Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu ocenivši da načelo ne bis in idem nije povređeno. Krivični i prekršajni postupci za isti događaj bili su komplementarni i vremenski povezani. Sud je primenio merila za ocenu jedinstvene celine postupaka, zaključivši da podnosilac nije pretrpeo nesrazmeran teret.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6507/2017
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Vladan Petrov i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić, dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić i Jelena Deretić, u postupku po ustavnoj žalbi M. L. iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. L. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5577/13 od 17. oktobra 2013. godine u odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. L. iz Loznice je 3. januara 2014. godine, preko punomoćnika S. M, advokata iz Loznice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5577/13 od 17. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 34. stav 4. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je povređeno pravo iz člana 34. stav 4. Ustava, jer je „predmet prekršajnog postupka životni događaj koji je u činjeničnoj osnovi potpuno identičan životnom događaju koji je predmet krivičnog postupka“ koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude i dodaje da mu je povređeno i pravo iz člana 36. stav 1. Ustava, jer „Apelacioni sud u Beogradu u svojim odlukama u pogledu primene pravila ne bis in idem pokazuje različito postupanje, zavisno od veća koje sudi u konkretnom predmetu“ i kao dokaz za svoju tvrdnju Sudu dostavlja presudu navedenog suda Kž1. 3346/12 od 31. avgusta 2012. godine.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava i prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete, te poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i prizna mu troškove pred Sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe je, povodom istog životnog događaja, prvo vođen prekršajni, a potom i krivični postupak i u oba sudska postupka je podnosilac pravnosnažno oglašen krivim, te mu je i u prekršajnom postupku i u krivičnom postupku izrečena novčana kazna.

A) Činjenice koje se odnose na prekršajni postupak

U prekršajnom postupku, koji je pokrenut 9. februara 2012. godine, po zahtevu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije - Policijska stanica Krupanj pred Prekršajnim sudom u Loznici – Odeljenje suda u Krupnju u predmetu Pr. 1469/12 utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe „23. decembra 2011. godine oko 18,15 časova u Cerovi, u kući R.P. narušio javni red i mir, tako što je zahtevao od A.P. da otključa ulazna vrata kuće R.P, koji se u to vreme nalazio na radu u Rusiji, da bi u njoj tražio M.Đ, pa nakon što je A.P. otključala ulazna vrata došao do vrata jedne sobe koja su bila zaključana i udarcem desne noge razvalio ta vrata, te nakon što se uverio da se u njoj ne nalazi M.Đ. izašao iz kuće“. Presudom Prekršajnog suda u Loznici – Odeljenje suda u Krupnju Pr. 1469/12 od 20. septembra 2012. godine, koja je postala pravnosnažna 5. oktobra 2012. godine, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog prekršaja iz člana 12. stav 1. Zakona o javnom redu i miru i osuđen je na novačanu kaznu u iznosu od 7.000,00 dinara.

B) Činjenice koje se odnose na krivični postupak

U krivičnom postupku koji je vođen po privatnoj krivičnoj tužbi privatnog tužioca R.P. od 21. marta 2012. godine, pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu K. 195/13 utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe: 1) „dana 23. decembra 2011. godine oko 17.00 časova u selu Cerova, opština Krupanj, u uračunljivom stanju, nakon što je prethodno preko mobilnog telefona nazvao M., sestru privatnog tužioca R.P., koja se nalazila u Cerovi, pretio joj i rekao da dolazi po nju, došao pred kuću privatnog tužioca i najpre pitao A.P. za M.Đ, a potom znajući da privatni tužilac nije kod kuće i da se nalazi na radu u Rusiji, neovlašćeno ušao u kuću privatnog tužioca R.P. tražeći po kući M.Đ, ne znajući pri tom da je M.Đ. već pobegla iz kuće, pa se potom popeo na sprat kuće i nogom razvalio vrata, jedne sobe na spratu, koja su bila zaključana smatrajući da je M.Đ. u toj sobi i zatim ušao u tu prostoriju, pri čemu je bio svestan zabranjenosti ovog dela, ali je hteo njegovo izvršenje“; 2) istog dana u isto vreme i na istom mestu, u uračunljivom stanju prilikom ulaženja u zaključanu sobu koja se nalazi na spratu kuće privatnog tužioca R.P. razvalio ulazna vrata sobe i ista oštetio kao i štok od vrata, pri čemu je bio svestan zabranjenosti svog dela, ali je hteo njegovo izvršenje“. Presudom Osnovnog suda u Loznici K. 195/13 od 22. jula 2013. godine, koja je postala pravnosnažna 17. oktobra 2013. godine donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5577/13, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela narušavanje nepovredivosti stana iz člana 139. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela oštećenje tuđe stvari iz člana 212. stav 1. istog Zakonika i izrečena mu je jedinstvena novčana kazna u iznosu od 50.000,00 dinara.

Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je Apelacioni sud u Beogradu posebno cenio žalbene navode podnosioca da su opis radnji izvršenja krivičnih dela zbog kojih je oglašen krivim prvostepenom presudom i opis radnje prekršaja za koje je oglašen krivim pred prekršajnim sudom isti, ali je ocenio da se „radnje koje se okrivljenom stavljaju na teret u ovom krivičnom postupku, po svojoj pravnoj prirodi, takve da ugrožavaju pre svega prava usko vezana za ličnost čoveka kao individue, dok je presudom Prekršajnog suda u Loznici – Odeljenje suda u Krupnju okrivljeni oglašen krivim zbog narušavanja javnog reda i mira, što podrazumeva remećenje odvijanja redovnog načina života građana, odnosno redovnog ustaljenog poretka ustanovljenog na javnom mestu“. Takođe, Apelacioni sud je naveo da se „pri navedenom nespornom činjeničnom stanju, u opisanim radnjama okrivljenog stiču obeležja više kažnjivih dela (realni sticaj), pa je stoga reč o ponašanju okrivljenog iz kojeg proizlazi više odvojenih delikata, a ne o eventualnom dvostrukom kažnjavanju za isto ponašanje“. Konačno, Apelacioni sud u Beogradu je u obrazloženju osporene presude istakao i da je neprihvatljiv stav branioca okrivljenog da radnje okrivljenog zbog kojih je u prekršajnom postupku pravnosnažno osuđen zbog narušavanja javnog reda i mira nužno isključuju mogućnost privatnog tužioca, kome je u konkretnom slučaju ugroženo lično dobro, da kroz krivični postupak ostvari zaštitu svojih prava, i to u konkretnom slučaju pre svega prava na nepovredivost stanovanja koje predstavlja jedno od osnovnih prava čoveka kao važan segment njegovog prava na slobodu i prava na privatnu svojinu u kojoj ne sme biti uznemiravan, ali i prava na zaštitu imovine, tako što se stvarima pruža zaštita od njihovog oštećenja ili uništenja“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (član 34. stav 4.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomsne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) propisano je: da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen (član 4. stav 1.); da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena, ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje (član 438. stav 1. tačka 1)); da drugostepeni sud ispituje presudu u okviru osnova‚ dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u žalbi (član 451. stav 1.).

Odredbom člana 139. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05-ispravka, 107/05-ispravka i 72/09) (u daljem tekstu: KZ) propisano je da će se, ko neovlašćeno prodre u tuđ stan ili tuđe zatvorene prostore ili se na zahtev ovlašćenog lica iz tog stana ili prostora ne udalji, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine (krivično delo narušavanje nepovredivosti stana), dok je odredbom člana 212. stav 1. KZ propisano da će se, ko uništi, ošteti ili učini neupotrebljivom tuđu stvar, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci (krivično delo uništenje i oštećenje tuđe stvari).

Odredbama KZ o zastarelosti krivičnog gonjenja propisano je da ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje ne može se preduzeti kad protekne dve godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora do jedne godine ili novčana kazna (član 103. tačka 6); da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (član 104. stav 6.).

Odredbama člana 50. stav 3. tač. 2) i 3) KZ propisano je da se novčana kazna kao glavna kazna izriče u sledećim iznosima: 2) od dvadeset hiljada do dvesta hiljada dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do šest meseci i 3) od trideset hiljada do trista hiljada dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do jedne godine.

Odredbom člana 12. stav 1. Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS”, br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05-dr.zakon i 101/85-dr.zakon) (u daljem tekstu: ZJRM), koji je važio u vreme donošenja prekršajne presude, bilo je propisano da će se, ko prosjačenjem ili skitničanjem, ili nepristojnim, drskim i bezobraznim ponašanjem ugrožava spokojstvo građana ili remeti javni red i mir - kazniti novčanom kaznom do 20.000 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09) bilo je propisano da će se, ako kažnjeno fizičko lice, u određenom roku ne plati novčanu kaznu u celini ili delimično, novčana kazna ili neplaćeni deo kazne zameniti radom u javnom interesu ili kaznom zatvora.

5. Ocenjujući razloge i navode u odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu sugurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je, uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, u Odluci Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine postavio kriterijume na osnovu kojih vrši ocenu da li je došlo do povrede načela ne bis in idem, i to: 1) da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo; 2) da li su dela zbog kojih se podnosilac kazneno goni ista (idem); 3) da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

5.1. Ispitujući prvi uslov, odnosno da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, Ustavni sud je pošao od „merila Engel“ (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Engel i drugi protiv Holandije, broj predstavke 5100/71; 5101/71; 5102/71; 5354/72; 5370/72, od 8. juna 1976. godine) na osnovu kojih se utvrđuje da li se radi o „optužbi za krivično delo“ (1. pravna kvalifikacija dela prema domaćem zakonodavstvu; 2. priroda dela koja podrazumeva dva kumulativna potkriterijuma - obim prekršene norme i svrhu kazne, kao i 3. prirodu i stepen težine sankcije, s tim da su 2. i 3. kriterijumi alternativni), te ustavnopravnog okvira zaštite načela zabrane dvostruke ugroženosti proklamovanog u odredbi člana 34. stav 4. u vezi sa odredbom člana 33. stav 8. Ustava i ocenio da iz utvrđenog činjeničnog stanja u tački 3. obrazloženja ove odluke, proizlazi da prekršajni postupak, koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe, jeste vođen za delo koje po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sankcije predstavlja kazneni delikt.

Naime, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u prekršajnom postupku oglašen krivim prema Zakonu o javnom redu i miru, zbog prekršaja kojim se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do 30 dana sankcioniše nepristojno, drsko i bezobzirno ponašanje u cilju zaštite spokojstva građana i javnog reda i mira. Po oceni Ustavnog suda, odredba člana 12. stav 1. Zakona o javnom redu i miru usmerena je prema svim građanima, a ne samo za neku određenu grupu, koja ima poseban status, i njome se spokojstvo građana štiti od nepristojnog i bezobzirnog ponašanja pojedinca, a koje vrednosti i interesi, nesumnjivo, spadaju u sferu zaštite krivičnog prava. Dodatno, imajući u vidu da je za navedni prekršaj zakonom, alternativno sa novčanom kaznom, čija je dominantna svrha da odvrati pojedinca od društveno nepoželjnog ponašanja (preventivna svrha), zaprećena i kazna zatvora do 30 dana, koja ima primarno represivnu svrhu, svojstvenu krivičnim sankcijama, jer je prevashodno usmerena na kažnjavanje svakog ko ugrožava spokojstvo građana i remeti javni red i mir nepristojnim, drskim i bezobzirnim ponašanjem, Ustavni sud smatra da okolnost da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju bio osuđen na novčanu kaznu, ne može da umanji krivičnopravni karakter navedene sankcije. Ovo dodatno stoga što, ukoliko osuđeni u određenom roku ne plati novčanu kaznu, sud po službenoj dužnosti vrši zamenu novčane kazne kaznom zatvora. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, potvrđenu u više slučajeva, da se stepen težine kazne utvrđuje s obzirom na najveću moguću kaznu koju predviđa merodavno pravo, te da kada zaprećena kazna uključuje gubitak slobode, postoji pretpostavka da ono što se podnosiocu stavljalo na teret predstavlja „optužbu za krivično delo“ (videti presudu ESLjP Engel i drugi protiv Holandije, stav 82.).

Stoga Ustavni sud nalazi da se oba postupka, u kojima je podnosliac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim, smatraju kaznenim u smislu člana 34. stav 4. Ustava.

5.2. Ispitujući drugi uslov, odnosno da li u konkretnom slučaju postoji identitet kaznenih dela zbog kojih je podnosilac oglašen krivim u prekršajnom i krivičnom postupku (idem), Ustavni sud najpre konstatuje da kada se zbog istog ponašanja jednog lica protiv njega vode dva kaznena postupka, odnosno kada to lice za isto ponašanje bude osuđeno u oba postupka, potrebno je pažljivo proceniti sve okolnosti konkretnog slučaja, kako bi se utvrdio identitet dva ili više kaznenih delikata, što predstavlja jedno od najsloženijih pitanja vezano za primenu načela ne bis in idem.

Ustavni sud naglašava da je i praksa Evropskog suda za ljudska prava bila nedosledna u svom pristupu na koji način se ima vršiti ocena postojanja identiteta dela. Tačnije, sve do 2009. godine je Evropski sud za ljudska prava ocenu identita dela vršio na osnovu različitih kriterijuma, i to:

1) primenom kriterijuma „istog ponašanja“ (idem factum) odnosno „istog činjeničnog stanja“ bez obzira na pravnu kvalifikaciju dela u unutrašnjem pravu (presuda ESLjP u predmetu Gradinger protiv Austrije, broj predstavke 15963/90 od 23. oktobra 1995. godine, stav 55.). U predmetu Gradinger protiv Austrije podnosilac predstavke je najpre, krivično osuđen zbog nehatnog lišenja života bicikliste u saobraćajnoj nezgodi koju je podnosilac izazvao upravljajući motornim vozilom pod dejstvom aklohola, a povodom istog događaja mu je potom izrečena novčana kazna u prekršajnom postupku, zbog vožnje pod uticajem alkohola, te je utvrđena povreda člana 4. Protokola 7, iako su pravna kvalifikacija, priroda i svrha oba kaznena delikta bila različita, u onoj meri u kojoj su se obe odluke zasnivale na istom ponašanju podnosioca;

2) primenom kriterijuma „bitnih elemenata dela“ (presuda ESLjP Oliveira protiv Švajcarske, broj predstavke 84/1997/868/1080, od 30. jula 1998. godine, stav 27, u kojoj je istaknuto da je dopušteno da postoje „odvojena kažnjiva dela, čak i kada su sastavni delovi istog kriminalnog ponašanja, za koja sude različiti sudovi, a posebno ako, kao u ovom slučaju, kazne nisu bile kumulativne, već je manja bila uračunata u veću – nije utvrđena povreda člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju). U predmetu Oliveira protiv Švajcarske, podnositeljka predstavke je prvo osuđena u prekršajnom postupku zbog gubitka kontrole nad vozilom kojim je upravljala, a potom je osuđena i u krivičnom postupku zbog nanošenja teških telesnih povreda u istoj saobraćajnoj nezgodi;

3) primenom kriterijuma „osnovnih elemenata“ odnosno postojanja „bitnih činjenica“ kada jedno delo obuhvata sve nepravo sadržano u drugom delu (presuda ESLjP Frantz Fischer protiv Austrije, broj predstavke 37950/97, od 29. maja 2001. godine, st. 24. do 32.). U ovom predmetu utvrđeno je da „Postoje slučajevi u kojima se na prvi pogled čini da jedno delo predstavlja više krivičnih dela, dok pažljivije ispitivanje pokazuje da samo za jedno delo treba goniti, jer ono obuhvata sve povrede sadržane u ostalim. Očigledan primer bi bilo delo koje se sastoji od dva dela, od kojih jedno sadrži potpuno iste elemente kao i drugo plus još jedan. Mogu postojati i drugi slučajevi u kojima se kazeneni delikti samo malo preklapaju. Dakle, kada se različita krivična dela zasnovana na jednom delu gone uzastopno, jedno posle konačne odluke drugog, Sud mora da ispita da li takva dela imaju iste bitne elemente, te stoga pitanje da li je načelo ne bis in idem prekršeno ili ne odnosi se na odnos između dva krivična dela koja su u pitanju i stoga ne može zavisiti od redosleda kojim se vodi postupak,“ pa je utvrđena povreda člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju. U predmetu Frantz Fischer protiv Austrije podnosilac predstavke je najpre novčano kažnjen u prekršajnom postupku zbog vožnje u alkoholisanom stanju, a potom je u krivičnom postuku osuđen na kaznu zatvora, zbog nehatnog lišenja života u toj saobraćajnoj nezgodi, jer je „dozvolio sebi da se opije“. ESLjP je u navedenoj presudi konstatovao da je nakon konkretnog slučaja došlo do promene zakona u Austriji, tako što je propisano da se za prekršaj zbog vožnje u pijanom stanju iz članova 5 (1) i 99 (1)(a) Zakona o drumskom saobraćaju neće goniti ako činjenice otkrivaju i posebne elemente dela iz člana 81. stav 2. Krivičnog zakonika.

Radi usaglašavanja kriterijuma na osnovu kojih se ubuduće ima vršiti tumačenje identiteta dela, odnosno vršiti utvrđivanje identita dela, Evropski sud za ljudska prava je, uvažavajući praksu Evropskog suda pravde, u presudi Velikog veća Sergey Zolotukhin protiv Rusije, broj predstavke 14939/03, od 10. februara 2009. godine, st. 79. do 81. ocenio da ne bis in idem „znači zabranu progona ili suđenja osobi za drugo kažnjivo delo ako je ono utemeljeno na identičnim ili bitno istim činjenicama kao i prvo kažnjivo delo za koje je već izrečena pravnosnažna osuđujuća ili oslobađajuća presuda“. Veliko veće je u navedenoj presudi posebno naglasilo da bi „primena kriterijuma pravne kvalifikacije dela prema unutarašnjem pravu kao jedinog ili glavnog kriterijuma ostavila državama previše diskrecionog prostora u tumačenju obaveze iz člana 4. Protokola 7, čime bi postojala opasnost relativizacije tog prava“.

Dakle, nakon 10. februara 2009. godine, Evropski sud za ljudska prava prilikom utvrđivanja identita dela primenjuje činjenično utemeljen pristup, odnosno kriterijum „materijalnog identiteta dela“ (u smislu navedenog, videti, pored ostalih, presude ESLjP: „Maresti protiv Hrvatske“, broj predstavke 55759/07 od 25. juna 2009. godine, stav 62; „Muslija protiv Bosne i Hercegovine“, broj predstavke 32042/11, od 14. januara 2014. godine, st. 32. i 33.).

Polazeći od specifičnosti pravosudnog sistema naše zemlje, Ustavni sud je u svojoj odluci Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine ocenu postojanja identiteta kaznenih dela zbog kojih su se protiv nekog lica vodila dva kaznena postupka, odnosno zbog kojih je jedno lice oglašeno krivim/odgovornim u oba kaznena postupka vršio na osnovu činjenično utemeljenog pristupa, utvrđenog u presudi ESLjP Sergey Zolotukhin protiv Rusije, od 10. februara 2009. godine, uz korektivne kriterijume: 1) identitet zaštićenog dobra i težine posledice dela; 2) identitet sankcije, u cilju zaštite pretežnijeg ineteresa, kako nepostojanje jasnog razgraničenja između krivičnih dela i prekršaja u srpskom zakonodavstvu ne bi dovelo do situacije da u sudskoj praksi presuđena stvar u prekršajnom postupku, koji se, po pravilu, sprovodi za kaznene delikte manje društvene opasnosti, predstavlja smetnju za progon učinilaca krivičnih dela, kojima se ugrožavaju najvažnije društvene vrednosti.

Ustavni sud je, ustanovljavanjem navedenih korektivnih kriterijuma težio da uvaži specifičnost i autentičnost našeg pravnog sistema, gde postoji razlikovanje više vrsta kaznenog ponašanja, kada ispituje osnovanost navoda podnosilaca ustavnih žalbi u odnosu na povredu načela zabrane dvostruke kažnjivosti, kako bi se sprečilo da „lutanja“ sudske prakse dovedu do toga da se uskim tumačenjem kriterijuma materijalnog identiteta dela iz presude Sergey Zolotukhin protiv Rusije, od 10. februara 2009. godine i zaštitom konvencijskog načela ne bis in idem, ugroze pretežnije konvencijske obaveze svake države članice (videti Odluku Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine, tačka 6.2.). Iako Ustavni sud smatra da je konkretan problem, pre svega, normativne prirode, te bi rešenje bilo u boljem i preciznijem određenju bića kaznenih dela (prekršaja, privrednih prestupa i krivičnih dela), Sud takođe ukazuje da bi moguće rešenje konkretnog problema moglo biti i u promišljenijem postupanju nadležnih držanih organa prilikom primene postojećih zakona, tako što bi, na primer, nadležni državni organi podnosili preciznije inicijalne akte za pokretanje kaznenih postupaka, odnosno tako što ne bi podnosili zahtev za pokretanje prekršajnog postupka za blaže kazneno delo zajedno sa krivičnom prijavom za značajno teže kazneno delo, povodom istog događaja, protiv istog učinioca, ako postoji opasnost od aktiviranja zabrane dvostruke kažnjivosti, odnosno kada prekršajni sudovi svojom izrekom ne bi nepotrebno proširivali činjenični opis prekršaja i tako obuhvatili činjenični supstrat krivičnog dela, te aktivirali zabranu ne bis in idem u krivičnom postupku, u slučaju kada elementi dela iz izreke prekršajne odluke ne predstavljaju bitne elemente propisane zakonom za konkretan prekršaj, već isključivo čine biće nekog krivičnog dela.

Međutim, iako se po oceni pravne teorije u našoj zemlji, u pogledu tumačenja da li postoji „isto delo“ (idem) Evropskom sudu za ljudska prava mogu staviti izvesne primedbe, Ustavni sud je, uvažavajući utvrđen pristup Evropskog suda za ljudska prava, od kojeg se nije odustalo ni u najnovijoj praksi (videti presude: Milenković protiv Srbije, broj predstavke 50124/13, od 1. marta 2016. godine, Bajčić protiv Hrvatske, broj predstavke 67334/13, od 8. oktobra 2020. godine), smatrao nužnim da uskladi svoj pristup prilikom ocene utvrđivanja identiteta dela, te je u kasnijoj praksi (videti: pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3312/2016 od 5. aprila 2018. godine), kao i u ovom ustavnosudskom predmetu ocenu postojanja identiteta dela (idem) vršio na osnovu činjenično utemeljenog pristupa bez dodatnih kriterijuma, budući da oni nisu u skladu sa najnovijom praksom ESLjP.

5.2.1. Primenom navednenog na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe najpre prekršajno oglašen krivim što je „23. decembra 2011. godine oko 18,15 časova u Cerovi, u kući R.P. narušio javni red i mir, tako što je zahtevao od A.P. da otključa ulazna vrata kuće R.P, koji se u to vreme nalazio na radu u Rusiji, da bi u njoj tražio M.Đ, pa nakon što je A.P. otključala ulazna vrata došao do vrata jedne sobe koja su bila zaključana i udarcem desne noge razvalio ta vrata, te nakon što se uverio da se u njoj ne nalazi M.Đ. izašao iz kuće“.

Presuda Prekršajnog suda u Loznici - Odeljenje u Krupnju Pr. 1469/12 od 20. septembra 2012. godine postala je pravnosnažna 5. oktobra 2012. godine.

U toku prekršajnog postupka, protiv podnosioca ustavne žalbe je pokrenut krivični postupak 21. marta 2012. godine, podnošenjem privatne krivične tužbe, u kojem je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela narušavanje nepovredivosti stana iz člana 139. stav 1. Krivičnog zakonika (1) i krivičnog dela oštećenje tuđe stvari iz člana 212. stav 1. Krivičnog zakonika (2), zato što je: 1) „dana 23. decembra 2011. godine oko 17.00 časova u selu Cerova, opština Krupanj, u uračunljivom stanju, nakon što je prethodno preko mobilnog telefona nazvao M, sestru privatnog tužioca R.P, koja se nalazila u Cerovi, pretio joj i rekao da dolazi po nju, došao pred kuću privatnog tužioca i najpre pitao A.P. za M.Đ, a potom znajući da privatni tužilac nije kod kuće i da se nalazi na radu u Rusiji, neovlašćeno ušao u kuću privatnog tužioca R.P. tražeći po kući M.Đ, ne znajući pri tom da je M.Đ. već pobegla iz kuće, pa se potom popeo na sprat kuće i nogom razvalio vrata jedne sobe na spratu koja su bila zaključana smatrajući da je M.Đ. u toj sobi i zatim ušao u tu prostoriju, pri čemu je bio svestan zabranjenosti ovog dela, ali je hteo njegovo izvršenje“; 2) „istog dana u isto vreme i na istom mestu, u uračunljivom stanju prilikom ulaženja u zaključanu sobu koja se nalazi na spratu kuće privatnog tužioca R.P. razvalio ulazna vrata sobe i ista oštetio kao i štok od vrata, pri čemu je bio svestan zabranjenosti svog dela, ali je hteo njegovo izvršenje“.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe i u prekršajnom postupku i u krivičnom postupku oglašen krivim, na osnovu bitno istih činjenica. Tačnije, činjenice koje su obuhvaćene izrekom prekršajne odluke (ulaženje u kuću R.P. i razvaljivanje zaključanih vrata sobe udarcem noge) kojim je podnosilac pravnosnažno oglašen krivim, u suštini su bitno iste u odnosu na činjenice za koje je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim u krivičnom postupku (neovlašćeni ulazak u kuću R.P. i razvaljivanje zaključanih vrata sobe udarcem noge), nakon što je prekršajna osuda postala pravnosnažna (res iudicata).

Dakle, Ustavni sud je utvrdio da se prekršajni sud nije orjentisao samo na član 12. Zakona o javnom redu i miru, te se nije ograničio na dešavanja koja su bila u dvorištu i ispred kuće oštećenog, već je svoju osudu za remećenje javnog reda i mira proširio i na događaje koji su se odigrali u kući oštećenog (ušao u kuću, došao do vrata sobe koja su bila zaključana, udarcem desne noge razvalio ta vrata…) i na taj način je kao elemente bića prekršaja iz člana 12. stav 1. tada važećeg Zakona o javnom redu i miru, obuhvatio i elemente koji predstavljaju krivična dela za koja je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim osporenim presudama, te je tako aktivirana zabrana vođenja drugog kaznenog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe za ovakav činjenični supstrat.

Stoga je Ustavni sud ocenio da su činjenični opis dela iz pravnosnažno okončanog prekršajnog postupka i činjenični opis dela zbog kojih je podnosilac potom oglašen krivim u krivičnom postupku identični, odnosno da postoji materijalni identitet ova dva kaznena dela.

Sledom svega do sada navedenog Ustavni sud je utvrdio da su se i prekršajna i krivična osuda odnosile na potpuno isti događaj i ista dela, odnosno da su dela zbog kojih je podnosilac ustavne žalbe dva puta oglašen krivim ista (idem).

5.3. Ispitujući treći uslov, odnosno da li je u konkretnom slučaju postojala dvostrukost postupka (bis), Ustavni sud najpre, konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava u više svojih odluka konstatovao da Konvencija ne zabranjuje razdrvajanje postupka izricanja kazne u određenom predmetu na različite faze ili delove, tako da se mogu izreći različite kazne, sukcesivno ili paralelno, za delo koje se mora okarakterisati kao „kazneno” u autonomnom smislu tog pojma na osnovu Konvencije (videti, na primer, presudu Phillips protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 5. jula 2001. godine, broj predstavke 41087/98, stav 34.). Prema mišljenju tog suda, države bi trebale biti u mogućnosti legitimno izabrati komplementarne pravne odgovore na društveno neprihvatljivo ponašanje (kao što je nepoštovanje saobraćajnih propisa ili neplaćanje/utaja poreza) putem različitih postupaka koji čine povezanu celinu, kako bi se rešili različiti aspekti određenog društvenog problema, pod uslovom da ukupnost tih pravnih odgovora ne predstavlja prekomeran teret za pojedinca na kojeg se odnose (videti presudu A. i B. protiv Norveške, broj predstavke 24130/11 i 29758/11, od 15. septembra 2016. godine, st. 120 i 121.).

Ustavni sud je u Odluci Už-3312/2016 od 5. aprila 2018. godine, oslanjajući se na stavove presude ESLjP u predmetu A. i B. protiv Norveške, utvrdio merila pod kojima je prihvaćena mogućnost vođenja različitih kaznenih postupaka i izricanja više „krivičnih“ sankcija od strane različitih državnih organa zbog „istog ponašanja“, odnosno istog činjeničnog stanja, kako bi se različiti aspekti istog društveno neprihvatljivog ponašanja određenog lica adekvatno sankcionisali. Pritom, neophodno je uspostaviti jasne kriterijume kojima bi bila obezbeđena pravična ravnoteža između zaštite interesa pojedinca od dvostruke kažnjivosti (načelo ne bis in idem), sa jedne strane, i javnog interesa da se uspostavi celovit regulatorni sistem kojim bi svako društveno neprihvatljivo ponašanje bilo adekvatno sankcionisano, sa druge strane. Ustavni sud je u Odluci Už-3312/2016 od 5. aprila 2018. godine utvrdio da neće postojati povreda načela ne bis in idem, i pored okolnosti da su protiv podnosioca ustavne žalbe vođeni različiti kazneni postupci zbog „istog ponašanja“, pod uslovom da je između tih postupaka postojala dovoljno tesna povezanost u sadržinskom i vremenskom smislu, da se može smatrati da oni predstavljaju jedinstvenu celinu, a što se utvrđuje, u svakom pojedinačnom slučaju, sledećim merilima: 1) da li se različitim postupcima ostvaruju usklađene svrhe koje se međusobno nadopunjuju, čime se rešavaju ne samo in abstracto, već i in concreto različiti aspekti spornog društveno nedozvoljenog ponašanja; 2) da li je dualitet različitih postupaka zbog istog protivpravnog ponašanja predvidiv za podnosioca ustavne žalbe; 3) da li su ti postupci vođeni na način kako bi se što više izbeglo dupliranje u prikupljanju i oceni dokaza, saradnjom između različitih nadležnih tela kako bi se činjenice utvrđene u jednom postupku koristile u drugom postupku; 4) da li je kazna izrečena u postupku koji je prvi pravnosnažno okončan uzeta u obzir u postupku koji je kasnije pravnosnažno okončan, i to na način da ukupan iznos svih sankcija bude srazmeran izvršenom delu.

5.3.1. Primenom navedenih opštih merila na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe prvo pravnosnažno oglašen krivim u prekršajnom postupku koji je vođen pred Prekršajnim sudom u Loznici – Odeljenje suda u Krupnju u predmetu Pr. 1469/12 zbog prekršaja iz člana 12. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, te je zbog nepristojnog, drskog i bezobzirnog ponašanja i osuđen na novačanu kaznu u iznosu od 7.000,00 dinara, kao i da je potom pravnosnažno oglašen krivim u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu K. 195/13, zbog krivičnog dela narušavanje nepovredivosti stana i krivičnog dela uništenje i oštećenje tuđe stvari, pa je zbog neovlašćenog ulaska u tuđu kuću i razvaljivanja vrata jedne sobe i toj kući, kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 50.000,00 dinara. Prekršajni postupak je pokrenut 9. februara 2012. godine, a osuda iz prekršajnog postupka je stekla status res iudicata 5. oktobra 2012. godine, dok je krivični postupak započeo 21. marta 2012. godine i pravnosnažno okončan 17. oktobra 2013. godine.

S obzirom na navedeno, da bi Ustavni sud utvrdio da li je u konkretnom slučaju došlo do „dupliranja suđenja i kazne“ (bis), a time i povrede načela iz člana 34. stav 4. Ustava, potrebno je primeniti dodatne kriterijume kako bi se proverilo da li su predmetni sudski postupci, u kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog bitno istih činjenica, bili integrisani tako da čine koherentnu celinu. To podrazumeva, ne samo da su ciljevi kojima se težilo i sredstva koja su preduzimana za njihovo postizanje u oba postupka bili komplementarni i vremenski povezani, već i da je mogućnost sprovođenja oba postupka bila predvidiva za podnosioca ustavne žalbe, kao i da okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije pretrpeo prekomeran teret izrečenim sankcijama u tim postupcima.

Primenjujući navedena merila utvrđena u praksi Evropskog suda za ljudska prava u predmetu A. i B. protiv Norveške, na koje je ukazano u Odluci Ustavnog suda Už-3312/2016 od 5. aprila 2018. godine, te sprovodeći tzv. test dovoljno uske povezanosti dva postupka u sadržinoskom i vremenskom smislu, Ustavni sud je utvrdio da su Prekršajni sud u Loznici i Osnovni sud u Loznici ocenili da je kažnjivo ponašanje podnosioca ustavne žalbe zahtevalo dva odgovora, i to: prekršajnu sankciju zbog toga što je podnosilac drskim i neprimerenim ponašanjem ispred kuće i u tuđoj kući remetio javni red i mir tako što je, najpre, zahtevao od A.P. da otključa ulazna vrata kuće R.P, koji se u to vreme nalazio na radu u Rusiji, a nakon što je ona otključala ulazna vrata, ušao u kuću i udarcem noge razvalo jedna od sobnih vrata, tako i krivičnu sankciju, zbog toga što je podnosilac ugrozio imovinska prava privatnog tužioca R.P. tako što je ušao u njegovu kuću bez njegove saglasnosti, u kojoj je napravio materijalnu štetu na sobnim vratima koja su bila zaključana, a koja je on razvalio udarcem noge, pri čemu je svaki odgovor težio ostvarenju različite svrhe, odnosno zaštiti različitih dobara. Prekršajna sankcija je predstavljala reakciju na to što je podnosilac nepristojnim, drskim i bezobzirnim ponašanjem ugrozio red i ustaljeni način života stanovnika u selu Cerova, naročito spokojstvo A.P. koju je drskim i nasilnim ponašanjem primorao da otključa ulazna vrata tuđe kuće i u čijem prisustvu je razvalio sobna vrata, dakle kao sredstvo odvraćanja, ali i kažnjavanja zbog ugrožvanja spokojstva građana bezobzirnim ponašanjem, dok je krivična sankcija imala svrhu kažnjavanja, zbog toga što je podnosilac svojim neprimerenim ponašanjem prouzrokovao materijalnu štetu na tuđoj stvari i ugrozio nepovredivost stana R.P.

Dakle, Ustavni sud nalazi da su se u oba postupka ostvarile usklađene svrhe koje se međusobno nadopunjuju i čine jedan jedinstven postupak, čime su sankcionisani različiti aspekti istog neprimerenog ponašanja podnosioca ustavne žalbe.

Drugo, vođenje dvostrukog postupka, uz mogućnost izricanja različitih sankcija, bilo je predvidivo za podnosioca ustavne žalbe, koji je morao znati da može, zbog neovlašćenog ulaska u tuđu kuću i pričinjavanja u njoj materijalne štete, biti gonjen u krivičnom postupku od strane lica u čiji je stan neovlašćeni ušao i čiju je imovinu oštetio, kao i da je izricanje prekršajne sankcije, bilo verovatno zbog njegovog nasilničkog i drskog ponašanja, kako ispred kuće, tako i unutar tuđe kuće, kojem je prisustvovala najmanje jedna osoba.

Treće, što se tiče vremenske i suštinske povezanosti ova dva sudska postupka, Ustavni sud je utvrdio da su prekršajni i krivični postupci pokrenuti praktično istovremeno, odnosno u razmaku od jednog i po meseca (prekršajni je pokrenut 9. februara 2012. godine, a krivični 21. marta 2012. godine) i da su jedno vreme vođeni paralelno, s tim što je prekršajni pravnosnažno okončan godinu dana ranije (5. oktobra 2012. godine) od krivičnog (17. oktoibra 2013. godine), a koji period vremena, po oceni Ustavnog suda, sam za sebe ne može biti dovoljan da se prekršajni i krivični postupak vremenski razdvoje, te, kako je, na navedeni način, izbegnuto dupliranje prikupljanja i izvođenja dokaza, jer su dokazi koji su izvedeni u prekršajnom postuku korišćeni i kao dokazi pred Osnovnim sudom u Loznici, te krivični sud, uvidom u celokupne spise predmeta prekršajnog suda, utvrdio činjenice koje su bile od značaja za utvrđivanje krivične odgovornosti podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio dovoljnu blisku povezanost ova dva kaznena postupka i u sadržinskom i u vremenskom smislu.

Četvrto, Ustavni sud je utvrdio i da je u konkretnom slučaju, ustavnopravno prihvatljivom primenom merodavnog prava uspostavljena pravična ravnoteža između interesa pojedinca, koji je zaštićen načelom ne bis in idem, i javnog interesa, koji se ogleda u potrebi da se svako društveno neprihvatljivo ponašanje sankcioniše. Naime, podnosilac ustavne žalbe je najpre u prekršajnom postupku kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 7.000, dinara, zbog prekršaja za koji je pored novčane kazne u iznosu do 20.000 dinara, alternatino propisana i kazna zatvora, dok su mu u krivičnom postupku izrečene novčane kazne u visini zakonskog minimuma za oba krivična dela, pa je osuđen na jedinstvenu kaznu koja predstavlja zbir pojedinačnih za svako krivično delo, što po oceni Ustavnog suda ukazuje da su nadležni sudovi vodili računa da izrečene sankcije posmatrane u ukupnom iznosu ne budu prekomeran teret za podnosioca ustavne žalbe, a da kažnjavanje učinioca kažnjivih dela bude srazmerno njihovoj težini.

Ustavni sud je imao u vidu da krivični sud u svoju jedinstvenu novčanu kaznu nije uračunao visinu novčane kazne izrečene u prekršajnom postupku, no i pored toga, a imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja u kojem su krivične kazne odmeravane u okviru zakonskog minimuma, Sud smatra da podnosilac ustavne žalbe ovim dvema osudama nije pretrpeo prekomeran teret, u smislu povrede srazmernosti kod primene načela ne bis in idem.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da, u okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac ustavne žalbe nije pretrpeo bilo kakvu nesrazmernu štetu ili nepravdu zbog vođenja dva postupka i dve pravnosnažne osude zbog istog nedozvoljenog ponašanja, te da je u konkretnom slučaju, između prekršajnog i krivičnog postupka postojala dovoljno bliska povezanost, kako u sadržinskom, tako i u vremenskom pogledu, pa da se može smatrati da čine deo jedinstvene celine.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine prava iz člana 36. stav 1. Ustava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, u prilog tvrdnji o nejednakoj zaštiti prava, kao dokaz dostavio presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 3346/12 od 31. avgusta 2012. godine, kojom je, primenom načela ne bis in idem, odbijena optužba prema okrivljenoj za nanošenje lake telesne povrede, prema kojoj je pravnosnažno obustavljen prekršajni postupak, zbog nedostatka dokaza da je vršenjem nasilja nad istim oštećenim, izazivanjem tuče ili učestvovanjem u njoj remetila javni red i mir, dakle za iste radnje preduzete prema istom oštećenom licu koje su joj u predmetnom krivičnom postupku stavljene na teret optužnim aktom. Kako su predmet ovog ustavnosudskog postupka sudske odluke donete u krivičnom postupku, kojima se štiti neprikosnovenost stana i privatne imovine oštećenog koji nije bio očevidac drskog i bezobzirnog ponašanja podnosioca ustavne žalbe za koje je on, u prekršajnim postupkom oglašen odgovornim zbog remećenja javnog reda i mira, te imajući u vidu da u konkretnom slučaju krivična i prekršajna osuda predstavljaju vremenski i sadržinski jedinstvenu celinu, kojima se sankcionišu dva različita pojavna oblika jednog istog ponašanja, što u premetu Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 3346/12 nije slučaj, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o istim činjeničnim i pravnim situacijama, te je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova za podnošenje ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti obrazloženje Odluke Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, objavljene na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs.). Ustavni sud posebno naglašava da praksa Evropskog suda za ljudska prava u pogledu naknade troškova postupka ne može biti relevantna u situaciji kada je ustavna žalba odbijena.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 7705/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu zbog faktičke eksproprijacije
• Už 11106/2013: Povreda načela ne bis in idem u krivičnom postupku
• Už 7014/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi načela ne bis in idem u kaznenom pravu
• Už 1207/2011: Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede načela ne bis in idem
• Už 2513/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost
• Už 1285/2012: Povreda načela ne bis in idem zbog dvostrukog kažnjavanja za isti događaj