Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. I pored doprinosa podnositeljke, neefikasnost suda bila je pretežni uzrok odugovlačenja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-650/2012
18.12.2014.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Zorić iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Zorić i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen ranije pred Opštinskim sudom u Čačku (P1. 1119/02, P1. 94/03 i P1. 480/06), a kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 198/11.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Zorić iz Čačka je podnela 27. januara 2012. godine, preko punomoćnika Dragana Lj. Rankovića, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku (stari brojevi P1. 1119/02, P1. 94/03), a kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 198/11 i pred Apelacionim sudom u Kragujevcu u predmetu Gž1. 2390/11.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakla: da joj je zbog neprimereno dugog trajanja parničnog postupka koji se vodio pred Opštinskim, a kasnije Osnovnim sudom u Čačku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da je za devet i po godina trajanja postupka, pred prvostepenim sudom zakazano više od trideset ročišta, od kojih je većina neodržana, kao i da je prvostepeni sud pojedina ročišta zakazivao u dužim vremenskim intervalima; da je dva puta saslušana u svojstvu parnične stranke i da je izveden dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem; da parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen i da je u istom bilo potrebno utvrditi visinu primanja podnositeljke, kao i nije doprinela dužem trajanju postupka, imajući u vidu da se preko punomoćnika odazivala pozivima suda (izuzev ročišta od 11. novembra 2010. godine) i da nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 198/11 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe je 25. jula 2002. godine podnela tužbu, Opštinskom sudu u Čačku, protiv tuženog DD „Duvan“, Čačak, radi naknade za manje isplaćenu zaradu.

Nakon jednog neodržanog ročišta, 24. septembar 2002. godine, usled sprečenosti postupajuće sudije, na sledećem ročištu održanom 10. oktobra 2002. godine je doneta presuda zbog izostanka P1. 1119/02 kojom je u celosti usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi na troškove parničnog postupka.

Odlučujući o predlogu tuženog za povraćaj u pređašnje stanje, sud je na ročištu održanom 15. januara 2003. godine dozvolio povrćaj u pređašnje stanje i ukinuo presudu zbog izostanka P1. 1119/02 od 10. oktobra 2002. godine.

Po ukidanju presude zbog izostanka i održana četiri ročišta (30. marta, 13. maja, 17. juna i 9. septembra 2003. godine) i neodržan a dva ročišta (1. aprila i 3. novembra 2003. godine), na ročištu od 2. decembra 2003. godine je , na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka , određen prekid postupka do okončanja postupka veštačenja u predmetu koji se vodi pred istim sudom u parnici P1. 16/01 , s tim da će se postupak nastaviti nakon okončanja postupka veštačenja u navedenom predmetu.

Podneskom od 1. septembra 2005. godine punomoćnik tužilje je predložio nastavak postupka, jer je okončan postupak veštačenja poremećaja u poslovanju tuženog u predmetu P1. 16/01.

Nakon četiri neodržana ročišta zbog nepostojanja procesnih uslova (9. januara, 6. marta, 8. maja i 3. jula 2006. godine), na ročištu od 2. oktobra 2006. godine je određen nastavak postupka prekinut 2. decembra 2003. godine.

Nakon neodržanog ročišta od 13. novembra 2006. godine, usled sprečenosti postupajuće sudije, na ročištu od 29. januara 2007. godine je određeno izvođenje dokaza saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, ali je isto sprovedeno tek nakon četiri neodržana ročišta (26. marta, 28. maja, 3. septembra i 15. oktobra 2007. godine), na ročištu od 21. januara 2008. godine.

Po održanom ročišt u 10. marta 2008. godine, na sledećem od 21. aprila 2008. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz je dostavljen sudu 9. juna 2008. godine. Nakon sprovedeno g veštačenj a je održano tri ročišta (8. septembra 2008. godine i 30. marta i 1. septembra 2009. godine), a nije održano pet ročišta (16. juna, 27. oktobra i 8. decembra 2008. godine, 7. septembra i 2. novembra 2009. godine) zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Punomoćnik tužilje je urgenciojom od 18. februara 2010. godine predložio da sud zakaže ročište i dovrši dokazni postupak.

Nakon ročišta održanog 2. septembra 2010. godine, kako ročištu zakazanom za 11. novembar 2010. godine nisu pristupile parnične stranke, a svoje izostanke nisu pravdale, to je Osnovni sud u Čačku rešenjem P1. 16/10 od 11. novembra 2010. godine kostatovao da se tužba tužilje smatra povučenom.

Odlučujući o predlogu tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, na ročištu održanom 24. marta 2011. godine sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja ročišta i rešenje P1. 16/10 od 11. novembra 2010. godine je stavio van snage, a na istom ročištu je i zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 198/11 od 24. marta 2011. godine je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj na ime manje isplaćene zarade i naknade zarade isplati taksativno navedene iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kao i iznose na ime manje isplaćenog regresa, sa zakonskom zateznom kamatom i troškove parničnog postupka.

Tuženi je 14. jula 2011. godine izjavio žalbu na presudu Osnovnog suda u Čačku P1. 198/11 od 24. marta 2011. godine.

Punomoćnik tužilje je podneskom od 8. jula 2011. godine predložio određivanje privremene mere, zabranom tuženom da otuđi, optereti ili na drugi način rapolaže svojim nepokretnostima, a Osnovni sud u Čačku je rešenjem P1. 198/11 od 22. avgusta 2011. godine usvojio predloženu privremenu meru tužilje.

Spisi predmeta su prvo dostavljeni veću Osnovnog suda u Čačku radi odlučivanja o žalbi tuženog na rešenje istog suda P1. 198/11 od 22. avgusta 2011. godine, ali su isti vraćeni kao nerazmotreni i naloženo je da se spisi predmeta radi odlučivanja po žalbi tuženog dostave Apelacionom sudu u Kragujevcu.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2390/11 od 24. oktobra 2011. godine je, u stavu prvom izreke , potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 198/11 od 24. marta 2011. godine, dok je u stavu drugom izreke ukinuto rešenje o troškovima postupka i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Odlučujući o žalbi tuženog na rešenje Osnovnog suda u Čačku P1. 198/11 od 22. avgusta 2011. godine, Viši sud u Čačku je rešenjem Gž1. 927/11 od 22. decembra 2011. godine ukinuo određenu privremenu meru i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

Osnovni sud u Čačku je rešenjem P1. 198/11 od 9. decembra 2011. godine obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 153.750,00 dinara.

Na ročištu održanom 2. februara 2012. godine, prvostepeni sud je doneo rešenje kojim je usvojio povlačenje predloga tužilje za određivanje privremene mere.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Čačku je rešenjem Gž1. 82/12 od 8. februara 2012. godine potvrdio prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Čačku P1. 198/11 od 9. decembra 2011. godine o troškovima postupka .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.)

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/ 11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava i da se spor iz stava 1. ovog člana pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13 ) u članu 195. do donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS", broj 75/ 14 od 21. jula 2014) kojim je brisan stav 3. istog člana bilo je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba u ovoj parnici podneta 25. jula 2002. godine Opštinskom sudu u Čačku i da je postupak okončan 8. februara 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao devet godina i sedam meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao trajanje postupka od devet godina i sedam meseci .

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka imala legitiman pravni interes da ce o njenom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljka, kao tužilja, kao i njen punomoćnik doprineli dužni trajanja parničnog postupka, s obzirom na to da nisu pristupili ročištu za glavnu raspravu 11. novembra 2010. godine, usled čega je sud rešenjem P1. 16/10 konstatovao da se tužba tužilje smatra povučenom. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je iz ovog razloga parnični postupak trajao gotovo četiri meseca duže. Pored toga, prvostepeni sud je na saglasan predlog parničnih stranaka na ročištu od 2. decembra 2003. godine odredio prekid postupka do okončanja postupka veštačenja u predmetu P1.16/01 koji se vodio pred istim sudom. Punomoćnik podnositeljke je tek podneskom od 1. septembra 2005. godine, predložio nastavak postupka u ovoj parnici, ističući da je sproveden postupak veštačenja u predmetu istog suda P1. 16/01, čime je parnični postupak produžen za jednu godinu i devet meseci. Osim toga, punomoćnik tužilje je podneskom od 8. jula 2011. godine predložio određivanje privremene mere zabranom otuđenja, opterećenja tuženom da raspolaže svojim nepokretnostima, koju je prvostepeni sud usvojio. Navedena privremena mera je u postupku po žalbi tuženog, rešenjem Višeg suda u Čačku Gž1. 927/11 od 22. decembra 2011. godine ukinuta, nakon čega je punomoćnik tužilje na ročištu od 2. februara 2012. godine povukao predlog za određivanje privremene mere. Ustavni sud nalazi da je predlog za određivanje privremene mere o kome je prvostepeni sud odlučivao po donošenju presude, iziskivao i odlučivanje drugostepenog suda povodom žalbe tuženog na usvojenu privremenu meru, a podnositeljka je po ukidanju rešenja o usvajanju privremene mere, odnosno sedam meseci od predlaganja iste povukla predlog za određivanje privremene mere, što je dodatno produžilo parnični postupak.

Ustavni sud je utvrdio da je razlog dugom trajanju parničnog postupka i postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud po ukidanj u presude zbog izostanka , četiri održana i dva neodržana ročišta i prekida postupka do okončanja postupka veštačenja u drugom predmetu koji se vodi o pred istim sudom, formalno o nastavku postupka odlučio tek na ročištu održanom 2. oktobra 2006. godine , iako je punomoćnik tužilje predložio nastavak postupka podneskom od 1. septembra 2005. godine. Nakon sprovedenog veštačenja u 2008. godini su održana dva ročišta, a u 2009. godini samo jedno ročište, dok u navednom periodu nije održano pet ročišta. Od ročišta koje je zakazano za 2. novembar 2009. godine i nije održano, prvostepeni sud do 2. seprembra 2010. godine nije preduzimao radnje kojima bi dovršio dokazni postupak u ovoj parnici. Osim toga, Osnovni sud u Čačku je nakon usvajanja predložene privremene mere tužilje, a po donošenju presude, spise predmeta radi odlučivanja o žalbi tuženog povodom privremene mere dostavio veću istog prvostepenog suda, a po vraćanju spisa kao nerazmotrenih, prvostepeni sud je spise predmeta dostavio Apelacionom suda u Kragujevcu, radi odlučivanja o žalbi tuženog na prvostepenu presudu. Po donošenju presude drugostepenog suda, Osnovni sud je spise predmeta dostavio Višem sudu u Čačku radi odlučivanja o žalbi tuženog na rešenje kojim je usvojena privremena mera . Nakon donošenja rešenja prvostepenog suda kojim je povučen predlog tužilje za određivanje privremene mere i odluke o troškovima parničnog postupka, Viši sud u Čačku je konačno rešenjem od 8. februara 2012. godine , potvrdio prvostepeno rešenje o troškovima parničnog postupka.

Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno odredbi člana 122. stav 3. i člana 195. stav 3. ranijih Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, ukupno trajanje parničnog postupka od devet godina i sedam meseci ima se smatrati dugim rokom.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i znatan doprinos same podnositeljke dužini trajanja panričnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti