja krivičnih dela i hvatanja njihovih učinilaca, održavanja javnog reda i mira, obavlja bez obzira da li se nalazi na službenoj dužnosti i da li mu je to stavljeno u zadatak, posebno zbog činjenice da je tužilac zaposlen u Upravi za obezbeđenje; da je navedenom radnjom tužilac izvršio povredu radne obaveze – nepreduzimanje, odnosno nedovoljno preduzimanje mera za bezbednost lica, imovine i poverenih stvari, kao i odavanje službene ili druge tajne utvrđene zakonom ili opštim aktom, zbog čega su disciplinski organi tužene pravilno izrekli disciplinsku meru.

Spisi parničnog predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 19. juna 2012. godine, a osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 9. jula 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) ; da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se n iko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

Odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br . 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03), koje su od značaja za konkretan spor, bilo je propisano: da je ovlašćeno službeno lice dužno da poslove bezbednosti Republike, zaštite života, lične i imovinske sigurnosti građana, sprečavanja i otkrivanja krivičnih dela i hvatanja njihovih učinilaca, održavanja javnog reda i mira, obavlja bez obzira da li se nalazi na službenoj dužnosti i da li mu je to stavljeno u zadatak (član 20. stav 1.); da se p ored težih povreda utvrđenih zakonom za zaposlene u državnim organima, težom povredom radnih obaveza i dužnosti smatra nepreduzimanje ili nedovoljno preduzimanje mera za bezbednost lica, imovine i poverenih stvari, svaka radnja, odnosno propuštanje radnje kojom se onemogućava, ometa ili otežava izvršavanje službenih zadataka, odavanje službene ili druge tajne utvrđene zakonom ili opštim aktom (član 50. stav 1. tač. 5), 6) i 9)).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 4. novembra 2005. godine , podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2773/12 od 1. juna 2012. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 9. jula 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao pet godina i sedam meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi predstavljala opravdan razlog za trajanje parnice pet godina i sedam meseci .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac neznatno doprineo produžavanju trajanja predmetnog postupka , imajući u vidu da je sa prvog ročišta za glavnu raspravu izostao njegov punomoćnik, zbog čega je sud doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Ovaj propust podnosioca produžio je trajanje postupka za oko jedan mesec.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos trajanju osporenog parničnog postupka dao Prvi o pštinski sud u Beogradu, u sadejstvu sa Okružnim sudom u Beogradu, kasnije sa Višim sudom u Beogradu, koji je nakon 1. januara 2010. godine delimično preuzeo nadležnost Okružnog suda u Beogradu. Propust Prvog opštinskog suda u Beogradu da u toku prvostepenog postupka izdejstvuje od tužene dostavu opšteg akta – Uputstva o načinu obavljanja poslova obezbeđenja određenih ličnosti i objekata, najpre je rezultirao vraćanjem spisa parničnog predmeta iz Okružnog suda u Beogradu, kome su spisi prvobitno prosleđeni na odlučivanje po žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude. Tome je usledilo održavanje čak četiri ročišta, u kom periodu je doneto i rešenje o novčanom kažnjavanju zakonskog zastupnika tužene (Republičkog javnog pravobranilaštva), protiv kojeg je ovaj organ izjavio žalbu. Trajanje drugostepenog postupka povodom žalbe izjavljene protiv rešenja o novčanom kažnjavanju od bezmalo tri godine, po oceni Ustavnog suda, odlučujuće je doprinelo da o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude bude odlučeno nakon punih pet godina od prvostepenog presuđenja. Ustavni sud smatra da se navedeno trajanje žalbenog postupka može smatrati nerazumno dugim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 117/06, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredb e člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na materijalnopravni značaj predmet a osporenog parničnog postupka za podnosioca (naknada štete u iznos u od 11.740 dinara, što predstavlja ukupan iznos naplaćene novčane kazne ). S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da podnosilac, i pored utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, nije pretrpeo značajnu štetu, niti je dugo trajanje parnice moglo dovesti do ozbiljnih posledica po njega, zbog čega je u tački 2. izreke odbio kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Što se tiče istaknute povred e prava na pravično suđenje , Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povred u ovog prava , već da podnosi lac, zapravo , traži da Ustavni sud iznova , kao instancioni (revizijski) sud, preispita osporen u presud u. Ustavni sud polazi od toga da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne preispituje dokaze i ne vrši njihovu ocenu , niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. Ustavni sud je uvidom u obrazloženje osporene presude utvrdio da se ono zasniva na jasnom, obrazloženom i ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava i oceni da je podnosilac, kao zaposleni u Odeljenju za obezbeđenje ostalih ličnosti republičkih organa u Upravi za obezbeđenje, saglasno odredbi člana 20. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima, bio u obavezi da i za vreme privremene sprečenosti za rad čuva službene podatke koji su u vezi sa štićenim ličnostima, te da se omogućavanjem ostvarivanja kontakta između štićene osobe i trećih lica dovodi u pitanje bezbednost tog lica, što predstavlja povredu radne obaveze i dužnosti iz člana 50. stav 1. ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima.

U vezi navoda kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava iz čl. 36. i 60. Ustava, Ustavni sud nalazi da se takvi navodi, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom navedenih prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2773/12 od 1. juna 2012. godine , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, usled čega je rešeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br oj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti