Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina. Iako je spor bio činjenično složen, sud je zaključio da je prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem najviše doprineo odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. P . i S . P, oboje iz sela P, opština Žabari, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. P . i S . P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Žabarima u predmetu P. 301/02, kasnije pred Osnovnim sudom u Požarevcu- Sudska jedinica u Žabarima u predmetu P. 867/13, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. P . i S . P, oboje iz sela Porodina, opština Žabari, podneli su Ustavnom sudu, 4. avgusta 2014. godine , ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P. 867/13 od 9. decembra 2013. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 524/14 od 27. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je postupak u kome su donete osporene presude trajao 12 godina, čime je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku; da su osporene presude nezakonite, donete uz povredu odredaba Zakona o parničnom postupku i Zakona o obligacionim odnosima i zasnovane na pogrešnoj oceni izvedenih dokaza i pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, utvrdi povredu ustavnih prava podnosilaca i pravo podnosilaca na naknadu materijalne štete u iznosu od 10.000 evra i nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra u dinarskoj proitvvrednosti, kao i pravo na troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P. 867/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Velizar Anđelkovića iz sela Viteževa je 13. maja 2002. godine podneo Opštinskom sudu u Žabarima tužbu protiv B. P . i S . P .– ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi povraćaja novca. Svoj tužbeni zahtev tužilac je zasnovao na tvrdnjama da je njegova pok. majka A. T . dala tuženima određenu sumu novca na čuvanje, o čemu postoji priznanica, a koju sumu mu tuženi, i pored više zahteva, nisu vratili.

Na prvo ročište pred prvostepenim sudom, zakazano za 30. maj 2002. godine, parnične stranke nisu pristupile, iako uredno pozvane, te je Opštinski sud u Žabarima doneo presudu zbog izostanka P. 225/02.

Tuženi su 11. juna 2002. godine podneli predlog za povraćaj u pređašnje stanje, a 8. jula 2002. godine odgovor na tužbu.

Na ročištu održanom 24. jula 2002. godine, Opštinski sud u Žabarima je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i nastavio postupak.

Do okončanja prvostepenog postupka, koji je trajao narednih 11 godina i pet meseci, zakazano je 39 ročišta (16. septembra, 16. oktobra i 25. novembra 2002. godine, 22. januara, 26. februara, 31. marta, 21. maja, 12. juna, 12. avgusta i 17. novembra 2003. godine, 21. januara, 25. februara, 5. aprila, 17. maja i 30. juna 2004. godine, 10. oktobra 2005. godine, 17. jula, 19. jula i 21. decembra 2006. godine, 6. marta, 30. maja, 12. septembra, 17. septembra i 12. decembra 2007. godine, 4. marta i 29. oktobra 2008. godine, 8. aprila i 30. novembra 2009. godine, 18. februara, 19. aprila. 25. avgusta. 6. oktobra i 25. novembra 2010. godine, 19. januara 2011. godine, 30. maja, 18. jula, 19. septembra, 6. novembra i 9. decembra 2013. godine), od kojih samo dva nisu održana, i to zbog zauzetosti postupajućeg sudije. U postupku je postupalo troje sudija – prvi od podnošenja tužbe maja 2003. godine do juna 2006. godine, drugi od jula 2006. godine do kraja 2009. godine i treći od početka 2010. godine do decembra 2013. godine.

U sprovedenom prvostepenom postupku više puta su saslušani tužilac i tuženi, u svojstvu parničnih stranaka, a saslušano je i 12 svedoka, od kojih neki i više puta.

Na predlog tuženih, prvostepeni sud je, dopisom od 17. novembra 2003. godine, zatražio od Doma zdravlja u Žabarima dostavljanje zdravstvenog kartona za pok. A. T, koji karton je dostavljen sudu 27. februara 2004. godine.

Tuženi su podneskom od 8. aprila 2004. godine predložili da se pribavi dopuna medicinske dokumentacije ili da se odredi veštačenje na okolnosti zdravstvenog stanja i lečenja pok. A. T. Prvostepeni sud je na ročištu 17. maja 2004. godine odredio veštačenje po predlogu tuženih, a rešenje P. 301/02 o određivanju veštačenja putem sudskog veštaka hirurga S. B. je doneo 19. oktobra 2005. godine. Veštak S. B. je 10. aprila 2006. godine dostavio nalaz i mišljenje o zdravstvenom stanju i lečenju pok. A . T . u periodu od 1990. do smrti februara 2000. godine. Na zahtev suda, veštak je 15. avgusta 2006. godine i 3. maja 2007. godine dostavio dopune nalaza u kojima se izjasnio o primedbama parničnih stranaka.

Punomoćnik tuženih je na ročištu 12. avgusta 2003. godine predložio da se izvrši grafološko veštačenje, da bi na sledećem ročištu 17. novembra 2003. godine izjavio da za sada odustaje od ovog predloga, a novi predlog za grafološko veštačenje stavio tek na ročištu 6. marta 2007. godine.

Na ročištu 6. marta 2007. godine, prvostepeni sud je usvoji predlog tuženih za određivanje veštačenja putem veštaka grafologa, na okolnost ko je napisao reč „primio“ na priznanici, odnosno da li je ovu reč napisao tužilac V. A, tuženi B . P . ili sada pok. S . A . ili neko četvrti. U toku narednih godinu dana prvostepeni sud je, pored ostalog, u cilju obezbeđenja dokumentacije potrebne za grafološko veštačenje, zatražio dokumentaciju od Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska stanica Žabari i AD V . iz Žabara i pozvao stranke da daju potrebne uzorke rukopisa.

Veštačenje grafologa M. J. je određeno rešenjem od 4. marta 2008. godine, a izveštaj veštaka je dostavljen sudu 25. jula 2008. godine. Na ročištu 29. oktobra 2008. godine zatraženo je dopunsko izjašnjenje grafologa M. J. o primedbama stranaka, koje je dostavljeno prvostepenom sudu 12. januara 2009. godine.

Tuženi su 3. novembra 2008. godine dostavili sudu izveštaj grafologa G. N, koga su sami angažovali, a koji je dao drugačiju ocenu od veštaka M. J. Na ročištu 8. aprila 2009. godine, tuženi su predložili novo veštačenje radi usaglašavanja mišljenja veštaka koja postoje u spisu, a putem veštaka koga će odrediti sud, kao i da sud pribavi dokumentaciju za potrebe veštačenja od Mesne kancelarije V. Tuženi su 26. juna 2009. godine stavili zahtev za izuzeće veštaka S. P, koga je bio odredio sud, a 23. jula 2009. godine dostavili novo veštačenje grafologa B. D, koga su sami angažovali.

Prvostepeni sud je zatražio od Ministarstva unutrašnjih poslova – Uprava kriminalističke policije, Nacionalni kriminalističko- tehnički centar da obavi veštačenje, ali je MUP 11. avgusta 2009. godine obavestio sud da nema mogućnosti da izvrši traženo veštačenje i uputio sud na spisak veštaka Okružnog suda u Beogradu. Nakon toga, sud je zatražio od Gradskog zavoda za veštačenje u B. izjašnjenje da li prihvata da veštači, a zavod je 15. decembra 2009. godine obavestio da nije u mogućnosti da veštači. Sud je zatim pozvao veštake koje je predložio tuženi (prof. dr. Ž. A. i mr Lj. L.), a koji su dopisima od 15. januara 2010. godine i 23. februara 2010. godine obavestili da nisu u mogućnosti da veštače.

Nakon toga, određeno je veštačenje putem prof. dr. V. M, koji je nalaz i mišljenje dostavio Osnovnom sudu u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima 31. marta 2010. godine.

Na ročište zakazano za 19. april 2010. godine niko nije pristupio, iako su punomoćnici stranaka bili uredno pozvani, te je prvostepeni sud doneo rešenje P. 1158/10 kojim se utvrđuje da je tužba povučena u ovoj pravnoj stvari.

Tužilac je 19. aprila 2010. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Nakon održanih ročišta 25. avgusta, 6. oktobra i 24. novembra 2010. godine, na ročištu 19. januara 2011. godine, prvostepeni sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, a zatim doneo rešenje P. 145/11 da se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka raspravljanja zaostavštine iza tužioca, sada pok. V. A.

Rešavajući o žalbi tuženih, Viši sud u Požarevcu je, rešenjem Gž. 475/11 (2002) od 4. aprila 2011. godine, odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje o prekidu postupka P. 145/11 od 19. januara 2011. godine.

Punomoćnik zakonskog naslednika tužioca Zorice Nikolić iz Viteževa je 14. februara 2013. godine podneo predlog za nastavak prekinutog parničnog postupka, koji je prvostepeni sud usvojio rešenjem P. 145/11 od 22. februara 2013. godine.

U nastavku postupka, saslušana je tužilja i tuženi, punomoćnik tuženih je na ročištu 19. septembra 2013. godine podneo predlog za eventualno mirno rešenje spora, a na ročištu 6. novembra 2013. godine stavio predlog za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen, da bi na ročištu 9. decembra 2013. godine glavna rasprava bila zaključena.

Osnovni sud u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima je osporenom presudom P. 867/13 od 9. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbio prigovor prebijanja celokupnog traženog iznosa od 5.985 evra, u dinarskoj protivvrednosti ovog iznosa sa potraživanjima tuženih prema tužilji za pomoć i usluge, koje su tuženi i njihovi članovi porodice činili prema sada pok. A. T, kao i prigovor zastarelosti potraživanja tužilje prema tuženicima; u stavu drugom izreke obavezao tužene da tužilji solidarano isplate iznos od 5.985 evra, u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu na dan isplate, zajedno sa obračunatom kamatom, računajući od 13. maja 2002. godine pa do isplate; u stavu trećem izreke obavezao tužene da tužilji na ime troškova postupka isplate iznos od 413.160 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi su 13. januara 2014. godine izjavili žalbe.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, osporenom presudom Gž. 524/14 od 27. maja 2014. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i presudu Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P. 867/13 od 9. decembra 2013. godine u stavovima jedan i dva izreke potvrdio (stav prvi izreke), preinačio rešenje o troškovima postupka iz stava tri izreke ožalbene presude, tako što je obavezao tužene da tužilji na ime troškova postupka solidarno isplate iznos od 291.660 dinara (stav drugi izreke) i odbacio kao nedozvoljenu žalbu tuženih protiv rešenja Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P. 1158/10 od 19. januara 2011. godine (stav treći izreke presude). Apelacioni sud u Kragujevcu je našao da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer je u pogledu svih bitnih činjenica prvostepeni sud naveo razloge; da je činjenično stanje u potpunosti pravilno utvrđeno, ožalbena odluka zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava, s tim što drugostepeni sud nalazi da je odluka pravilna, ali iz drugih materijalno pravnih razloga, a ne onih koje je naveo prvostepeni sud. U obrazloženju osporene presude, drugostepeni sud je dao iscrpne i argumentovane razloge za ovaj svoj stav, kao i za ocenu žalbenih razloga tužilaca kao neosnovanih.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se u ovom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe su sadržane i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14 i 15/15).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 13. maja 2002. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu 27. maja 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja donošenjem pravnosnažne presude trajao 12 godina, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o, pre svega, činjenično složenom sporu, radi čijeg rešavanja je sud sproveo obiman i složen dokazni postupak, u kome su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem 12 svedoka, te medicinskim veštačenjem i višestrukim veštačenjem grafologa, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, ipak ne mogu opravdati ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da su podnosioci, kao tuženi, imala opravdani interes za efikasno odlučivanje o postavljenom tužbenom zahtevu.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da su podnosioci ustavne žalbe i sami u određenoj meri doprineli trajanju postupka. Ovde se ima u vidu da je zbog izostanka tuženih sa ročišta od 30. maja 2002. godine prvostepeni sud doneo presudu zbog izostanka, ali je zatim prihvatio njihov predlog za povraćaj u pređašnje stanje i nastavio postupak, da je ročište 22. januara 2003. godine odloženo kako bi se tužilac mogao izjasniti o podnesku tuženih koji je podnet kratko vreme pre održavanja zakazanog ročišta. Takođe, tuženi su na ročištu 12. avgusta 2003. godine predložili da se izvrši grafološko veštačenje, da bi na sledećem ročištu 17. novembra 2003. godine odustali od ovog predloga, a novi predlog za grafološko veštačenje stavili tek na ročištu 6. marta 2007. godine, što svakako nije u skladu sa principom koncentracije dokaznog postupka.

Osim toga, ne bi se moglo staviti na teret suda odlaganje ročišta po predlogu tuženih za eventualno mirno rešenje spora (19. septembra 2013. godine) ili zbog predloga tuženih za izuzeće postupajućeg sudije (6. novembra 2013. godine). Takođe se na teret parničnog suda ne bi mogao staviti ni period prekida postupka zbog smrti tužioca, koji je do preuzimanja postupka od strane njegovog zakonskog naslednika trajao nešto više od dve godine.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je glavni doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem, s obzirom na to da je presuda doneta 11 godina i sedam meseci posle podnošenja tužbe. Naime, iako je u najvećem delu postupka zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, osim perioda od 15 i po meseci između 30. juna 2004. i 19. oktobra 2005. godine u kome sud nije postupao u predmetu, prvostepeni sud je propustio da korišćenjem svojih procesnih ovlašćenja obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. Među ovim ovlašćenjima je i ovlašćenja suda da sam odredi veštaka, uz obavezu da to učini u primernom roku, kao i da ceni opravdanost izvođenja predloženog veštačenja za razjašnjenje spornih pitanja. Osim toga, dužem trajanju postupka je doprinela i činjenica da je u predmetu postupalo troje sudija, usled čega je glavna rasprava morala počinjati iznova. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Žabarima u predmetu P. 301/02, kasnije pred Osnovnim sudom u Požarevcu - Sudska jedinica u Žabarima u predmetu P. 867/13, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, složenost predmeta spora, doprinos podnosilaca i periode koji se ne mogu staviti na teret parničnog suda i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na to da podnosioci nisu bliže opredelili zahtev za naknadu materijalne štete, niti pružili dokaze o pretprljenoj šteti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosilaca za naknadu materijalne štete, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da su osporenim presudama Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P. 876/13 od 9. decembra 2013. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 524/14 od 27. maja 2014. godine povređena navedena ustavna prava podnosioca, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnja o povredi prava podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva, pre svega, na navodima o nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju od strane nadležnih sudova. Ovim navodima se u osnovi ponavljaju stavovi izneti u žalbi protiv prvostepene presude, kao i u prvostepenom postupku, o kojima su se nadležni sudovi već izjasnili. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Kragujevcu je dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je potvrdio prvostepenu presudu, pri čemu je našao da je odluka prvostepenog suda pravilna, ali iz drugih materijalnopravnih razloga, a ne onih koje je naveo prvostepeni sud. Apelacioni sud je, takođe, iscrpno obarazložio odbijanje žalbenih navoda podnosilaca, a Ustavni sud takvo obrazloženje osporene presude ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva na istim navodima na kojima i tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje za koju je Ustavni sud našao da nije ustavnopravno prihvatljiva, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno osnovane razloge za istaknutu povredu ovog ustavnog prava.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www .ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti