Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 15 godina. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, odlučujući doprinos nerazumno dugom trajanju dao je prvostepeni sud.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borisava Račića iz sela Gornja Sabanta, opština Kragujevac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, donelo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Borisava Račića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3288/10 (inicijalno predmet P1. 106/98 ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borisav Račić iz sela Gornja Sabanta, opština Kragujevac, podneo je Ustavnom sudu, 10. avgusta 2013. godine , ustavnu žalbu zbog povrede „prava na pravično suđenje i okončanje predmeta u razumnom roku“ zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3288/10 (inicijalno predmet P1. 106/98 ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu).

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac 9. marta 1998. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, radi naknade štete – isplate zarade za vreme rada na gradilištu u Ruskoj federaciji, protiv poslodavca GP „Planum“ iz Beograda, tražeći da mu tuženi isplati 1.690 USD, sa pripadajućom kamatom počev od 1. aprila 1998. godine, a da je tek posle 15 godina, ovaj jednostavan radni spor, okončan odbijanjem njegovog tužbenog zahteva, u sve tri instance. Prvostepena presuda doneta je nakon devet godina, a spor je pravosnažno presuđen za 11 godina, računajući od podnošenja tužbe, pa podnosilac smatra da mu je ovakvim postupanjem sudova u postupku povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu „prava na postupanje suda u razumnom roku“ i da mu odredi pravo na naknadu štete. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da je podnosilac, zapravo istakao, samo povredu prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta P1. 3288/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 9. marta 1998. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog GP „Planum“ iz Zemuna - Beograd, radi isplate zarade, u iznosu od 1.690 USD, sa pripadajućom kamatom počev od 1. aprila 1998. godine. U sudskom upisniku, tužba je zavedena pod brojem P1. 106/98.

Do donošenja presude Opštinskog suda P1. 106/98 od 25. decembra 2007. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, bilo je zakazano deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano pet. Preostalih pet ročišta nije održano jer su punomoćnik ili njegov tužilac tražili da se ročišta ne održe iz više razloga: smrtni slučaj, jer je punomoćnik sprečen, jer je punomoćniku izgorela kancelarija i jer tužilac ne želi da bez prisustva uredno pozvanog punomoćnika raspravlja, a jednom jer je izostalo uredno pozivanje punomoćnika tužioca. Međutim u ovom periodu, u periodu od 6. maja 2000. godine, kada je na ročištu saslušan jedan svedok i određeno finansijsko veštačenje, do 27. marta 2007. godine, nije bilo zakazano nijedno ročište. Naime, sudski veštak je 26. novembra 2001. godine dostavio svoj nalaz i mišljenje, a Opštinski sud je dva dana kasnije odredio novu ličnost veštaka da se izjasni po istom zadatku kao i prethodni veštak. Punomoćnik tužioca je urgirao 5. oktobra 2004. godine da se nastavi sa postupkom, jer su spisi kod novoodređenog veštaka preko dve godine, a sudski veštak je dopisom od 24. marta 2005. godine obavestio Opštinski sud da tuženi nije u mogućnosti da mu dostavi sve potrebne podatke za veštačenje. Po nalogu Opštinskog suda od 6. februara 2006. godine da se punomoćnik tužioca izjasni da li je tužilac zainteresovan za nastavak postupka ili je postignut sporazum među strankama, on je nakon mesec dana obavestio sud da je stupio u kontakt sa tužiocem, koji je promenio adresu, te da su zainteresovani za vođenje postupka. Međutim, prvo naredno ročište zakazano je nakon više od godinu dana. U toku postupka sudu je bilo sporno po kom osnovu i koliko tužilac potražuje, u situaciji kada je tuženi dostavio dokaze da je prema ugovoru o radu izvršio sve isplate tužiocu. Opštinski sud je naložio tužiocu da se izjasni i da pruži dokaze na koja primanja iz radnog odnosa se odnosi 1.030 USD, ali ni posle pet meseci tužilac nije postupio po tom nalogu, već ostao kod ranijih navoda iz postupka. Nakon pročitanih brojnih pismenih dokaza (opštih i pojedinačnih akata poslodavca), odustalo se od veštačenja i izvođenja novih dokaza, a glavna rasprava je zaključena 25. decembra 2007. godine.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 106/98 od 25. decembra 2007. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je prvim stavom izreke obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 660 USD, sa domicilnom kamatom počev od 1. aprila 1998. godine pa do isplate, a drugim stavom izreke navedene presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati još 1.030 USD , sa domicilnom kamatom počev od 1. aprila 1998. godine pa do isplate ; trećim stavom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

U postupku po žalbi tužene od 27. februara 2008. godine, presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1733/08 od 16. septembra 2009. godine, preinačena je ožalbena prvostepena presuda u prvom stavu njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati 660 USD, sa domicilnom kamatom počev od 1. aprila 1998. godine pa do isplate.

Tužilac je izjavio reviziju 19. novembra 2009. godine protiv navedene drugostepene presude, a rešenjem Opštinskog suda P1. 106/98 od 25. novembra 2009. godine je odbačena kao nedozvoljena njegova revizija. Odlučujući o žalbi tužioca protiv navedenog rešenja, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1117/10 od 4. aprila 2012. godine ukinuo ovo rešenje i spisi predmeta su dostavljeni, sada nadležnom, Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1050/12 od 17. aprila 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1733/08 od 16. septembra 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog navedeno da je tužilac bio isplaćivan za svoj rad u svemu u skladu sa ugovorom o radu i aktima poslodavca, a da je on smatrao da mu istovremeno pripada i naknada za topli obrok i obezbeđena ishrana na gradilištu, te zato i potraživao iznos od 660 USD. Pismeni otpravak presude je 27. jula 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) primenjivao do kraja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 9. marta 1998. godine, podnošenjem tužbe podnosioca Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu , i da je okončan 27. jula 2013. godine, nakon više od 15 godina, uručivanjem podnosiocu presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1050/12 od 17. aprila 2013. godine.

Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ustavni sud je našao da postupak u ovom radnom sporu nije bio posebno činjenično i pravno složen.

Iako se, prema procesnoj ulozi podnosioca, kao tužioca, podrazumeva da je imao interes da sud u razumnom roku okonča predmetni postupak, njegovo ponašanje i ponašanje njegovog punomoćnika nisu išli u prilog ovome. Podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov punomoćnik, su doprineli dužini trajanja postupka jer četiri ročišta nisu održana na njihovo traženje, jer nisu blagovremeno dostavljali dokaze za svoje navode, niti blagovremeno postupali po nalogu suda. Takođe, iako je, prema navodima ustavne žalbe, tužilac bio nezadovoljan ažurnošću i aktivnošću prvostepenog suda, on i njegov punomoćnik nisu pokazali ni posebnu zainteresovanost za okončanje spora, jer su samo jednom urgirali za zakazivanje ročišta.

Po oceni Ustavnog suda, ipak, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u tri stepena, dao je, najpre, nadležni prvostepeni sud, nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. U prilog ovoj oceni govori veliki period neaktivnosti suda, skoro šest godina, bez obzira što su izvesno vreme spisi predmeta bili kod veštaka i sud obavešten da nema dovoljno podataka da se obavi veštačenje. Prvostepena presuda je doneta tek nakon više od devet godini, a po reviziji tužioca je odlučivano skoro tri i po godine, jer je prvostepeni sud pogrešno odbacio reviziju tužioca, a Višem sudu u Beogradu je trebalo preko dve godine da ukine to rešenje. Petnaestogodišnjim trajanjem ovog postupka, bez obzira na doprinos podnosioca, prekoračeni su standardi za suđenje u razumnom roku .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3288/10 (inicijalno predmet P1. 106/98 ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, stepen ozbiljnosti spora u svetlu finansijskog uticaja spornog pitanja i važnosti predmeta za podnosioca, ali i složenost postupka, kao i doprinos podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava, primerenu okolnostima konkretnog predmeta, koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti