Obavezno zastupanje advokata u postupku po vanrednim pravnim lekovima

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti jer ga podnositeljka nije izjavila preko advokata. Sud je potvrdio da je obavezno advokatsko zastupanje u postupku po vanrednim pravnim lekovima ustavno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Milićević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Biljane Milićević izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 801/08 od 22. oktobra 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Biljane Milićević izjavljena protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1293/07 od 17. oktobra 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 15953/07 od 3. marta 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Biljana Milićević iz Beograda je 16. januara 2009. godine podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1293/07 od 17. oktobra 2007. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 15953/07 od 3. marta 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 801/08 od 22. oktobra 2008. godine, ističući da su joj osporenim sudskim aktima povređena prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Kao razlog ustavne žalbe podnositeljka je navela da je Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjem odbacio njen zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen, zbog činjenice da je zahtev podnela lično, a ne preko advokata. Podnositeljka je istakla da nema sredstava da plaća advokatske usluge, kao i da smatra da je pravo na podnošenje revizije lično i bezuslovno i da sudovi nisu mogli odredbu člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku tumačiti na njenu štetu, odnosno na način kojim se krše njena Ustavom garantovana prava. Predložila je da Sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu Ustavom garantovanih prava podnositeljke, kao i da osporeno rešenje poništi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. stav 2. Ustava jemči se pravo svakog na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu pismenu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:

Ovde podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu tužilje je 11. jula 2008. godine, lično izjavila zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1293/07 od 17. oktobra 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 15953/07 od 3. marta 2008. godine.

Odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Sgzz. 801/08 od 22. oktobra 2008. godine, isti odbacio kao nedozvoljen. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da podneti zahtev za zaštitu zakonitosti nije dozvoljen, jer ga je tužilja izjavila lično, što je u suprotnosti sa odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku kojom je propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti i odredbom člana 401. stav 2. tačka 2) istog Zakona po kojoj revizija nije dozvoljena ako je izjavljena od lica koje nije advokat.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP).

Odredbama člana 164. ZPP je propisano: da će sud osloboditi od plaćanja troškova postupka stranku koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da snosi ove troškove (stav 1.); da oslobođenje od plaćanja troškova postupka obuhvata oslobođenje od plaćanja taksa i oslobođenje od polaganja predujma za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa (stav 2.); da sud može osloboditi stranku i samo od plaćanja taksa (stav 3.); da će prilikom donošenja odluke o oslobođenju od plaćanja troškova postupka sud ceniti sve okolnosti, a naročito će uzeti u obzir vrednost predmeta spora, broj lica koje stranka izdržava i prihode i imovinu koje imaju stranka i članovi njene porodice (stav 4.).

Odredbama člana 165. ZPP je propisano: da odluku o oslobođenju od plaćanja troškova postupka donosi prvostepeni sud na predlog stranke (stav 1.); da je stranka dužna da uz predlog podnese uverenje nadležnog organa o imovnom stanju (stav 2.).

Odredbama člana 166. ZPP je propisano: da kada je stranka potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka (član 164. stav 2.), prvostepeni sud će priznati stranci pravo na besplatno zastupanje, ako je to nužno radi zaštite prava stranke (stav 1.); da se za zastupnika postavlja advokat, sa spiska advokata koji sudu dostavlja advokatska komora (stav 2.).

Odredbom člana 84. stav 2. ZPP je propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Članom 401. stav 1. ZPP je propisano da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, a stavom 2. tačka 2) je propisano da je revizija nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat.

Odredbom člana 404. ZPP je propisano da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud.

Odredbom člana 421. stav 2. ZPP je propisano da ako u čl. 413-420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400- 406, 410. i 411. ovog zakona.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 801/08 od 22. oktobra 2008. godine nisu povređena prava podnositeljke ustavne žalbe garantovana odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da je rešenje koje je ustavnom žalbom osporeno doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama ZPP. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenog rešenja je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe predstavlja izraz njene subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava.

Naime, u postupku pred sudom po vanrednim pravnim lekovima - reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, stranku mora zastupati advokat. Zastupanje stranaka po navedenim pravnim lekovima u sebi inkorporira i činjenicu da reviziju i zahtev za zaštitu zakonitosti može izjaviti samo advokat, kao i da je prisustvo advokata kao punomoćnika stranke obavezno od započinjanja postupka po vanrednom pravnom leku, tj. od trenutka kada se ovo pravno sredstvo izjavi nadležnom sudu.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je u spornom sudskom postupku podnositeljka ustavne žalbe imala i iskoristila pravo na žalbu protiv osporenog prvostepenog rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, o kojoj je odlučivao Okružni sud u Beogradu, čime joj je suštinski omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo, jer je prvostepena odluka preispitana od strane nadležnog višeg suda. Iako ustavna garancija iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, Ustavni sud je na stanovištu da ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći ako se licu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Međutim, osnovna pretpostavka za ostvarivanje prava na svako, pa i vanredno pravno sredstvo, je da je ono izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom.

Kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud našao da odbacivanjem lično podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljenog, nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da joj time nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo, jer Vrhovni sud nije imao procesnih uslova da meritorno odlučuje o podnetom pravnom leku.

Ustavni sud je ocenio da nisu od značaja navodi podnositeljke ustavne žalbe da nije imala sredstava da angažuje advokata za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, s obzirom na činjenicu da je odredbama čl. 164. do 169. ZPP, regulisan institut tzv. „siromaškog prava“, u okviru koga i mogućnost priznanja stranci prava na besplatno zastupanje, ako je to nužno radi zaštite njenih prava. Kako iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu (tužba od 11. aprila 2007. godine, rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1293/07 od 17. oktobra 2007. godine, žalba od 18. oktobra 2007. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 15953/07 od 3. marta 2008. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti od 11. jula 2008. godine i rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 801/08 od 22. oktobra 2008. godine) proizlazi da stranka nije istakla predlog za oslobođenje od plaćanja troškova, saglasno odredbi člana 165. stav 1. ZPP, što je preduslov za priznanje prava na besplatno zastupanje od strane advokata iz člana 166. stav 1. ZPP, to navodi iz ustavne žalbe ne mogu imati uticaja na postojanje povreda Ustavom zajemčenih prava.

Ceneći navode ustavne žalbe u kojima je istaknuto da je pravo na podnošenje revizije lično i bezuslovno, Ustavni sud ukazuje da je ocenjivao ustavnost odredbe člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao i odredbe člana 401. stav 2. tačka 2) istog Zakona, prema kojima je revizija nedozvoljena ako je izjavljena od strane lica koje nije advokat, našavši pri tom da se navedenim odredbama ne povređuju Ustavom zajamčena prava građana, jer se, saglasno Ustavu, zakonom propisuje način ostvarivanja pojedinih sloboda i prava i postupak pred sudovima, a ustavno ovlašćenje zakonodavca da uredi postupak pred sudom i način ostvarivanja sloboda i prava, obuhvata i ovlašćenje da se u okviru tog uređivanja propišu vrste pravnih lekova i način podnošenja tih pravnih lekova. Takvim propisivanjem ne narušava se ni ustavna jednakost pred sudom i Ustavom garantovana sloboda rada, odnosno pravo na rad, niti se ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo (videti Odluku Ustavnog suda IU - 181/2005 od 28. septembra 2006. godine).

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 801/08 od 22. oktobra 2008. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1293/07 od 17. oktobra 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 15953/07 od 3. marta 2008. godine, Ustavni sud je ocenio da ista nije blagovremena iz sledećih razloga:

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Prema stavu Ustavnog suda, ukoliko izjavljivanje vanrednog pravnog sredstva protiv drugostepene parnične presude, u ovom slučaju rešenja, po zakonu nije bilo dozvoljeno, kao što je u konkretnom slučaju zaključio Vrhovni sud Srbije odbacujući podnositeljkin zahtev za zaštitu zakonitosti, rok za izjavljivanje ustavne žalbe protiv pravnosnažne sudske odluke donete u parničnom postupku teče od dana dostavljanja podnositeljki odluke drugostepenog suda donete po žalbi.

U situaciji kada je ustavna žalba izjavljena i protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti i protiv sudskih odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o osporenoj odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu, ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom o Ustavnom sudu.

Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 16. januara 2009. godine, te činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe pismeni otpravak osporenog pravnosnažnog rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 15953/07 od 3. marta 2008. godine primila najkasnije 11. jula 2008. godine kada je Vrhovnom sudu Srbije podnela zahtev za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba protiv navedenih rešenja neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Sud je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište već iskazano u ranije donetim odlukama Ustavnog suda (videti Odluku Ustavnog suda Už - 944/2009 od 16. jula 2009. godine i dr.).

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Obavezno zastupanje advokata u postupku po vanrednim pravnim lekovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti