Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u sporu o punovažnosti usmenog zaveštanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu kao neosnovanu, potvrđujući da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Zaključak redovnih sudova da usmeno zaveštanje nije punovažno jer nije dokazano istovremeno prisustvo tri svedoka zasnovan je na detaljnoj i neutralnoj oceni dokaza.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6508/2017
07.12.2017.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić, i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi N. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1136/13 od 22. maja 2014. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6597/11 od 13. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M . iz Beograda je , 26 . septembra 2014. godine, preko punomoćnika B. R , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1136/13 od 22. maja 2014. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6597/11 od 13. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Navodi o povredi označenog ustavnog prava se zasnivaju na tvrdnj ama: da je proizvoljan zaključak parničnih sudova da pokojni D . J . svoju poslednju volju, na osnovu koje je sačinjeno i proglašeno sporno usmeno zaveštanje, nije izrekao pred tri istovremeno prisutna zaveštajna svedoka ; da su parnični sudovi, u okviru svoje ocene, izostavili deo iskaza svedoka A . U . koji je istakao da je bio prisut an onda kada je imenovani zaveštalac izjavio da svoj stan ostavlja podnositeljki ustavne žalbe.

Predloženo ja da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen e presude i dokumentaciju koja je priložen a uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari :

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6597/11 od 13. decembra 2012. godine je usvojen tužbeni zahtev tužilaca M. M, Mi . M, S . V . i A . P, te je poništeno usmeno zaveštanje pokojnog D . J , proglašeno u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu R3. 2527/10, dana 25. maja 2010. godine, i tužena N . M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, obavezana da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je uvidom u spise predmeta R3. 2527/10 utvrđeno da je Lj. B . podnela predlog za proglašenje spornog usmenog zaveštanja pokojnog D . J, u kome je, pored nje, kao svedok zaveštanja označena i I . A; da je zaveštanje proglašeno 25. maja 2010. godine; da je u pismenoj izjavi o usmenom zaveštanju, koju su potpisale Lj . B . i I . A, navedeno da su potpisnice, 13. aprila 2010. godine, bile u stanu pokojnog D . J, koji se nalazi u ulici B. broj 239, i to oko 10,45 časova, kada su imenova nog zatekli kako leži na podu, u jako lošem, ali svesnom stanju; da je pokojni D. J . do dolaska kola hitne pomoći, koja su ga odvezla na VMA, izjavio da stan i novac na štednoj knjižici ostavlja sestri N . M, da mu je krivo što to ranije nije napisao, te naložio Lj. B . da se postara o ispunjenju njegove želje; da je u izjavi takođe navedeno da je pokojni D . J . oko 12,00 časova istog dana odvezen na VMA, gde je narednog dana preminuo u ranim jutarnjim časovima; da su svedoci Lj. B, I . A . i A . U . naveli da je pokojni D . J . u njihovom istovremenom prisustvu izjavio da za slučaj da se njemu nešto desi svoj stan ostavlja tuženoj; da sud u tom delu nije poverovao iskazu navedenih svedoka, s obzirom na to da se njihovi iskazi razlikuju u opisu okolnosti koje su prethodile izjavi poslednje volje, što dovodi u sumnju njihovo istovremeno prisustvo tom događaju; da je svedok Lj . B . navela da je došla kod pokojnog D . J . i da ga je zatekla na podu, da je pozvala I . A, koja je potom pozvala sina njihovih zajedničkih prijatelja A . U; da je svedok I . A . navela da nije došla po pozivu, već da je sama svratila da obiđe pokojnog D . J, gde je zatekla Lj . B, koja je potom pozvala hitnu pomoć i nekog dečka koga ona ne poznaje; da je i svedok A . U . izjavio da ga je u stan pokojnog D . J . pozvala Lj . B; da su svedoci Lj . B . i A . U . naveli da je pokojni D . J . izjavu poslednje volje dao na putu od stana do kola hitne pomoći, dok je svedok I . A . navela da je tu izjavu dao u stanu; da se iskazi ovih svedoka razlikuju i po tome što su Lj . B . i A . U . naveli da je pokojni D . J . izjavio da tuženoj ostavlja samo stan, dok je svedok I . A . pomenula i štednu knjižicu; da, konačno, istinitost iskaza dovodi u sumnju i činjenica da su se kao svedoci usmenog zaveštanja prijavile samo Lj. B . i I . A, u čijoj se pismenoj izjavi, koja je proglašena kao usmeno zaveštanje, ne pominj e treće lic e.

U obrazloženju je dalje navedeno: da iz odredaba čl. 110. i 164. Zakona o nasleđivanju proizlazi da uslov punovažnosti usmenog zaveštanja jeste da je isto izrečeno pred tri istovremeno prisutna svedoka i da je praćeno izuzetnim prilikama koje sprečavaju sačinjavanje pismenog zaveštanja; da je, u konkretnom slučaju, svedok Lj . B, nakon smrti pokojnog D . J, sudu pod nela predlog za proglašenje njegovog usmenog zaveštanja, dostavivši ujedno i pismenu izjavu u kojoj je kao svedok tog zaveštanja, pored nje, označena i svedok I . A; da je u toj izjavi navedeno da je pokojni D. J, neposredno pre odlaska u bolnicu, izjavio da stan i novac na štednoj knjižici ostavlja sestri N . M; da s obzirom na to da tužena u toku postupka nije dokazala da je pokojni D . J . izjavu poslednje volje dao pred tri istovremeno prisutna svedoka, sud je, nalazeći da pri sačinjavanju spornog zaveštanja nije poštovan oblik određen zakonom, primenom člana 164. Zakona o nasleđivanju, odlučio kao u izreci; da je, osim toga, u toku postupka utvrđeno da je pokojni D . J . preminuo 14. aprila 2010. godine, da mu je prethodnog dana pozlilo, kada je i smešten u bolnicu, te da je najmanje deset godina pre smrti bio dijabetičar zavisan od insulina; da je kod takvog stanja stvari izvesno da pokojnog D . J . nije zadesila iznenadna bolest koja bi opravdala sačinjavanje usmenog zaveštanja; da je prema navodima tužene, koje su potvrdili i svedoci Lj . B, I . A . i A . U, pokojni D. J . i ranije govorio da će njoj ostaviti stan, iz čega proizlazi da je kod njega i pre pogoršanja zdravstvenog stanja, koje je za posledicu imalo smrtni ishod, bila formirana odluka o t ome na koji način će raspolagati svojom imovinom za slučaj smrti, te je stoga bio u mogućnosti da svoju poslednju volju izrazi u formi redovnog zaveštanja – sudskog ili pred svedocima; da to naročito imajući u vidu da je bio pismen i da je živeo u gradu, gde mu je sud bio lako dostupan; da kod takvog stanja stvari, po nalaženju suda, u konkretnom slučaju nisu postojale izuzetne prilike koje bi opravdale sačinjavanje usmenog zaveštanja, zbog čega, pored oblika, nisu poštovani ni uslovi određeni zakonom za njegovu punovažnost.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 1136/13 od 22. maja 2014. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u celini potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da s u u postupku raspravljanja zaostavštine pokojnog D. J, koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu O. 21011/10, tužioci upućeni na parnicu protiv tužene , kao zaveštajnog naslednika, radi utvrđenja nepunovažnosti usmenog zaveštanja, proglašenog 25. maja 2010. godine; da je pok ojni D . J . bio pismen i obrazovan čovek, dugogodišnji bolesnik od dijabetesa koji je primao i nsulin; da je dan pre nego što je preminuo pokojni D . J . odveden u bolnicu vozilom hitne pomoći (13. aprila 2010. godine oko podneva), a preminuo u jutarnjim časovima 14. aprila 2010. godine; da je deset dana potom, tačnije 26. aprila 2010. godine, sačinjena pismena izjava o usmenom zaveštanju , koju su potpisale Lj . B . i I . A, u svojstvu svedoka usmenog zaveštanja ; da je izjavom konstatovano da su svedokinje zaveštanja, 13. aprila 2010. godine, oko 10,45 časova , bile u stanu pokojnog D . J, da su ga zatekle u stanu, na podu, u jako lošem , ali svesnom stanju te da je, do dolaska vozila hitne pomoći koj im je pokojni D . J . oko 12,00 časova odvez en na VMA, izjavio da stan i novac na štednoj knjižic i ostavlja sestri N. M, da mu je krivo što to ranije nije napisao , te da je svedokinji Lj . B . naložio da se postara o ispunjenju njegove želje ; da je nakon izvedenog dokaznog postupka, u kome je saslušao, između ostalih, i navedene zaveštajne svedoke, kao i svedoka A . U, čije je saslušanje predložio punomoćnik tužene na okolnost volje zaveštaoca, a koji je prilikom saslušanja naveo da je i on jedan od zaveštajnih svedoka, prvostepeni sud , na osnovu odredbe člana 8. Z akona o parničnom postupku, ocenio izvedene dokaze i zaključio da izjavi poslednje volje pokojnog D . J . nisu bila istovremeno prisutna tri svedoka, što je obavezan uslov koji mora biti ispunjen za punovažnost usmenog testamenta , prema član u 110. Zakona o nasleđivanju, iz kog razloga je, na osnovu člana 164. istog zakona, usvojio tužbeni zahtev i poništio usmeno zaveštanje .

U obrazloženju je dalje navedeno: da je, po oceni Apelacionog suda, pravilno prvostepeni sud zaključio da izjavi poslednje volje zaveštaoca nisu istovremeno prisu stvovala tri zaveštajna svedoka i da se taj zaključak zasniva na različitim iskazima svedoka Lj . B, I . A . i A . U . o događaju koji je po svojoj prirodi izuzetan, redak i upečatljiv, zbog čega bi se i okolnosti sa tim događajem u vezi, po prirodi stvari, teško mogle zaboraviti ; da su se iskazi navedenih svedoka razlikovali, kako prvostepeni sud pravilno zapaža, ne samo u pogledu okolnosti kako su se svedoci našli u stanu pok ojnog D. J . (Lj . B . je navela da je pozvala I . A, koja je potom pozvala svedoka A . U , I . A . je navela da je došla sama , a ne po pozivu i da je Lj . B . pozvala mladog komšiju koga ona ne poznaje , a to je svedok A . U, koji je to potvrdio , navodeći da je došao po pozivu Lj . B .), već i u pogledu toga kada je pokojni D. J . saopštio svoju poslednju volju (prema izjavi Lj . B , to je bilo na putu između stana i vozila hitne pomoći , prema izjavi I . A . to je bilo u stanu, dok je prema izjavi A . U . to bilo kada je zaveštalac iznošen iz stana) i konačno nesaglasnost iskaza svedoka postoji i u pogledu sadržine poslednje volje, zaveštaoca , s obzirom na to da je zaveštalac tuženoj ostavio stan (prema iskazu Lj. B . i A . U .), odnosno i stan i sredstva na štednoj knjižici (prema iskazu I. A .); da je, konačno, postojanje pismene izjave o usmenom zaveštanju, koja je sačinjena svega deset dana posle zaveštaočeve smrti (koja je proglašena kao usmeno zaveštanje) i u kojoj su kao zaveštajn i svedoci označene samo Lj . B . i I . A, a u kojoj se ne navodi postojanje trećeg svedoka zaveštanja, pa i odgovor tužene na tužbu od 5. maja 2011. godine, koji je sačinjen od punomoćnika advokata, u kome komentariše da pokojni D . J . „verovatno nije ni znao koliko je svedoka potrebno za usmeno zaveštanje“, potkrepljuju zaključak, kako to i prvostepeni sud obrazlaže, o nedostatku forme koju zakon propisuje za valjanost usmenog zaveštanja ; da je zaveštanje strogo formalan jednostrani pravni posao, koji, saglasno članu 83. Zakona o nasleđivanju , mora biti sačinjen u obliku i pod uslovima određenim zakonom ; da navedeni Zakon u članu 110. stav 1. propisuje da u slučaju usmenog zaveštanja zaveštalac može svoju poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka , ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje ; da sankcija koju Zakon propisuje za nedostatak forme zaveštanja jeste rušljivost, pa kako su poništaj zaveštanja tražili tužioci koji za to imaju pravni interes , u roku propisanom za poništaj , pravilna je odluka prvostepenog suda kojim je navedeno zaveštanje poništeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 83. Zakona o nasleđivanju („ Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03 – Odluka US ) (u daljem tekstu: ZON) je propisano: da z aveštanje mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom. Odredbama člana 110. ZON je propisano: da zaveštalac može poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje (stav 1.); da u smeno zaveštanje prestaje da važi po isteku trideset dana od dana prestanka prilika u kojima je sačinjeno. Odredbama člana 111. ZON je propisano: da su svedoci pred kojima je zaveštalac usmeno izrekao svoju poslednju volju dužni da bez odlaganja napismeno sastave zaveštaočevu izjavu i da je što pre predaju sudu, ili da je usmeno ponove pred sudom iznoseći pri tom kada je, gde i u kojim prilikama zaveštalac izrekao svoju poslednju volju (stav 1.); da i zvršenje te dužnosti nije uslov punovažnosti usmenog zaveštanja (stav 2.). Ostalim relevantnim odredbama ZON je propisano: da je z aveštanje rušljivo ako ga je sačinio onaj ko nije imao zaveštajnu sposobnost, ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu poštovani oblik i uslovi određeni zakonom (član 164. stav 1.); da je r ušljivo zaveštanje koje nije sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom (član 168.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka, u suštini, ukazuje na proizvoljn ost ocen e parničnih sudova da sporno usmeno zaveštanje nije sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom .

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnositeljki ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosi teljke ustavne žalbe.

Iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je ocena o rušljivosti usmenog zaveštanja pokojnog D. J , u suštini, zasnovana na utvrđenoj nesaglasnosti iskaz a zaveštajnih svedoka Lj . B, I . A . i A . U , i to u pogledu određenih okolnosti u kojima je pokojni D . J . izrekao svoju poslednju volju , kao i u pogledu obim a raspolaganja spornim zaveštanjem ( da li je pored stana imenovani zaveštao i novčana sredstva na štednoj knjižici ), zbog čega su parnični sudovi zaključili da podnositeljka ustavne žalbe nije dokazala da je usmen a izjav a poslednje volje data pred tri istovremeno prisutna svedoka.

Po mišljenju Ustavnog suda, zaveštanje predstavlja primer strogo formalnog pravnog akta . Imperativna norma ZON da zaveštanje mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom , pod pretnjom njegovog poništaja, u dovoljnoj meri potvrđuje takvu tezu. U pravnom sistemu Republike Srbije je, dakle, forma zaveštanja (svake pojedinačne vrste) propisana zakonom, iz čega sledi da je reč o formi ad solemnitatem.

Usmeno zaveštanje je jedini izuzetak od pismenog oblika zaveštanja. Kod ove vrste zaveštanja, ZON propisuje dva zahteva forme: prvi, da zaveštalac svoju poslednju volju, kojom raspoređuje imovinu za slučaj smrti, usmeno izrekne pred tri istovremeno prisutna svedoka; drugi, da zaveštajni svedoci bez odlaganja napismeno sastave zaveštaočevu izjavu i da je što pre predaju sudu, ili da je usmeno ponove pred sudom, uz iznošenje kada je, gde i u kojim prilikama zaveštalac izrekao svoju poslednju volju . Kako je ZON samo u pogledu drug og zahtev a izričito naglasio da on n ije uslov punovažnosti usmenog zaveštanja , Ustavni sud nalazi da u situaciji u kojoj prvi zahtev nije ispunjen, pravno zainteresovana lica mogu tražiti utvrđenje rušljivosti.

Sporno usmeno zaveštanje je, u konkretnom slučaju, poništeno jer nije dokazano istovremeno prisustvo troje zaveštajnih svedoka pred kojima je pokojni D. J . izrekao svoju poslednju volju, kako to propisuje odredba člana 110. stav 1. ZON. Ustavni sud ovakvo stanovište parničnih sudova smatra ustavnopravno prihvatljivim, s obzirom na to da je zbog pomenutih neslaganja u iskazima zaveštajnih svedoka dovedena u pitanje ispunjenost forme koja je zakonom propisana za tu vrstu zaveštanja. Ustavni sud nalazi da nema proizvoljnosti u insistiranju parničnih sudova da je podnositeljka ustavne žalbe, pored činjenice da je izjava poslednje volje data pred tri svedoka, morala da dokaže i činjenicu njihovog istovremenog prisustva tom činu. Usmeno zaveštanje se sačinjava samo onda kada je zbog izuzetnih prilika bilo nemoguće sačiniti neki od pismenih oblika zaveštanja. Osnovna razlika između ova dva oblika zaveštanja se ogleda u tome što izjava poslednje volje kod usmenog zaveštanja nije pismeno redigovana. S tim u vezi, istovremeno prisustvo (troje) zaveštajnih svedoka, po shvatanju Ustavnog suda, upravo ima za cilj da se usmeno izjavljena poslednja volja što vernije prenese u pismeno koje svedoci imaju obavezu da sastave, a sud zatim proglasi kao usmeno zaveštanje.

Sledom navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1136/13 od 22. maja 2014. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6597/11 od 13. decembra 2012. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u sporu o punovažnosti usmenog zaveštanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti