Odluka Ustavnog suda o povredi razumnog roka u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Radni spor za poništaj rešenja poslodavca, pokrenut 2003. godine, trajao je osam godina i tri meseca, što je nerazumno dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsedni k Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavice Božinić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavice Božinić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 225/03, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7203/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavica Božinić iz Beograda je 15. decembra 2011. godine preko punomoćnika Biserke Marković, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7203/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 13. juna 2003. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Javnog preduzeća „Železnice Srbije“ iz Beograda, radi poništaja odluka tuženog; da je Drugi opštinski sud u Beogradu doneo delimičnu presudu 17. decembra 2008. godine, koja je postala pravnosnažna 27. maja 2009. godine; da je po pravnosnažnosti delimične presude nastavljen postupak, te je doneta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7203/10 od 23. decembra 2010. godine; da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 565/11 od 9. septembra 2011. godine; da je podnela predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu 7. decembra 2011. godine u predmetu I. 28770/11 ali rešenje o izvršenju nije doneto; da joj je neprimereno dugim trajanjem postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7203/10, koji je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 565/11 od 9. septembra 2011. godine. Zahtevala je i naknadu nematerijalne i materijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka u ustavnoj žalbi istakla da je po pravnosnažno okončanom parničnom postupku u predmetu P1. 7203/10, 7. decembra 2011. godine podnela predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu u predmetu I. 28770/11 ali da izvršni sud do podnošenja ustavne žalbe nije doneo rešenje o izvršenju. Međutim, u zahtevu o kome Ustavni sud treba da odluči, podnositeljka je tražila samo da Sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u pravnosnažno okončanom parničnom postupku u predmetu P1. 7203/10. Imajući u vidu navedeno, kao i to da se Ustavni sud kreće u granicama postavljenog zahteva, Sud je ocenjivao povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku.

Uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7203/10, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 13. juna 2003. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog, svog poslodavca, Javnog preduzeća „ Železnice Srbije“ iz Beograda, radi poništaja rešenja tuženog. Predmet je dobio broj P1. 225/03. Tužbeni zahtev je preciziran 30. januara 2004. godine i 18. septembra 2008. godine. Podnositeljka je tužbom i preciziranim tužbenim zahtevom tražila da sud poništi rešenje tuženog broj 15/1-2637 od 4. juna 2003. godine , ugovor o radu broj 15/1-2637 od 4. juna 2003. godine kojim je tužilja raspoređena na radno mesto operatera na terminalu, rešenje tuženog broj 15/1-368 od 30. januara 2004. godine i u govor o radu pod izmenjenim uslovima broj 15/1-2637 od 30. januara 2004. godine kojim je tužilja raspoređena na administrativnim poslovima kod tuženog i rešenje broj 15/1-845 od 1. juna 2004. godine kojim je tužilja umanjena zarada za jun mesec 2004. godine u iznosu od 5%, te da sud obaveže tuženog da tužilju vrati na radno mesto na kome je radila do 4. juna 2003. godine ili da je rasporedi na drugo radno mesto u skladu sa njenom stručnom spremom, radnim iskustvom i preostaloj radnoj sposobnosti.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano je 12 ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka u više navrata, uvid om u određenu dokumentaciju i normativna akta tuženog, saslušanjem više svedoka, suočenjem između svedoka, veštačenjem od strane I nstituta za medicinu rada, dok pet ročišta nije održano, i to tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva bez navođenja razloga.

Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 225/03 od 17. decembra 2008. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je tužbeni zahtev, pa s u poništena kao nezakonita rešenja tuženog, i to rešenje broj 15/1-2637 od 4. juna 2003. godine i ugovor o radu pod izmenjenim uslovima broj 15/1-2637 od 4. juna 2003. godine kojim je tužilja raspoređena na radno mesto operatera na terminalu kod tuženog i rešenje tuženog broj 15/1-368 od 30. januara 2004. godine i Ugovor o radu pod izmenjenim uslovima broj 15/1-368 od 30. januara 2004. godine kojim je tužilja raspoređena na administrativne poslove; u stavu drugom izreke, obavezan je tuženi da tužilju vrati na radno mesto potražno reklamacioni poslovi stanice Beograd–Dunav koje je tužilja obavljala do 4. juna 2003. godine, odnosno na drugo radno mesto u skladu sa njenom stručnom spremom, radnim iskustvom sa punim radnim vremenom a prema njenoj preostaloj radnoj sposobnosti.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 743/09 od 27. maja 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 225/03 od 17. decembra 2008. godine.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom, sada nadležnim Prvim osnovnim sudom u Beogradu, odlučivano je o preostalom delu tužbenog zahteva koji se odnosio na poništaj rešenja tuženog o oceni rezultata rada , broj 1 5/1-845 od 1. juna 2004. godine. Predmet je dobio broj P1. 7203/10 i održana su tri ročišta na kojima je izvršen uvid u dokumentaciju i opšta akta tuženog, i saslušana je tužilja u svojstvu parnične stran ke.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7203/10 od 23. decembra 2010. godine, u stavu prvo m izreke , usvojen je tužbeni zahtev pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o oceni rezultata rada broj 15/1-845 od 1. juna 2004. godine; u stavu drugom izreke , obavezan je tuženi da tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 236.250,00 dinara, a odbijen je zahtev tužilje za iznos od 13.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 565/11 od 9. septembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7203/10 od 23. decembra 2010. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporovo (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i pet meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo period koji je protekao od dana podnošenja tužbe, 13. juna 2003. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak koji ima za predmet radni spor okončao u razumnom roku i kako bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene delimične presude prošlo je pet godina i dva meseca i u tom periodu bilo je ukupno održano 12 ročišta za glavnu raspravu, dok pet ročišta nije bilo održano, a drugostepeni sud je posle šest meseci odlučio tako što je potvrdio prvostepenu presudu. Dalje, o preostalom tuž benom zahtevu odlučeno je nakon godinu i po dana od pravnosnažnosti delimične presude, a posle sedam i po godina od podnošenja tužbe . Po žalbi protiv te prvostepene presude drugostepeni sud je odlučio nakon nepunih godinu dana.

Po oceni Suda, značajnu odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi prevashodno prvostepeni sud koji je meritorno delimično odlučio posle više od pet godina od podnošenja tužbe dok je o tužbenom zahtevu u celosti odlučio nakon sedam i po godina od dana podnošenja tužbe.

Dakle, parnični postupak koji ima za predmet radni spor i koji nije bio posebno složen je trajao osam godina i tri meseca, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka jer je prisustvovala svim ročištima za glavnu raspravu , postupala je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je za podnositeljku bio od egzistencijalnog značaja, imajući u vidu da se radilo o sporu iz radno g odnosa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 225/03, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7203/10, pa je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja postupka i značaj predmeta spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnositeljke za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. U vezi zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu meterijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka nije pružila dokaze da je u predmetnom parničnom postupku pretrpela materijalnu štetu. Stoga je navedeni zahtev odbačen u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnik o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi razumnog roka u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti