Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina. Zbog neefikasnosti prvostepenog suda, podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 1.400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Č . i M . Č, oboje iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 3. juna 20 21. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Č . i M . Č . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6697/15 (prethodno predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 76/04 i Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8891/2003) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.400 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Č . i M . Č, oboje iz Novog Sada, su 17. januara 2018. godine Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4361/16 od 22. novembra 2017 . godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu ne sadrži adekvatno obrazloženje za donetu odluku kojom je potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6697 /15 od 7. septembra 2016. godine, da se iz obrazloženja presude ne vidi na koji način, tj. na osnovu kojih dokaza i činjenica je Apelacioni sud utvrdio činjenično stanje na kome je zasnovao svoju odluku, da se Apelacioni sud nije izjasnio o navodima žalbe podnosilaca izjavljene protiv prvostepene presude, da je presuda proizvoljna i doneta arbitrernom primenom prava, čime je podnosioc ima povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo; da je parnični postupak trajao ukupno četrnaest godina čime je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku.

Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi im povredu navedenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv prvostepene presude, te da im dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 1.500 evra i naknadu troškova sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6697/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja E. B , kasnije G, je 4. novembra 2003. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu podnela tužbu protiv tuženog P. B, radi utvrđenja i deobe bračne tekovine. U tužbi je, između ostalog, navedeno da su parnične stranke do prestanka bračne zajednice, zajedničkim radom i sredstvima sa bračnim parom Č. stekle i robu u Salonu venčanica određene vrednosti.

Opštinski sud u Novom Sadu se rešenjem P. 8891/03 od 12. januara 2004. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj stvari i odlučio da spise predmeta ustupi Opštinskom sudu u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu kao mesno nadležnom . Spisi su dostavljeni mesno nadležnom sudu 15. jula 2004. godine, u kome je predmet dobio broj P. 76/04.

Podneskom od 7. oktobra 2005. godine, tužilja je proširila tužbu na tužene drugog i trećeg reda S. Č . i M . Č, oboje iz Novog Sada, koji su se izjasnili 2. novembra 2005. godine da se protive proširenju tužbe i ne prihvataju stupanje u parnicu, te je podnesak zaveden kao posebna tužba u predmetu P. 2/06. Tuženi su odgovor na tužbu dali 25. januara 2006. godine. Punomoćnik tužilje je 4. januara 2006. godine dostavio dovoljan broj primeraka podneska od 7. oktobra 2005. godine radi formiranja parničnih spisa po tom podnesku kao zasebnoj tužbi. Na ročištu održanom 1. februara 2006. godine, određeno je spajanje predmeta P. 2/06 sa predmetom P. 76/04 radi zajedničkog raspravljanja.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 23. decembra 2008. godine, a nakon proširenja tužbe, Opštinski sud u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu je zakazao ukupno 18 ročišta, od kojih nije održan o jedno iz razloga na strani prvotuženog.

U sprovedenom dokaznom postupku prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužilje i tuženih prvog i drugog reda u svojstvu parničnih stranaka i njihovim suočenjem sa tužiljom , saslušanjem dvadeset šest svedoka, od kojih dva zamolnim putem, i suočenjem nekih svedoka sa parničnim strankama.

Takođe, na ročištu 13. juna 2006. godine prvostepeni sud je odredio izvođenje veštačenja putem veštaka knjigovodstveno finansijske struke S. M, na okolnost utvrđivanja stanja robe i sredstava u salonu venčanica „ Matrimonia“ u momentu prestanka rada tužilje u ovom salonu, kao i na okolnost utvrđivanja početnog uloga u rad u sredstvima i novcu ovog salona od strane tužilje. Podneskom od 6. septembra 2006. godine, veštak je obavestio sud da na osnovu dokumentacije koju je dobio od tužilje i prvotuženog nije u mogućnosti da izradi nalaz i mišljenje na tražene okolnosti.

U daljem toku postupka, prvostepeni sud je na predlog tužilje pribavio određenu dokumentaciju potrebnu za veštačenje, a određenu dokumentaciju je dostavila tužilja; prvostepeni sud je na ročištu 20. decembra 2007. godine odredio veštačenje putem sudskog veštaka ekonomske struke V. P, sa zadatkom da utvrdi vrednost uloženog rada tužilje u rad salona „M.“ u Novom Sadu, i to u varijantama, a prema pojedinačnim iskazima stranaka i prema vrednosti na tržištu na dan veštačenja. Veštak V. P. je dostavio nalaz i mišljenje 27. marta 2008. godine, a 18. juna 2008. godine izjašnjenje o primedbama tuženih, u čijoj izradi mu je pomagao veštak mašinske struke T. B, a saslušan je na ročištima 18. septembra i 23. decembra 2008. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu je, presudom P. 76/04 od 23. decembra 2008. godine, delimično usvojio primarni tužbeni zahtev tužilje u delu koji se odnosi na putničko vozilo marke „F.“, kao i na pokretne stvari, a u stavu petom izreke presude (označenom u presudi kao A.5) sud je obavezao tužene od prvog do trećeg reda da solidarno isplate na ime udela tužilje u salonu venčanica „M.“ Novi Sad iznos od 250.000,00 dinara i u stavu šestom izreke (A.6.) odlučio o troškovima parničnog postupka; odbio primarni tužbeni zahtev preko dosuđenog (B.1-7.) i odbio eventualni tužbeni zahtev tužilje (V.1-7.) . Presuda je dostavljena punomoćniku tuženih drugog i trećeg reda, ovde podnosilaca, 2 1. januara 2010. godine.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je izjavila žalbu 2. februara, tuženi prvog reda 10. februara 2010. godine , a tuženi drugog i trećeg reda 11. februara 2010. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 7869/10 od 2. novembra 2011. godine vratio spis prvostepenom sudu radi donošenja odluke o ispravci presude. Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Beočinu je 2. decembra 2011. godine doneo rešenje P. 76/04 o ispravci presude, a zatim i rešenje o ispravci rešenja o ispravci presude.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1008/12 od 27. februara 2013. godine vratio spis prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji u cilju utvrđenja kada je tačno prvotuženom dostavljena ožalbena prvostepena presuda.

Kako prvostepeni sud nije postupio po nalogu drugostepenog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo još tri rešenja u istom smislu, i to: Gž. 2506/13 od 17. oktobra 2013. godine, Gž. 4783/13 od 12. marta 2014. godine i Gž. 2974/14 od 18. septembra 2014. godine. Nakon toga, prvostepeni sud je zakazao četiri ročišta od kojih dva nisu održana zbog štrajka advokata, jedno na molbu punomoćnika prvotuženog, da bi na ročištu održanom 3. marta 2015. godine, nakon saslušanja advokata prvotuženog, rešio da dostavi spise Apelacionom sudu u Novom Sadu na dalji postupak.

Rešavajući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž. 412/15 od 25. juna 2015. godine, ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 76/04 od 23. decembra 2008. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda od 2. decembra 2011. godine, ukinuo u pobijanom usvajajućem delu primarnog tužen og zahteva (označenog u izreci presuda kao A.5), kojim su obavezani tuženi da solidarno isplate na ime udela tužilje u salonu venčanica „M.“ Novi Sad iznos od 250.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 5. septembra 2003. godine do isplate i u pobijanom delu primarnog tužbenog zahteva (označenog u izreci presude B .6. i 7.), kojim je odbijen zahtev tužilje za isplatu 310.359,69 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. marta 2008. godine do isplate na ime ulaganja u salon venčanica „Matirmonia“ i isplatu zakonske zatezne ka mate na iznos od 250.000,00 dinara počev od 25. marta 2008. godine do 23. decembra 2008. godine, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka (označenog u izreci presude kao A.6.), dok je u preostalom pobijanom delu prvostepenu presudu potvrdio.

U ponovnom prvostepenom postupku, pred drugim postupajućim sudijom, u periodu od 4. septembra 2015. godine do 7. septembra 2016. godine Osnovni sud u Novom Sadu je zakazao pet ročišta, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tužilje.

Prvostepeni sud je saslušao još tri svedoka, saslušao tužilju, prvotuženog i drugotuženog. Na ročištu 4. maja 2016. godine sud je odredio dopunsko veštačenje putem veštaka finansijske struke J. D, a kako tužilja nije uplatila predujam za veštačenje mimoišao izvođenje ovog dokaza.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 6697/15 od 7. septembra 2016. godine usvojio u celosti nepresuđeni deo tužbenog zahteva tužilje od 4. novembra 2003. godine, poslednji put preciziran 7. septembra 2016 . godine i obavezao tužene prvog, drugog i trećeg reda da tužilji solidarno isplate na ime vraćanja njenog ortačkog udela uloženog u salon venčanica „M.“ iznos od 339.079,68 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 5. septembra 2003. godine do isplate, kao i da tužilji solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 458.520,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Tuženi drugog i trećeg reda su izjavili žalbu 23. oktobra 2016. godine , a tuženi prvog reda dan kasnije.

Rešavajući o žalbama tuženih, Apelacioni sud u Novom Sadu je, osporenom presudom Gž. 4361/16 od 22. novembra 2017. godine, presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6697/15 od 7. septembra 2016. godine preinačio u delu odluke o kamati na troškove postupka, tako što je odbio zahtev tužilje za dosuđivanje zakonske zatezne kamate na iznos troškova parničnog postupka za period od 7. septembra 2016. godine do izvršnosti, a u preostalom pobijanom delu potvrdio ožalbenu presudu. Ispitujući pobijanu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1, tač. 1), 2), 3), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku i na pravilnu primenu materijalnog prava u skladu sa odredbom člana 386. stav 3. Zakona, Apelacioni sud je našao da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, te da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenjeno materijalno pravo, sem u delu odluke o dosudi zakonske zatezne kamate na troškove prvostepenog parničnog postupka. Punomoćniku tuženih drugog i trećeg reda, ovde podnosiocima ustavne žalbe presuda je uručena 18. decembra 2017. godine

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) na osnovu koga je okončan osporeni parnični postupak.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni s ud je utvrdio da je za ocenu povrede označenog prava relavantan trenutak kada je protiv podnosilaca ustavne žalbe, kao tuženi h drugog i trećeg reda, pokrenut sudski postupak, kao i kada je on pravnosnažno okončan.

Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Shodno iznetom, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine je podneta ustavna žalba podnosilaca , u odnosu na njih pravnosnažno okončan posle oko 12 godina. Navedeno trajanje parničnog postupka može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno ceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično i pravno veoma složenom sporu, u kome je tužbom traženo utvrđivanje prava po osnovu bračne tekovine na većem broju pokretnih stvari i po osnovu udela u salonu venčanica, a na strani tuženih su bila tri lica koja su osporila tužbeni zahtev u celosti. U cilju rešavanja spora, prvostepeni sud je sproveo složen i obiman dokazni postupak u kome je saslušao parnične stranke (dv a puta), ostvario uvid u pismene dokaze, saslušao 29 svedoka i izveo dokaz veštačenjem veštaka ekonomske struke .

Ustavni sud je, zatim, ocenio da su podnosioci ima li opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i da ni su svojim ponašanjem doprine li družini trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje sud ova u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je glavni doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao Opštinski sud u Novom Sadu, kasnije Osnovni sud u Novom Sadu, svojim neefikasnim postupanjem, bez obzira na to što je u vreme vođenja glavne rasprave prvostepeni sud zakazivao ročišta i postupao u prihvatljivim rokovima. Naime, iako je prvostepena presuda doneta posle oko tri godine od trenutka kada je protiv podnosilaca pokrenut sudski postupak, ova presuda im je dostavljena tek trinaest meseci kasnije računajući od dana donošenja. Prvostepeni sud je, takođe , odlučujuće doprineo da postupak po žalbama protiv prve prvostepene presude, izjavljenim u februaru 2010. godine, traje pet godina i četiri meseca. Naime Apelacioni sud u Novom Sadu je prvo morao da vrati spise predmeta prvostepenom sudu radi donošenja odluke o ispravci presude, a zatim je četiri puta vraćao spise istom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji po istom pitanju, a po čemu je postupljeno tek nakon donošenja četvrtog rešenja . Drugi po redu prvostepeni postupak, pravnosnažno je okončan za još dve godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6697/15 (prethodno predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 76/04 i Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8891/2003 ) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava podnosiocima. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavljaju adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi prava podnosilaca na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava osporenom presud om Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4361/16 od 22. novembra 2017. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i primene materijalnog prava u donošenju osporene presude i ukazuje na njeno neadekvatno obrazloženje, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud dao iscrpne, jasne i argumentovane ra zloge za donetu presudu kojom je usvoji o tužbeni zahtev tužilje u preostalom delu , a da se Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi izjasnio o glavnim žalbenim razlozima podnosilaca, a ovakva obrazloženja Ustavni sud ne smatra arbitrernim ni proizvoljnim. Ustavni sud napominje da , saglasno članu 396. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni bitne žalbene navode i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, ali ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da se razlozi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presu de.

Polazeći od toga da podnosioci povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, obrazlažu na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, o kojoj se sud već izjasnio, Ustavni sud nije posebno razmatrao te navode.

Shodno navedenom, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Z akona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti