Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud je utvrdio da u parničnom postupku nisu povređena prava na pravično suđenje, imovinu i nasleđivanje, jer podnosilac nije dokazao postojanje usmenog ugovora o poklonu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-65/2007
02.04.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragutina Madanovića iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. aprila 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragutina Madanovića, izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1089/05 od 14. decembra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragutin Madanović iz Bora je 16. februara 2007. godine, preko punomoćnika, advokata Dušana P. Predića iz Bora, Opštinskom sudu u Boru podneo blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu, koja je 20. aprila 2007. godine dostavljena Ustavnom sudu na nadležnost, izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1089/05 od 14. decembra 2006. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, povrede prava na imovinu i povrede prava na nasleđivanje zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 58. i 59. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da su sudovi pogrešno zaključili da usmeni ugovor o poklonu između njega, kao poklonoprimca i njegovog dede, Pavla Raškucića nije nastao, jer mu nedostaje saglasnost volja. Prema rečima podnosioca takav stav je neodrživ, jer se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe Srpskog građanskog zakonika, budući da Zakon o obligacionim odnosima ne reguliše ugovor o poklonu. Istakao je da je spornom imovinom, koju je stakao od svog pretka, upravljao skoro pola veka. Naveo je da je pokojni Stanoje Ursulović, otac podnosioca ustavne žalbe, zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa Vlastimirom Petrikićem, a da je sud odbio njegov predlog za veštačenje ugovora o doživotnom izdržavanju od strane Instituta za sudsku medicinu i veštačenje prepustio veštaku koji je dečiji psihijatar, a koga je sud okvalifikovao kao specijalistu neuropsihijatra. Istakao je da je pokojni Stanoje Ursulović bio nepismen čovek i da je bio „Vlah bez škole koji nije dobro ni službeni jezik poznavao, da je svuda stavljao svoj rukoznak, osim na spornom ugovoru o doživotnom izdržavanju“. Pored toga, smatra da je pokojni Stanoje Ursulović, zbog udarca u glavu, imao narušeno zdravlje koje se pored fizičke slabosti ogledalo i u duševnoj nemoći i smanjenoj volji za život, iz čega proizlazi da je tu činjenicu Vlastimir Petrikić iz Zlota iskoristio za zaključenje spornog ugovora o doživotnom izdržavanju. Istakao je, takođe, da je revizijski sud samo potvrdio greške nižestepenih sudova koje se odnose na izvršenje ugovora o doživotnom izdržavanju od strane Vlastimira Petrikića, a koje je, prema navodima podnosioca ustavne žalbe, izostalo, pa je ugovor morao biti raskinut. Predložio je da Ustavni sud uvaži ustavnu žalbu i poništi osporene odluke redovnih sudova.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredbom člana 32. stava 1. Ustava Republike Srbije svakom je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Članom 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.).
Odredbama člana 59. Ustava utvrđeno je: da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (stav 1.); da pravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza (stav 2.).
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise Opštinskog suda u Boru P. br. 1084/02, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom predmetu:
Presudom Opštinskog suda u Boru P. br. 1084/02 od 26. aprila 2004. godine odbijen je u stavu prvom izreke tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se utvrdi njegovo pravo svojine po osnovu poklona na nepokretnostima i to: kp. br. 4085 njiva 7 kl. u površini od 0.04,19 ha, šuma 5 kl. u površini od 0.55,15 ha, u m.zv „Selište“, kp. br. 4086 voćnjak 4 kl. u površini od 0.03,21 ha, kp. br. 4087 livada 6 kl. u površini od 0.06,72 ha, kp. br. 4088 njiva 8 kl. u površini od 2.85,40 ha, kp. br. 4089 njiva 8 kl. u površini od 0.18,45 ha, kp. br. 4090 livada 6 kl. u površini od 0.14,19 ha, kp. br. 4091 vinograd 4 kl. u površini od 0.07,92 ha, kp. br. 4092 pašnjak 4 kl. u površini od 0.09,60 ha i neplodno u površini od 0.00,48 ha, kp. br. 4093 njiva 6 kl. u površini od 0.07,52 ha, kp. br. 4094 njiva 6 kl. u površini od 0.11,28 ha, kp. br. 4095 livada 6 kl. u površini od 0.28,28 ha, kp. br. 4096 njiva 6 kl. u površini od 0.41,21 ha, kp. br. 4165/d njiva 5 kl. u površini od 0.10,44 ha, sve u m. zv. „Selište“ KO Zlot II. Stavom drugim izreke presude je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe da se poništi i raskine ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između Stanoja Ursulovića kao primaoca izdržavanja i tuženog Vlastimira Petrakića kao davaoca izdržavanja, overen pred Opštinskim sudom u Boru pod brojem R. 1304/88 od 27. decembra 1988. godine, a stavom trećim izreke usvojen protivtužbeni zahtev Vlastimira Petrikića kojim je obavezan tužilac-protivtuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da mu preda u svojinu i državinu utužene nepokretnosti.
Presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 35/05 od 28. januara 2005. godine je odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovana i potvrđena presuda Opštinskog suda u Boru P. br. 1084/02 od 26. aprila 2004. godine. U obrazloženju presude je navedeno da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je predmetnu imovinu dobio od svoga dede Pavla Raškucića i da je nakon smrti svoga dede sa istom slobodno raspolagao, a što upućuje na zaključak da imovina i nije bila njegova. Istaknuto je da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je pokojni Stanoje Ursulović, otac podnosioca ustavne žalbe, mogao da shvati značaj svojih dela i svojih postupaka i da je bio poslovno sposoban u vreme kada je sa tuženim sačinio ugovor o doživotnom izdržavanju, a što je sud utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka Gorana Golubovića.
Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1089/05 od 14. decembra 2006. godine je odbijena kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 35/05 od 28. januara 2005. godine. U obrazloženju je navedeno da u sprovedenom parničnom postupku nema bitne povrede iz člana 354. stav 2. tačka 11. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da nije učinjena bitna povreda iz člana 354. stav 2. tačka 14. istog Zakona na koju se u reviziji ukazuje, jer su dati razlozi o odlučnim činjenicama jasni i neprotivrečni, pa presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati. Vrhovni sud Srbije smatra da je drugostepeni sud ocenio sve žalbene navode koji su od značaja za presuđenje, kao i one na koje pazi po službenoj dužnosti, ali je našao da nisu osnovani, kao ni tvrdnja o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Navedeno je da su predmet ugovora i namera da se poklon učini bitni elementi ugovora o poklonu, a da sam ugovor ne može nastati dok se ne postigne saglasnost o bitnim elementima. U konkretnom slučaju, Vrhovni sud je ocenio da ugovor nije nastao, jer nije utvrđena saglasnost volja stranaka za nastanak ugovora o poklonu, niti namera pokojnog Pavla Raškucića da tuženom učini poklon i da se stoga ne može govoriti ni o osnaženju ugovora kome nedostaje forma. Dalje je navedeno da se nisu ispunili uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, jer su nižestepeni sudovi utvrdili da je tuženi ispunjavao svoje obaveze iz zaključenog ugovora onako kako je ugovoreno, čime je svrha ugovora ostvarena.
4. Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/2002), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka i po kome je postupak sproveden na osnovu odredbe člana 491. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04), bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 2.); da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.): da svaka stranka treba u svojim izlaganjima da iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga, da ponudi dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda, kao i da se izjasni o navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke, te da stranke mogu u toku cele glavne rasprave da iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze (član 299. st. 1. i 2.).
Odredbama člana 117. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik SRS", br. 52/74 i 1/80) bilo je propisano: da ugovor kojim se jedan ugovornik obavezuje da izdržava doživotno drugog ugovornika, ili neko treće lice, a u kome drugi ugovornik izjavljuje da mu ostavlja svu svoju imovinu ili jedan njen deo u nasleđe, nije ugovor o nasleđivanju, nego ugovor o otuđenju uz naknadu svih nepokretnih stvari koje pripadaju primaocu izdržavanja u vreme zaključenja ugovora, ili određenog dela tih stvari, čija je predaja davaocu izdržavanja odložena do smrti primaoca izdržavanja (ugovor o doživotnom izdržavanju) (stav 1.); da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti sastavljen u pismenom obliku i overen od sudije (stav 2.); da će prilikom overe sudija pročitati ugovor i upozoriti ugovornike na posledice ugovora (stav 3.). Odredbom člana 120. stav 3. istog Zakona bilo je propisano da svaka strana može tražiti raskid ugovora, ako druga strana ne izvršava svoje obaveze.
5. Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku bilo obezbeđeno pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer je osporenu presudu doneo Vrhovni sud Srbije ustanovljen Ustavom i zakonom, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti i u propisanom sastavu, kao i da je postupak sproveden u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku pred prvostepenim sudom, praćenje toka postupka, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje redovnog i vanrednog pravnog leka. Po oceni Suda, osporena presuda se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dokaza koji su bili izvedeni u toku glavne rasprave pred prvostepenim sudom. Suprotna podnosiočeva tvrdnja je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba procesnog i materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.
Ustavni sud je ocenio da za utvrđenje povrede ustavnog prava nisu od značaja navodi podnosioca koji se odnose na činjenicu da je postojao usmeni ugovor o poklonu između njega, kao poklonoprimca, i njegovog dede Pavla Raškucića, kao poklonodavca, jer u parničnom postupku, koji je prethodio ustavnosudskom, podnosilac ustavne žalbe nije dokazao postojanje usmenog ugovora o poklonu. Podnosilac ustavne žalbe nije pružio druge dokaze za svoje tvrdnje, osim što je prilikom saslušanja kao parnična stranka istakao da mu je deda Pavle Raškucić, pre nego što je umro, rekao da uzme predmetne nepokretnosti, da ih obrađuje i da plaća porez. Iz utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su izveli zaključak da ugovor o poklonu nije ni nastao, jer nije utvrđena saglasnost volja stranaka, niti namera (animus donandi) Pavla Raškucića da tuženom učini poklon.
Ustavni sud je cenio i navod podnosioca ustavne žalbe da su sudovi zanemarili činjenicu da je njegov pokojni otac Stanoje Ursulović bio „nepismen čovek, Vlah bez škole koji je svuda stavljao svoj rukoznak, osim na spornom ugovoru o doživotnom izdržavanju“, ali je našao da se takav navod ne može prihvatiti kao osnovan, budući da tokom glavne rasprave podnosilac ustavne žalbe nije isticao navedenu činjenicu, niti je dovodio u sumnju potpis primaoca izdržavanja na spornom ugovoru. Ovakav navod je prvi put istaknut u reviziji izjavljenoj 21. februara 2005. godine, a ne u toku glavne rasprave u skladu sa odredbama člana 299. Zakona o parničnom postupku.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na imovinu, niti pravo na nasleđivanje koja su zajemčena odredbama čl. 58. i 59. Ustava.
Naime, pokojni Stanoje Ursulović je kao primalac izdržavanja raspolagao svojom imovinom ugovorom o doživotnom izdržavanju, na osnovu koga je na Vlastimira Petrikića kao davaoca izdržavanja preneto pravo svojine posle smrti Stanoja Ursulovića. S obzirom da je u zakonito sprovedenom sudskom postupku, koji je okončan pravosnažnom sudskom odlukom, utvrđeno da navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju proizvodi pravno dejstvo i da sporne nepokretnosti predstavljaju svojinu Vlastimira Petrikića, Ustavni sud smatra da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava zajemčena odredbama članova 58. i 59. Ustava, na koje se poziva.
7. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. u vezi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

• Už 12452/2021: Povreda prava na pravično suđenje zbog nerazmatranja savesnosti stranaka
• Už 2749/2014: Odluka Ustavnog suda o ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju
• Už 2068/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu o ništavosti ugovora
• Už 708/2009: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u ostavinskom sporu
• Už 8535/2022: Povreda prava na nepristrasan sud zbog učešća istog sudije u različitim instancama
• Už 4431/2015: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 1300/2009: Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o poništaju ugovora o doživotnom izdržavanju